Арчибалда Рајса убијају још једном

Због оних којима је лик из наслова, ко зна због чега, остао непознат, одмах ваља рећи да је Арчибалд Рајс (1875-1929), швајцарски криминолог, срб­ски добровољац, капетан србске војске, велики при­јатељ срп­ског народа, дошао у Ср­би­ју на позив србске владе да, непосредно по окон­чању Цер­ске бит­ке (крајем августа 1914), утврди ратне злочине које је аус­т­роугарска војска починила над србским циви­л­ним становни­шт­во­м у Мачви. Његови налази казују да је на том невеликом подручју, током те краткотрајне аус­т­ро­угарске инвазије, на најзвер­скији начин по­би­јено приближно чети­ри хиља­де цивила. „Какви су то људи“, пи­тао се др Рајс, „как­ва је то уби­ла­ч­ка помама нагонила ове „хероје пља­ч­ке“ да ништа и никога не штеде… каква је то ‘злочиначка гнусо­ба’ пировала код ‘пле­ме­ни­тих’ барона, гро­фова и витезо­ва, сало­н­ских углађеника и лажних побожника, да са највећом су­ровошћу уништавају све што ви­де у Србији, силују, кољу, спаљују живе не­моћнике, погане, пљач­ка­ју… Хабзбуршки ритери и ‘по­ко­р­ни ри­мо­католици’ су од бого­моља правили шта­ле… у олтари­ма су же­не напаствовали. ‘Закла­на млада жена из­међу чијих ногу беше мет­нуто заклано одојче… Нађен је ра­њеник везан и карбо­ни­сан на посте­љи испод које су Аустри­јанци запалили ватру… И свуда су војници остављали из­мет, чак и на сто­лу за обед’. То је геноцид! Наступ колективног садизма. То је, једноставно, крими­нал“, оптуживао је др Рајс, али његова све­до­че­ња о злочинима, документована неспорним, прво­разредним прав­ним и истори­ј­ским чињеницама, ни­су потресла свет – „америчка пу­блика се чак узбуђивала причама о страхотама које су аустријски војници чини­ли по Србији“ (Југославија по вољи народа 1914-1918, Нови Сад 1990, 24-25).

Рајсов извештај потврђује да су злочини аустроугарске војске у селима по Мачви, били плод неизмерне мржње коју су према србском народу исказивали аустроугарски политички и вој­ни врх, а коју су подстицали Ватикан и аустри­ј­ска, угарска и немачка штампа.

На основу изјава бројних ратних заробљеника из са­става аустроугарске војске, које је Рајс сматрао веродостојним „с обзиром на то да дискредитују њихову сопствену војску“, у изве­штају је наведен велик број злочина над цивилима. Рајс је сведоке испитивао на лицу места и у већини случајева они су му били водичи по местима у којима су се злочини догодили. Он се, тако, непосредним и личним увидом могао уверити у истинитост њихових изјава, а трудио се да помоћу „поткрепљујућих доказа“ увери себе у поузданост сведока и аутентичност чињеница које су биле пред њим. Из тих сведочења доказан је велик број злочина.

„Ма­ђа­ри и Хрвати су били најгори, а њихови официри су их непре­ки­д­но подстицали на зверства. Кад год је пук пролазио офи­цири су их храбрили да убијају све што је живо: краве, свиње, жи­вину, све без обзира на то да ли је то потребно за снабдевање вој­ске или не“. Један аустроугарски војни хирург изјавио је у Штабу србске Треће армије да су хрватски официри, пре упада у Србију, наредили својим војницима да „никоме не смете поштедети живо­т, чак ни детету у мајчиној утроби“, а за убијање „не смете трошити метке… Пошто свако тело има две рупе, нека ваши бајонети уђу на једну и изађу на другу“ (А. Рајс, Аустроугарска зверства – Извештај поднесен срп­ској влади о зверствима која је аустроугарска војска починила за вре­ме првог упада у Србију, Горњи Милановац 1995, 96-97).

Аустроугарска војска оставила је своје трагове и по град­ским насељима Београду, о чему је, током истраге обављене 2-4. октобра 1914. године, Рајс записао: „Био сам у могућности да утврдим да је гранатама циљано све без разлике на то да ли су по среди при­ва­т­не куће, јавне зграде или фабрике. У то време је 640 приватних ку­ћа и 60 државних и општинских зграда погођено пројектилима… Међу грађевинама које припадају држави, граду и Круни, а које су оштећене бомбардовањем, приметио сам зграду Универзитета, за­тим Српски народни музеј, зграду Државне лутрије, железни­ч­ку станицу, Државну фабрику дувана, Стари двор, Војну акаде­ми­ју, Официрску кантину итд… Народни музеј је потпуно разорен, а Универзитет до те мере оштећен да ће бити немогуће обновити зграду… Зграда Лутрије је озбиљно оштећена, а Руско и Енглеско посланство погођено је аустријским гранатама иако су се шпан­ска и америчка застава виориле по њима.. Чак је и Аустријски кон­зулат погођен двема гранатама. Нису поштеђене ни болнице. Та­ко је Главна државна болница бомбардована у четири маха. Оште­ће­ни су управников кабинет, операциона сала хируршког одељења, која се налазила у специјалном павиљону у дворишту, као и оде­ље­ње за умоболне“…

Сведочио др Рајс и о бугарским злочинима у Врању, Сурдулици, Лесковцу, Топлици: „Непобитно се мо же доказати да није било убистава којима нису претходила му­чења. Агонија жртава била је продужена и оне би завршавале у страховитим мукама… Међу убијеним Србима прво место заузи­ма­ју свештеници“.

Пре­ма ономе што је др Рајс посведочио у свом Из­вештају до­стављеном априла 1915. председнику србске владе Николи Па­ши­ћу (1845-1926), а потом објављеном у Лондону 1916. године, „варварске методе ра­то­вања и сви­репост према цивилном становништву окупиране земље које је не­мачка војска примењивала у Белгији, верно су опонашали њени аус­т­ријски савезници у Србији. Ова истраживања и изве­штај… запра­во доказују да су ‘пријатан аустријски народ’ и ‘поно­сна и вите­шка мађарска раса’ имали неславну част да премаше у бестијал­но­сти, ако је то уопште могуће, и своје пруске пријатеље“.

После Великог рата, др Арчибалд Рајс остао је да живи у Србији, у Београду, па је са лица места пратећи новонастала мирнодопска збивања, упозо­равао на опасности од онога слоја ко­ји се у Србији, с великим страхопоштовањем, зове интелиген­ци­ја, а ко­ји­, опет, себе сматра надмоћним у односу на оне који не распо­ла­жу универзитетском дипломом. Односило се то, пре свега, на оне „ин­телектуалце“ ко­ји су студирали у иностранству и који су „у сво­ју земљу донели углав­ном оно лоше из… земаља које су похо­ди­ли“. Јер, заправо, „истин­ска интели­ге­н­ција је природан дар и прои­с­ти­че и из духа и из срца. Обични се­љак може да буде сто пута ин­те­ли­гентнији од универ­зитетског про­фесора са пола туцета дипло­ма… Интелигенција је постојала све гордија и код ње су се све ви­ше губила она лепа свој­ства српског народа. Пре великог рата… још није била заразила омладину, па је чак и универзитетска омладина, будући чланови ‘интелиген­ци­је’, још била родољубива… Над­у­вана ‘интелигенци­ја’ се током ра­та истицала кукавичлуком, а, што је још горе, неки интелек­ту­алци су искористили недаће свог народа за лично бога­ћење… Из­да­вали су се за представнике про­све­ћене Србије… Захв­а­љујући па­жњи и почастима којима су је оба­сипали а које су биле намењене храбрим браниоцима Србије… постала је још много гордија, надувенија и завидљивија него пре рата… Одморна, захва­љујући забу­ша­вању током рата, ‘интели­ге­н­ција’ је искористила тај умор оних који су градили величину своје земље… Истинске вре­д­ности срп­ских земаља… истиснуте су. ‘Инт­е­лигенција’ љубо­мор­но пази да но­ве и поштене снаге не прокрче се­би пут… Инте­лигенција се слепо бацила у страначку политику, за коју је знала да ће бити диктатор земље… Пошто је воде ниска осе­ћања, ‘инте­лигенција’ клечи пред новцем… Част је непозната вред­ност на бер­зи ‘интелигенције’… Многи припадници ‘интелиген­ције’ би хлад­но жртвовали слобо­ду, и опстанак своје земље, ако би то њима лично било од кори­сти. Као и сва неморална бића, и интелиген­ци­ја се диви сили, чак и када се највише злоупотребљава… („Инте­лигенција“) је сејачи­ца раздора када треба сједиња­ва­ти… (она) је деловала попут буђи. За­разила је све што је с њом до­шло у додир… Уместо да гради, она је разграђивала. Она је жари­ште трулежи и искварености“ (А. Рајс, Чујте Срби, Београд 1928).

Тако је др Рајс, при крају свог живота, говорио о ин­те­лигенцији у Србији свога времена, а његови судови о том „крду неза­висних умов­а“, како је ту „паметну врсту“ назвао Ноам Чомски (1928), амерички лингвист и философ, мо­гу се, у општим цртама, али и у појединостима, применити и на бројне њихове наследнике до данашњих дана. Јер, злоупотребом једне метафоре Светозара Марковића (1846-1875), проглашеног за „српског публицисту, социјалисту, књижевног критичара, филозофа и политичког активисту“, о „пробуђеном делу народа“, без устезања се може рећи да се највећи број „водећих“ интелектуалаца у Србији може сврстати у отуђени део србског народа. Својом школом, односно стеченим школским знањем, без критичког приступа он­о­ме што им је као једина истина натурено негде на страни, а потом, као догма, пренесено у употребне школске уџбенике и основе нових „научних“ разматрања, и обезвређујући вековно искуство народа из кога су потекли, они су се олако одрекли непорециве истине да Отаџбина и национални интерес морају сваком Србину бити прва брига.

Но, било како било, др Арчибалд Рајс није преживео мождани удар којим је почетком августа 1929. године убијен због сопственог труда да се у Србији, у мирнодопским условима, очува какав-такав ред. Наиме, кад је један бивши краљевски министар, архитекта школован у Немачкој, почео да поред Рајсове куће нешто гради „на дивље“, министарски одговор на Рајсово упозорење да то не ради незаконито, био је садржан у „мисли“ да се њега, Рајса, то не тиче, да је он ту странац… а има наговештаја да је то било пропраћено не само псовкама – што да не, Срби користе псовке чак и при пријатељским поздравима – већ и ударцима.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!