Отац и син одликовани Карађорђевом звездом
На раскрсници путева између Добоја, Модриче и Дервенте налази се село Подновље. Средином XIX века у Подновљу једна од најугледнијих породица били су Калабићи. Никола је био угледни домаћин и трговац, те је у овој кући изродио сина Милана.
БиХ је у то време била под Аустроугарском окупацијом, а Милан је постао аустроугарски граничар са чином подофицира. 22.12. 1906. године, у тој истој кући и он ће добити сина који је понео име по ђеду, Никола. Када је 1912. године почео Први балкански рат, Милан бежи преко Дрине и придружује се српској војсци. Годинама се за њега ништа није чуло и сматрало се да је погинуо, чак је обављена и сахрана без тела.
Тек 1916. године сазнало се да Милан ратује на Солунском фронту као официр српске војске и командир једног вода Шумадијске дивизије. Аустроугари одмах упадају у Подновље, и хапсе Миланову супругу Јоку коју заједно са малим Николом шаљу у логор Нежидер у Аустрији. После Првог светског рата, Милан се враћа у родно Подновље са 10 одликовања на грудима.
После 6 завршених разреда Гимназије, Милан уписује сина Николу у Техничку школу у Београду, смер геометар. Након школе он војску служи у Марибору а у годинама које су уследиле, кроз војне вежбе постепено га спремају за официрски чин. Никола у Београду упознаје супругу Борку, са којом стиче ћерку Мирјану и сина, сад се већ може претпоставити, Милана. Њихово трајно животно одредиште тада постаје Ваљево.
Никола је постао начелник Геодетске управе града Ваљева. Геометар је тих тридесетих година прошлог века било високо занимање, геометара је било врло мало и били су веома поштовани. Као и у родном Подновљу, породица Калабић убрзо је постала цењена и у Ваљеву. У црквеним књигама у манастиру Ћелије, име Николе Калабића помиње се преко 200 пута. Толико је међу народом био вољен да је на толико венчања пристао да буде кум.
Био је он и члан Соколског друштва и истакнути спортиста, обожавао је коње и јахање. Течно је говорио француски и руски језик и имао најбогатију личну библиотеку у Ваљеву.
Сиромашна деца из ваљевске Гимназије одлазила су код њега кући а он им је давао књиге за читање.
Његови рукописи се чувају у ваљевском Катастру и користе се до данашњег дана. ЈНА је средином седамдесетих година почела градњу војног објекта на путу Ваљево-Лозница.
Комунистички инжењери остали су шокирани када су видели да користе карте са потписом команданта Горске гарде ЈВУО Николе Калабића.
Док је у заробљеништво одвођено четврт милиона српских војника, Никола је почетак Другог светског рата дочекао спреман у официрској униформи. У целом том хаосу, један део војске није се предао већ се скрио у шуме на Равној Гори, четрдесетак километара од Ваљева. Ове густе шуме постале су уточиште за прву ослободилачку војску у поробљеној Европи. Никола на Равној Гори пушта браду и заклиње се да се неће обријати док год је његова земља у ропству. Од самог почетка рата био је командир ђенералове пратеће чете. Никола је командовао гардом од 120 посебно одабраних војника који су служили као последња линија одбране ђенералове команде.
Први испит имао је маја 1942. године када су Немци „ловили” ђенерала на Голији а Никола је морао да га извуче из обруча и преко планине Златар пребаци у Црну Гору. Положио је испит и војска се причестила у манастиру Пива, те је ђенерал утврдио штаб на планини Сињајевина изнад Колашина. Обезбеђење ђенерала тада преузимају четничке јединице из Црне Горе а Никола одлази за Ваљево где је оформио бригаду са 700 војника. Ваљевске улице су тих дана биле излепљене плакатима на којима су Немци нудили 2 милиона динара за главу Николе Калабића.
Супруга Борка и син Милан му се придружују четницима, али ћерка Мирјана и мајка Јока, завршавају у логору на Бањици. Убрзо му је ухапшен и отац Милан који је стрељан након што није одао четничке положаје. У то време капетан Никола Калабић обезбеђује границу на Дрини према НДХ-а. Ту је на Видовдан 1943. године постројио Златиборски корпус са 2.200 војника. Његов ратни пут је величанствен, а само он зна како му је на том путу било.
Мајке у црнини звале су га „Чика Пера” и само су у њему могле да нађу утеху. Прва велика битка између четника и комуниста одиграла се априла 1944. године на Златибору. Од тада па до краја рата једини циљ сад већ мајора Калабића, био је борба са тим издајницима са којима нема помирења, како их је он у својим ратним предавањима звао.
Склањајући се од Црвене армије Никола креће пут „босанске голготе” и предводи напад на Тузлу коју су усташе већ предале Ханџар дивизији, алијас новим комунистима. Ови бивши СС-овци зауставили су Калабића који је онда кренуо према Модричи у којој су усташе извршиле велики покољ на Божић ’45. године. Никола је предводио напад на Модричу коју је заузео након 3 дана жестоких борби. Тада Никола после много година долази у родно Подновље, са њим су деца и супруга као и мајка Јока која је преживела и други логор. Након окрепљења на планини Вучијак, у пролеће ’45. године креће се на општи устанак против комуниста. Усиљеним маршом пут је водио преко Прњавора, Травника, Фојнице и планине Височице све до Зеленгоре. Са Зеленгоре се видела река Дрина али се даље није могло јер је у Србију већ доведен други господар.
Тог 13. маја 1945. године, војска Краљевине Југославије престаје да постоји као војна формација. Комунисти су овде стрељали преко 11.000 заробљених Срба од којих су многи бачени у јаму „Понор” код Фоче. Овде је нестао и Николин син Милан, чији је он гроб сам остао тражити наредна 3 месеца. Код Дегурићке пећине у клисури реке Градац, 19. јануара 1946. године од стране ОЗНЕ у борби је убијен Никола Калабић. Обећање је одржао, није се предао нити обријао јер је земља остала у ропству.
Послератном пропагандом проглашен је за ратног злочинца и сарадника окупатора, стандардном процедуром на Дивчибарама му је одузета земља и сва имовина. Након 11 година правне борбе, коју су оспоравали „историчари” из Хрватске, прошле године Никола Калабић је рехабилитован у процесу у којем му није доказан нити један једини злочин. Николина супруга Борка, после рата је изјавила да на срцу има две неизлечиве ране. Прва је када су јој комунисти стрељали петнаестогодишњег сина Милана, а друга кад су комунисти пронели причу да је Никола издао ђенерала. До данашњег дана, у Подновљу се смењују имена Никола и Милан.
Попут оца Милана, и Никола је одликован Карађорђевом звездом. Они тако спадају међу 3 примера у нашој бурној историји где су и отац и син понели овај највећи српски војнички орден…
Аутор: Деки РС
