Милан Бојић: Израелско-палестински рат из угла једног хришћанина
Израелско-палестински сукоб који траје деценијама је сигурно један од најважнијих сукоба, било да се на проблем гледа са верског, историјског, геополитичког, културолошког, па и личног становишта.
Библијски Ханан или „Обећана земља“ јесте дефинитвно најважније парче земље на овој планети. Још у време Старог завета Јевреји су добили у залог палестинску земљу. Сам Бог Спаситељ (Христос) узевши људско тело ходио је овом земљом доневши спасење људском роду. Будући да су срца Јевреја била окамењена не само да нису препознали Спаситеља већ су га и распели. Тада им је Христос и пророковао да ће им земља остати пуста и да камен на камену неће остати, па су 46. године римски цареви Тит и Веспазијан то пророчанство спровели у дело.
Од тада све до 19. века они су живели у расејању. У 19. јавља се ционистички покрет који има за циљ да се Јевреји врате у „своју“ „Обећану земљу“… После Првог светског рата простор Палестине био је под Британском колонијалном управом кад су масовно насељавали Јевреје на територију Палестине.
После Другог светског рата добијају подршку УН (захваљујући САД-у) и добијају и државу. Јевреји се све масовније насељавају, обнављајући језик и стварајући моћну војску. Одмах долази до рата са околним муслиманским земљама. После неколико ратова Израел излази као победник. Ширећи своју територију тако што су без престанка оснивали јеврејска насеља на палестинској територији када су под репресијом и насиљем израелске војске и полиције Палестинци масовно напуштали своја вековна огњишта.
Мој први утисак када сам стигао у Тел Авив био као да сам дошао у Мајами, а када сам дошао у Витлејем палестинског насеље надомак Јерусалима као да сам дошао у неко ромско насеље. Но, време је у потпуности променило утисак. Медијски сатанизовани Палестинци живе под апсолутном окупацијом. Довољно говори чињеница се палестинске куће препознају по бурадима на кућама где скупљају кишницу, јер су све изворе заузели Јевреји, па одређеним данима дају оређену количину воде Палестинцима и то ако буду „добри“. И то је чест случај у Јудејској пустињи, месту где сам ја пио око 4 литара воде дневно због врућине.
Често се уз реч Палестинци чује да су милитантни или да су исламски фундаметалисти. Тачно је да постоје милитантне групе попут нпр. Хамас који делује из Газе (а не из Западне обале где живи већина Палестинаца) и Либана, али много више су милитантни Јевреји. Поред тога што је код њих војни рок обавезан и за мушкарце и за жене (и дуго траје) – што је позитивно – свуда и на сваком месту (посебно у мешовитим срединама) можете видети до зуба наоружане јеврејске војнике који са мржњом гледају на Палестинце. Спремне да реагују ако их Палестинац и мало попреко погледа.
То да су Палестинци исламски фунаменталисти такође тачно је само једним делом, тј. има их много у Гази и у Хеброну, али по мени већи фундаменталисти су групације ортодоксних и конзервативних Јевреја којих има свуда. То су људи који са највећом мржњом презиру све оно што није јеврејско. Чак штавише био сам у ситуација када смо другарица и ја са крстовима око врата шетали Јерусалимом да су јеврејска деца са терасе покушавала да нас пљуну, такође поједина света места куда је Христос ходио пљували су са гнушањем видећи да се ми ту поклањамо. Нескривена мржња јеврејских рабина према нама хришћанима је код мене створила утисак да је увелико превазилшла мржњу коју сам осетио код Хрвата у Хрватској, Шиптара на Космету и муслимана у Босни.
Чак штавише Палестинци су радовали нама хришћанима из више разлога.. Први је свакако што ће њихова сиротиња мало да заради на нама, друго је што ће се израелска медијска машинерија разобличавати када народ дође и својим очима види да није то све тако као што се пласира у јавност, а треће је свако то што уопште није занемарљив број православних Палестинаца.
Главни камен спотицања је тежња Јевреја да обнове храм у источном Јерусалиму, без чега обнављање државе и све што су до сада урадили не би имало смисла. На месту некадашњег храма, на храмовној гори налазе се џамије Ал акса и Купола на стени. Ал акса је највећа светиња у исламском свету после Меке и Медине. Стиче се утисак да су муслимани вештачки и по мало на силу ту наметнули да им буде светиња, вероватно како би парирали Хришћанима и Јеврејима за које је Јерусалим од почетка био највећа светиња. Наиме, муслимани верују да се ту Мухамед вазнео на крилатом коњу у рај и пакао, па се ту вратио. Стиче се утисак да је то лоша копија хришћанства, будући да се са Маслинске горе (брда изнад овог дела града) Вазнео Господ Исус Христос.
Но, без обзира на тај мит то Палестинцима не умањује право како на посед храмовног брда тако и Палестинске земље будући да су Палестинци потомци народа који су живели на овом простору кад и Јевреју, можда и раније (Ханаци, Филистејци), који су се мешали са многим народима који су освајали ову прометну раскрсницу путева, да би на крају под Арапима примили исламску веру и створили свој идентитет. Баш као што су Ирачани потомци народа Месопотамије, а Иранци Персијанаца. То што нису имали свој идентитет, тј. народност, за разлику од Јевреја који су имали још од времена праоца Аврама, већ формирали тек по доласку Арапа, то не значи да немају историјско право на ту територију.
Последњи упад Јевреја у џамију поред тога што нам наговештава страховит рат на блиском истоку наговештава нам можда још и страшнија дешавања, а то је обнова трећег храма после чега би се логички следствено појавио лажни месија, кога Јевреји толико жељно очекују. Волео бих да нас то заобиђе, али у сваком случају ми хришћани, који верујемо у истинског Месију Христа остаћемо уз њега, вечитог победника.
Аутор: Милан Бојић, историчар
