Није случајно што није задрхтала рука Тараса Буљбе док је пуцао у сина Андреја
Не можете решити своје проблеме по цену издаје сопствене суштине.
Сјајни син Тараса Буљбе, Андреј, покушао је да реши свој љубавни проблем тако што је аутохтону православно-козачку суштину заменио хусарско-католичком храброшћу. Резултат је био да је пао од руке властитог оца.
Тарасова рука није задрхтала, јер је циљала на туђу душу, додуше са ликом његовог сина.
И рука руског ракеташа се не колеба док гађа наизглед „рођени тенк“. Али, он за њега има само спољашњи облик Т-72 или Т-64. А унутар тих украјинских тенкова је исти непријатељски крст као на његовој површини.
Они унутра – украјински тенкисти -покушали су да реше своје проблеме издајући своју суштину. Само, у томе неће успети. Као што то није пошло за руком Буљбином „витезу“ Андреју…
Руски свет се вековима, уз извесне прекиде, борио да постане неруски. Да живи не свој, већ туђи живот. Да проклиње сопствену судбину. Све до „Боже, благослови Америку“, како је Јељцин узвикнуо у пијаном заносу…
Вероватно нас је само провиђење спасило од ове опседнутости…
Украјина је пример мењања душе за гроше. Потпуног кидања властитог „цивилизацијског ткива“, како рече Илон Маск.
Иначе, тајна невероватне отпорности Доњецка лежи управо у интуитивном схватању да су покушали да им одузму не језик, већ душу, обећавајући заузврат „живот без проблема“…
Аутор: Дмитриј Видрин
Извор: Факти
