Прошлост и порекло Срба
Чланак Народ који заборавља своју прошлост и порекло, нема ни сопствену будућност, објављен на порталу „Борба за истину“ 12. 2. 2025. (први пут 9. 3. 2021. на порталу „Борба за веру“), говори о систематском брисању порекла, као и o контрастима Срба. Ово је наставак тих разматрања и подсећање на славну, али и трагичну и делом грешну прошлост. Текст је део поглавља „Теме за размишљање“ из књиге аутора „Све је Твоје, Боже“ издатој 2022. године у заједништву са издавачком кућом Прометеј, Нови Сад.
Срби су сада мали народ у Србији, по вероисповести раздељен на православне хришћане, формалне православце који само славе славу, затим на припаднике секти, атеисте и агностике. Мањим делом Срба има и у новим државама бивше Југославије, као и у дијаспори. Не тако давно, било је још Срба римокатолика и муслимана, а сада су неки од њихових потомака највећи мрзитељи Срба.
Пруси, Чеси, Словаци и Пољаци заборавили су да воде порекло и од Полапских, Лужичких и Белих Срба – Балтичких на северу, али и Белих Срба на југу. [На старим картама се на југу Егејско море (на неким и Средоземно – означено као Пелаг), и на северу Балтичко море, означавају као Бела мора (мора Белог народа). А Проклетије су се и у 19. веку, до на Западу школованог др Јована Цвијића, звале Тројанске планине (што не значи да су део Троје, већ да можда подсећају на Троју у Малој Азији?). Поменимо и хипотезу да су дошљаци из Египта и Мале Азије (стари Грци), староседеоце Балкана, људе беле пути, због неразвијеног говорног апарата звали Пеласти уместо Беласти. Глас б су изговарали и писали са м и п, те је вероватно да је земља у којој су били настањени Срби и њихова племенска сабраћа, Сарбатија, зато названа Сарматија.]
Државност Срба на Балкану не започиње са Немањићима. Остварена је много, много векова раније, али се српско постојање систематски брише.
Доказ из новијег времена о држави Срба је златни печат кнеза Стројимира Властимировића из друге половине 9. века. Али инсистирање само на наметнутој Бечко-берлинској историјској школи, коштало нас је, и ако се не освестимо, коштаће нас пуно и у будућности.
Срби на Балкану и шире
- Срби су аутохтони народ на Балкану. Колевка Срба (и Словена) је Подунавље. То доказује у својој научној области и проф. др Србољуб Живановић*, анатом, антрополог и палеопатолог. А анализе ДНК узете са очуваних костију скелета то потврђују.
(*Др Србољуб Живановић (1933 – 2024) био је један од анатома који су шездесетих година радили на испитивању усташких злочина у Јасеновцу. Извештај Државне комисије је завршио у бункеру, а др Живановић је убрзо после тога, да би сачувао живот, заобилазним путем емигрирао у Велику Британију.)
Професор Живановић је био најистакнутнији истраживач геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима на просторима некадашње НДХ, редовни члан краљевског антрополошког друштва Уједињеног краљевства, гостујући професор на многим светским универзитетима укључујући Оксфорд, Председник истраживачке комисије за злочине у Јасеновцу. Ово је део из чланка „СРАМОТА, на комеморативном скупу посвећеном академику Србољубу Живановићу није било представника власти и СПЦ“, објављеном на порталу Борба за истину, 27. 1. 2024.
- Одавде па на даље је текст Милоша С. Милојевића (1840 – 1897) из књиге „0ДЛОМЦИ ИСТОРИЈЕ СРБА и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији“, Београд 1872. – поновљено издање ЕТХОС, Београд, 2004.
О Србима пише римски географ Страбон (64. п.н.е. – 23. н.е.), пореклом из Амасије: „У западној Азији живе Срби и Брђани, јер где год су Срби ту су и Брђани као племе српско или људи који живе по планинама и који се одликују својом русом косом, плавим очима и тд“. (107. стр. Одломака историје Срба – народ србо-брђански, тј Срби у равницама и Срби планинци.)
Да су Срби у старини истовремено били око данашњег Каспијског, Црног и Азовског мора, на Дону и Волги, у Малој Азији, Италији и данашњим земљама Турској, Аустрији и Германији сведоче и други писци. А ево шта каже антички грчки писац Херодот (484. пне. – око 425. пне.) наводећи да су после Индијаца Срби најмногољуднији народ. „Кад би имали једног старешину, или бар када би били међу се сложни, били би најмоћнији народ на земљи; али је то у њих саме немогуће, те их баш то и чини слабим“ (110. стр. исто).
Тацит (56 – 116. године нове ере), описујући српске земље даје им сав простор од стране Галије, Рације и Паноније, који заузима Дунав и Рајну; са стране Сармације границе су му несталне; а сав остали простор њихове земље опасује Ерско, или Српско море – данашње Балтичко море (и Средоземно? – С.Б.), са многим острвима и заливима.“ (233. стр. исто).
Осим целе данашње Германије Срби су још живели и у већем делу данашње Француске, па ево вам доказа у истог Тацита и Јулија Цезара De Bello Galico, а у Тацита De moribus Germanorum k. XXVIII. Српска Галија делила се на Germania superior или Prima, и доњу Germania inferior, vei secunda. Прва је састављала јужну Расију, или Рацију Auster, или Est Rassia, ili Austrasia и западна Onest – Rassia. Горња се опет делила на ове земље: (1) Ђурђевску или Турићку област, која се је простирала по реци Мазељу, а у њој је живело српско племе Ђурићи, или Јуранићи. (2) област Дрванска, а по Птоломеју Обрићка са племеном истог имена. (3) Савска и Санска, у којима су реке Сава, Сана и Секвана са Сењом, које све упадају у Рону, осим Секване и Секане које се изливају у залив енглески. У последњој су области племена српских Лужичана, Љутића и Лесића. У овој последњој области српској била је варош или град Девин, данашњи Дижон на реци Сени при утоку реке Уша.“ (233. и 234. стр. исто) Овај пасус је накнадно, приликом писања чланка додат.
Даље по Тациту: „У доњој српској земљи у данашњој Француској главна је област и племе Норића, у којих је била варош Божан на реци Србици, а међу рекама Могом и Мазелом била је област Ђурићка, у којој су живели Ђурићи, са градом Требочица, или Требиње, које је постојало још и у време Карла Великог, а исто тако постојао је и Ниш на реци истог имена, која се данас зове Нише и која се улива у Мазел. Овде је живело племе српско Неманића, са Намуром градом при изливу Србице у Мазу. Данашња Данска са свима својим острвима у старо доба и то како до Христа, тако исто и после њега до 300. године звала се је Србијом, којој су неки прибрежни делови данашње Шведске и Норвешке припадали.“ (234. стр исто, али без болдираних речи).
„У Плинија Старијег (23 – 79. н.е.) налазимо да су у Шпанији и Португалији, а особито у Шпанској Галицији и Лужицији, или Андалузији тј. антској (словенској) Лужици, живели Срби. Савезници Срба, по Страбону, римском историку Флору и Плутарху против Римљана били су Ђурићи или Турићи“… (235. исто).
А грчки паметариста Лаоник Халкохондил (1425 – око 1490) вели: „Срби су – тј. Мизи и Србаљи или Тривали – највећи и најстарији народ од свију народа на земљи.“ (216. стр. исто – Одломци историје Срба)
- Далимилова хроника је најстарији документ писан на чешком језику, преписан око 1310. са старије, и можда, изворне књиге. У истом веку преведена је на немачки; штампана је у више издања у Чешкој и Немачкој, па и у 20. веку. У њој се уместо Словена помињу Срби који су распрострањени у Европи и Азији још од доба грађења Вавилонске куле. (Затим се касније у Хроници говори о настанку Чеха као народа).
Питам се да ли је пра-српски један од језика који су говорили и разумели многи народи света, пре него што им је Бог, приликом грађења Вавилонске куле помешао језике. (Постање 11, 1-9) Да ли је то непоштовање Бога, највећи грех због кога испаштају сва наредна поколења Срба?
Баварски летописац из 9. века отприлике пише: „Дакле, сви славенски народи своје порекло и име од Срба производе, а не Срби од њих“… (115. стр. исто)
- Срби су у време Александра Великог били највећи народ, најбољи и најпознатији ратници, које је пратио епитет славни. Одликовали су се храброшћу, чашћу и верношћу. Каснији римски историчари су их означавали као Slavorium, што не значи Словен, већ Славан. (По Миленку Николићу, Тестамент Александра Великог : Das Теstament Аlexander des Grossen, Београд 2005).
- Етноним Словени, како је то установио археолог Карл Готлиб Антон (1778-1861), први пут се помиње тек 491. године по Христу. Обухватао је српска племена под називима Сораби, Сорби, Серби, Срби, Сурби, Сарбати, Сармати, Кимери, Кимбри, Симбри, Сарди, Сибини, Сабини… (Ми можемо да додамо Венде, Венете, Винде и делом Вандале. И да, с обзиром да је за већину народа глас р сугласник, додавани су самогласници а, е, и, о, у испред гласа р. А било је и избацивања гласа р па се у неким записима Серби називају Себи. А по старо-санкритској речи сер – породица, и Сери.)
- Археолог Софија Давидовић – Живановић је приликом археолошких ископавања у Тилбарију, на ушћу Темзе, утврдила долазак Словена (Срба – С.Б.) у Британију још у бронзано доба. (Ове констатације о Словенима као српским племенима, преузете су из рецензије проф. др Србољуба Живановића за књигу Горана Полетана и Урсуле Котневске о масакру српских речи у пољском језику, „Пољски масакр“ – „Polska masakra“).
- Археолог раног средњег века, др Ђорђе Јанковић, истраживао је некрополе на тлу некадашње Југославије и ван ње. Доказивао је да су Срби староседеоци на овим просторима, и да је Балкан колевка европске цивилизације. И да су Срби, а не Албанци (како се наводи по новим, нарученим „историјским“ открићима), нестали Илири (становници некадашње Илирије). http://web.archive.org/web/20210201002038/https://sites.google.com/site/crkvenakosovu/arheoloska-svedocanstva-o-poreklu-albanaca-i-potomcima-ilira
- Милош С. Милојевић у 0дломцима историје Срба пише да су српска племена на простору тадашње Аустрије, Турске и Грчке живела у: Илирији, у Рашкој Србији на Алпијским планинама, у Норику, Панонији, Србаљији – Тривалији – прастарој Србији, Доњој Мизији, Дакији, Рашкој или Тракији, Македонији и Пеонији. (135-141. стр.)
За Илирију – чешће назив Illyricum каже да је некада обухватала простор „у који спадају: Истра, део крајине Штајерске, Хорутанске, Хрватске, Славоније, цела Далмација, Босна, Херцеговина, Црна Гора, тзв. сада Албанија и Епир, део праве – Старе Србије, са својим деловима Дарданије и тзв. Пеоније. Бивало је да се Илирија рачунала чак и до Цариграда, а бивало је и да је скраћивана […] Први је Филип Македонски, покоривши Охрид у Илирији, ову од Драча па наниже урачунао у Македонију и тако је скратио. Овај комад Илирије доцније се прозове и Грчком Илиријом, а горњи део Независном или варварском Илиријом“. (135. стр. исто).
Србаљија – Тривалија – или прастара Србија граничила се од запада Илириом, почев од Призрена и Шар планине па све до утока Дрине у Саву. Од севера Дунавом па до реке Вида Великог, а од истока Видом па до Балкана (планина С. Б.) и јужно до данашње Црне Горе – Качаника и Шар планине. У њој су били градови Сингидунум данас Београд; Златогорск данас Смедерево, у ком је прва винова лоза, а за владе императора Проба посађена; Марг на утоку Мораве у Дунав: Виминака, или Биминакум, неки држе да је то Костолац; Таљатис или Талија, данас Градишка; Егеста код Трајановог моста; Ратарија на реци Србици, или данас Цибрици. Због Дака овде је био двојни легион римски; Ниш место рођења императора Константина Великог; Улпијан данас Констендил. Јустинијан је овај град назвао Јустинијанија I – Justiniania Prima, а Призрен II. – Justiniania Secunda – данас Скопље, у ком је Регилијан управитељ над војскама илирским, по победи одржаној над Галијеном, извикан за императора. Овај простор земље опет многи зову Горњом Мизиом; но под овим именом ваља разумети све земље од извора реке Рашке на данашњем Балкану, па овим све даље овамо захватајући данашњу Софију и друге земље. (138. стр. исто) (И овај пасус је накнадно додат.)
У Србији се у школама и на факултетима учи да су се Срби доселили на ове просторе у седмом веку. А то гледиште Бечко-берлинске школе, под тежином аргумената, при крају 20. века напуштају и немачки кредибилни историчари. Само, до данашњих дана, не и српски институцијални историчари!? А у томе им здушно помажу истраживања наших еуропејски настројених биолога и археолога, САНУ и државни органи.
Видети чланак аутора „Чију генетику носе Срби“ објављен на порталу „Борба за истину“ 29. априла 2023. године.
Уместо закључка:
На крају подсећам и на страдања преосталих српских племена и Лужичкх Срба после пада Арконе на острву Риген на Балтику – територија садашње Немачке, а пре тога Данске. (Острво Руген, а на српском Рујан носи назив по српском племену Рујани). О томе је писао Растко Костић 2012. године у чланку о својој књизи „Пад Арконе или Сумрак словенског паганизма“ (издавач Атос, Београд, 2009).
После рушења Световидовог храма на Видовдан 1168. године и вишемилионског покоља у име Бога од стране римокатолика (углавном Германа и покатоличених словенских племена), преостали Срби су кроз векове практично асимилисани (или истребљени), и само преостали, још непромењени називи топонима, сведоче о њиховом некадашњем присуству у Западној и Средњој Европи. (Текст „Ко су Лужички Срби“ објављен у билтену Саборне цркве у Београду, Саборник бр. 3119. од 15. 4. 2018. указује на погроме Лужичких Срба.)
Као што се из приложеног чланка може видети, и у Цркви је покренуто питање аутохтоне историје Срба, али нажалост, убрзо је пламичак светлости утуљен. Видети и „Отворено писмо Сабору архијереја СПЦ“ упућено Синоду 24. маја 2021, а први пут обнародовано – објављено на порталу Борба за истину, 31. 5. 2024. године.
Аутор: Слободан Бојковић
П. С. Црвено означен текст указује да тога нема у књизи „Све је Твоје,Боже“.
