Од митологије неинтервенционизма до огољене моћи: Геополитичка анатомија америчке операције у Венецуели
Make America Great Again, бомбардовањем Венецуеле и насилно свргавањем режима, организовањем обојене револуције у Ирану и наставком континуиране војне подршке кијевском режиму. Где је нестала бајка о политици не-интервенција, хапшењем корумпираних глобалиста, политиком мира и стварним Епситонвим фајловима?
Лично сам одавно оперисан од оба доминантна пола политичких флоскула. Са једне стране, од патетичне, моралистичке реторике која се исцрпљује у осудама, позивању на кршење међународног права и каталогизовању америчких интервенција широм света — иако су све те чињенице општепознате и неспорне. Са друге стране, још израженије, од квинслишких менталних акробација у којима се Мадуро редукује на карикатуру „злог диктатора“, док се Русија и Кина исмевају због наводне пасивности, а читав догађај користи као повод за инфантилно наслађивање и идеолошко увлачење актуелној америчкој администрацији и широј хришћанско-ционистичкој матрици савременог империјализма.
Да будем јасан: са првим корпусом аргумената — чињеничким — у потпуности се слажем. То су људи са којима делим вредносни оквир, често и лична пријатељства. Али тај тип дискурса данас не мења реалност, не доприноси хладном сагледавању односа снага и, што је најважније, не уклања „слона из собе“. У условима алгоритамског информационог хаоса, оно што је потребно није још емоције и моралне позиције, већ сува, трезвена и објективна анализа.
Овде се, у суштини, понавља матрица већ виђена у случају Асада. Политика се чита срцем, а не главом; кроз личне афинитете, а не кроз однос капацитета, интереса и структура моћи. Чињенично стање се упорно игнорише.
Међународно право војне силе
Да, међународно право је мртво — али не од јуче, нити од 1999. Године. Оно је фактички престало да постоји оног тренутка када је Словенија прогласила независност од СФРЈ, уз пуну политичку и дипломатску подршку Запада. Од тада, кроз систем спојених судова, постепено се урушава легитимитет Уједињених нација, које већ три деценије функционишу у складу са геостратешким интересима Вашингтона.
У данашњем међународном поретку не постоји право, већ искључиво право јачег. Једини стварни гарант суверенитета су војна сила и, у крајњој линији, нуклеарно оружје — без идеологије, романтизације и празне теорије. Ко то не разуме, нема шта да тражи у свету који се вратио хладноратовским, блоковским поставкама. Такав поредак интересних сфера није идеалан, али јесте нужан као прелазна фаза ка мултиполарности. Из униполарног у мултиполарни систем не прелази се скоком, већ ломом — а у том процесу ће многи мањи актери зажалити своју географију.
Шта може бити у основи свега?
Још је рано за коначне закључке, али за сада у очи упада готово потпуна пасивност венецуеланских оружаних снага. Постоје озбиљне индикације да је дошло до саботаже ПВО система пре самог удара — или, у алтернативној варијанти, да је стање армије знатно горе него што се претпостављало. ПВО је практично паралисана, а једина видљива активност војске свела се на распоређивање оклопних возила око председничке палате. Како време пролази, све више се назире реприза првог дана израелско-иранског дванаестодневног рата: синергија диверзантских акција и локалне агентуре.
Русија, реално, ни до сада није показала велики капацитет да заштити своје савезнике од америчке силе — Кина још мање, с обзиром на то да тек последњих неколико година напушта строгу неутралност. Стога је реално очекивати оштре изјаве, дипломатску подршку у УН и медијски видљиве, али суштински ограничене потезе. Не постоји ни капацитет ни интерес да се Венецуела претвори у америчку Украјину, нити да она постане озбиљан кинески антиамерички пројекат. Свака војна помоћ, ако је буде, вероватно ће бити симболична — тим пре што су системи попут Панцира, наводно недавно испоручени, очигледно избачени из строја пре почетка операције.
Концепт „вијетнамизације“ и наоружаног народа, који је био последњи џокер у рукаву Мадура, функционише као средство одвраћања само док постоји политичко руководство. Обезглављена држава остаје без тог механизма — и чини се да је Вашингтон тога био свестан. Управо зато је нагласак стављен на деморализацију и слом елите. Читав безбедносни систем Венецуеле је заказао, а друштвена кохезија се распала истовремено са ефикасним уклањањем политичког врха.
Шта можемо очекивати у наредном периоду?
О кршењу међународног права може се говорити у недоглед — али то неће променити исход. Штета је што Венецуела није била спремнија. Сада је само питање времена када ће САД успоставити контролу над њеним нафтним ресурсима, што ће у средњем року ојачати њихову способност да управљају глобалним енергетским тржиштем и релаксирати позицију Вашингтона у односу на Иран, уз истовремено удовољавање потребама израелског руководства за спољним непријатељем.
Операција делује готово безкрвно — што, у комбинацији са потпуном неактивношћу ПВО и чињеницом да ниједан амерички специјалац није страдао, упућује на унутрашњи договор. Не верујем у тајни договор Трампа и Мадура, али договор са делом венецуеланске елите је очигледан. Питање је само да ли је реч о издаји појединца или о предаји система.
У првом случају, уследиће институционални континуитет са новим лицима. У другом — рушење командних структура, нови удари и коначна капитулација. За сада, прва опција делује вероватније. Да, он ће имати Мадура у својим рукама и ефекат који је операција његовог заузимања произвела на цео свет – али то није оно што Трампу треба. Он жели контролу над Венецуелом. Није му потребна инвазија која ће значити континуирано издвајање војних средставана (још) једном жаришту.
Ако се Мадуро у наредним данима не појави на венецуеланској телевизији, одговор ће бити очигледан. Оно што смо видели од јутрос — парализовану ПВО, неактивне службе безбедности и готово синхронизовану летаргију кључних актера — превише подсећа на сценарио унутрашње издаје да би било случајно.
Наредни кораци гладне имеприје
Нажалост, материјализовао се први од два разматрана сценарија које сам поставио у ранијим излагањима. Исход је био бинарно јасан — или/или — и епилог је оперативно ефикасно, готово школско хапшење венецуеланског лидера, уз нула америчких жртава. (Уколико се не ради о издаји изнутра)
Последице су, међутим, структурне и дугорочне. Сједињене Државе тиме добијају значајан инструмент за утицај на глобалну цену нафте и, посредно, за консолидацију сопствене економске позиције. Венецуеланско друштво ће, по свему судећи, најмање два мандата бити вођено проамеричким олигархијским структурама, у обрасцу који подсећа на период пре Чавеза. Русија је овим потезом, још једном — након сиријског преседана — добила прилично отрежњујући геополитички шамар. Посебно упада у очи контраст између ове, очигледно врхунски планиране операције, и релативно слабе руске обавештајне припреме уочи украјинског конфликта. Уз ограду: Москва тренутно рат води ефикасно и у дипломатско-економском смислу се припремила знатно боље него што јој се често признаје, иако ће нови поремећаји на енергетском тржишту несумњиво представљати додатни притисак.
Следећа очигледна тачка остаје Иран. Актуелни протести, најинтензивнији у курдским и лурским регионима, делују као класична фаза „омекшавања“ друштва уочи потенцијално много жешћег сукоба. Стратегија изарелско-америчке осовине ослања се на синхронизацију сепаратизама, грађанских немира и подривања безбедносних структура изнутра. Иранске власти су то делимично препознале и већ су, релативно прагматично, релаксирале одређене унутрашње социјалне тензије — попут одустајања од строгог инсистирања на обавезном хиџабу — али је илузорно очекивати да ће обавештајни притисак Мосада, ЦИА и МИ6 бити смањен. Иако се Иран у међувремену озбиљно наоружао, остаје отворено питање његове отпорности на дубинске обавештајне инфилтрације, које би у наредном, кључном сукобу могле представљати његову праву Ахилову пету.
У самој Венецуели власт још формално није преузета, али хапшење Мадура недвосмислено указује на системску ерозију режима на свим нивоима. У таквим околностима, очекивати брзу реконсолидaцију дубоко корумпираних структура било би више ствар наде него аналитичке процене. Клизање ка фактичкој капитулацији, стога, делује као најреалистичнији сценарио.
Што се тиче митологије о Трампу као миротворцу и суверенисти којег „дубока држава саботира“ — реалност је далеко приземнија. Испоставило се да је управо у време његовог мандата ЦИА добила широка овлашћења за интензивно подривање Венецуеле изнутра. Толико о наивном тумачењу унутрашњих америчких подела.
Трамп није донео САД промену парадигме, империје свој пут не мењају. Трамп је само банализовао оно што САД раде од свог настанка. Више нема потребе да се отимачина маскира разноразним флоскулама. На делу је огољена манифестација моћи као последња империјална фаза.
Била једном једна СРЈ
Како један по један бедем мултиполарног поретка попушта под сопственом тежином, све је јасније да смо ми, можда и не слутећи пуни домет тог тренутка, деловали у најтамнијој фази униполарне епохе. Тада, када је простор за отпор био сведен на морални минимум, сама чињеница непристајања добијала је карактер политичког чина првог реда.
У том смислу, српско искуство из 1999. Године не може се разумети као изолован историјски инцидент, нити као пука епизода асиметричног сукоба. Реч је о раној артикулацији отпора једном самопроглашеном универзализму, у тренутку када је он деловао недодирљиво. Управо зато тај догађај, без обзира на исход у уском војном смислу, представља прекретницу у ширем идејно-политичком кључу.
С временске дистанце, све је извесније да ће 1999. Година ући у уџбенике не као фуснота, већ као парадигматски пример како се, у условима готово апсолутне асиметрије моћи, брани принцип суверености. Ако ништа друго, Србија је тада показала да историја не напредује увек линијски и да отпор, чак и када делује узалудно, често постаје семе каснијих ломова поретка који се у том тренутку чинио вечним.
Аутор: Радомир Јеринић, политиколог
