Невероватни потресни детаљи са отварања споменика у Јасеновцу 1966
ЛЕКЦИЈЕ КОЈЕ НИСМО НАУЧИЛИ
Дечак Мирослав Лазански испред латиничне дрвене пирамиде у Јасеновцу, која је све до 1966 била једино спомен обележје стравичног хрватско-муслиманског геноцида над Србима!
Тек тада је постављен симболички нејасан и непримерен споменик у облику цвета, аутора Богдана Богдановића, комунисте и потоњег активног аутошовинисте из осамдедетих и деведесетих година.
Историја бележи неке илустративне детаље у вези са церемонијом откривања споменика:
„Домаћин церемоније требало је да буде Крајачић, али се он није појављивао. Није дошао ни тадашњи шеф хрватских комуниста, Владимир Бакарић, тврдећи да се не осећа добро. Програм је требало да почне у 9 часова, али се чекао Крајачић који није стизао, па је почетак каснио више од два сата. Мика Шпиљак, председник Републичког извршног већа СР Хрватске, правдао је кашњење делегације из Загреба тиме да су прилазни путеви закрчени. Председник СУБНОР-а Србије, Раја Недељковић, распитао се код окупљених људи и сазнао да нема никаквог закрчења на путевима.
Како Крајачић није стизао, церемонију је говором отпочео Марко Белинић, председник СУБНОР-а Хрватске. Већ прва реченица његовог говора изазвала је жамор међу окупљенима, јер је Белинић наставио са причом о Јасеновцу као нацистичком, а не усташком логору, и негирао идентитет жртава: „Другови и другарице, овај логор овдје гдје данас откривамо споменик подигли су њемачки фашисти да би уништили хрватске комунисте и родољубе”. Говори су били преопширни, и било је очигледно да их окупљена маса не слуша.
У једном тренутку маса, коју су највише чиниле жене у црнини, је почела да се комеша, да би затим пробила кордон и преко празног поља потрчала ка споменику. Готово сто хиљада људи је уз крике, плач, посртање и падање, трчало неких осам минута до подножја споменика. Богдановић се у мемоарима присетио да је био скамењен, да се споменик „зацрнео као саће окићено пчелама” и да је читав призор био „ванземаљски и подсећао на Судњи дан”.
У међувремену је стигла вест да Крајачић ипак стиже, али да је променио протокол и да не долази у Јасеновац већ у ресторан у бањи Липик и да ће тамо да се одржи свечани ручак за службене делегације. Тамо се Крајачић, већ свађалачки расположен, у једном тренутку обратио и делегацији српског СУБНОР-а и Недељковићу речима: „А ви, гегуле и репоње? Сељачине, Срби? Хоћете да подижете рафинерије у Новом Саду и Панчеву? Што ви знате што су рафинерије? У то се ми разумијемо, а ви знате само свиње да товите. И много вас је остало, да знаш!”
Данас прљави посао историјског ревизионизма и смањивања броја српских жртава у Геноциду 1941-1945, осим Хрвата и Ватикана, обављају и Срби, поједини представници СПЦ и неки квазиисторичари, уз повремено садејство извесних јеврејских кругова, свако из својих мотива.
Пометена српска јавност збуњено и претежно немоћно и незаинтересовано посматра ово светогрђе и понижавање жртава.“
Аутор: Владан Вукосављевић
