Црква

Горди људи нашег времена

Данас, драги моји, почиње Великопосни Триод. Почиње гласом цариника: „Боже, милостив буди мени грешном“ (Лука 18:13). Великопосни Триод поручује свима нама данас: „Људи горди, понизите се“. Подсећа нас на параболу о митару и фарисеју, која је свима позната.

Данас, једноставније речено, Триод нам показује два пута и даје нам могућност избора. Један пут води у понор, други у небо. Један пут је ђаволски, други Божански. Какви су ово путеви? Један пут је пут гордости, а други пут смирења. Гордост и понизност, два животна пута. Који да следимо? Фарисеј је ишао првим, путем гордости; Цариник је ишао другим, путем смирености.

Данас је смиреност постала ретка. Постало је лакше пронаћи дијамант на свету него скромног човека, скромну жену, скромног мушкарца, па чак и скромно дете. Живимо у доба поноса, па да кажем неколико речи о поносу. Данас вам нећу рећи да је гордост главни грех, исти онај који је првог арханђела збацио са неба и претворио га у ђавола. И нећу вам објашњавати да је гордост грех који заувек затвара врата раја и да ни један горд човек неће прећи праг Неба. Говорићу вам о нешто приземнијим, нешто материјалнијим стварима, језиком савременог друштва. Рећи ћу вам да гордост има последице не само у загробном животу, у који ми хришћани чврсто верујемо, већ и у овоземаљском животу; да је понос уништење; то је деструктивни, губитељски, разрушитељни елемент како за појединце тако и за читаве породице и народе.

Отварамо озбиљну тему за разговор драги моји, ово је цело море. Сада ћу вас упознати са неким типовима поносних људи нашег времена. Горди људи који се не хвале врлинама, као фарисеј, него се хвале веома ниским стварима. Шта то значи?

Ако желиш да видиш гордог човека, видећеш га прво у родитељској кући као дете, малог фарисеја. Мајка и отац су га обукли у најбољу одећу, дали му новац… Али то ће га уништити; а родитељи ће скупо платити понос који су му од малих ногу уливали.

И тако стекавши мало знања и добивши парче папира, диплому, одлазећи у своје родно село, не усуђује се да помогне оцу. Сматра да ће то понизити његово достојанство. Остаје неактиван. Док у другим земљама деца помажу родитељима, овде то поносни младић не жели да ради.

Али шта ми овде видимо, другог, одраслог човека који користи било каква непоштена средства да дође до власти. Без стварних заслуга, он заузима највеће позиције. А кад постане велики, не размишља како да служи народу, него даноноћно ставља себе на видело, своје гордо, сатанско, фарисејско ја.

Ево видимо и девојку која је себе сматрала лепотицом са изузетним, чудесним талентом. Видите је како иде у школу, учи да чита и пише, уписује конзерваторијум, учи да свира виолину или пева, и одмах се издваја међу осталима, и мисли да је постала велика. Младићи је траже да се уда за њих; Млади људи достојни да заснују породицу, вредни, здрави и снажни, а она пред њима затвара врата и чека „принца на белом коњу“… А пошто принц не долази, видимо је како вене и мрви се и постаје јадна стара слушкиња. Поред ње страдају и мајка и отац, цела породица. А скромна ћерка њихових комшија, која нема тако горде идеје, удаје се за сиромашног, благословеног, вредног момка, и они стварају срећну породицу, и граде дом на понизности, и из овог дома долазе деца која ће почастити и одушевити њихови родитељи.

Гордост није само оно што затвара врата раја, већ и оно што сеје несрећу овде на земљи. Тешко оним кућама где су поносни родитељи, поносни синови, поносне кћери; али, браћо и сестре, понос не живи само у домовима, он је свуда. Радници су поносни, власници фабрика, поносни капиталисти, поносни су чиновници, поносни су владари и краљеви, поносни су научници – као нико у наше време; хвале се да ће уз помоћ науке све постићи.

Данашњи људи су као они који су после потопа покушали да саграде високу кулу и одједном престали да раде. Кула је остала да стоји јер је дошло до збрке језика и они су били расејани. Наша генерација се веома поносила и удаљила се од Бога, постала је отпадница, па постоји страх да ће њена кула, цивилизација нашег времена, бити уништена, а поново ће се потврдити речи: „Свако ко се узвисује сам ће бити понижен, а ко се понизи узвисиће се“ (Лука 18:14).

Речи Господа нашег трају заувек. Реци ми, молим те: да ли си богат као Аврам? Јеси ли славан као Давид? Јеси ли мудар као Соломон? Послушајте боље како они, који су достигли велике висине, говоре о сиромаштву и беди људског живота. Аврам каже: „Ја сам земља и пепео“, називајући себе прахом земаљским и шаком пепела (Пост. 18:27). Цар и псалмопојац Давид изговара оно што је из псалама пренето у друге црквене химне: „Као цвет вене, и хлад прође, и сваки човек пропадне“: сваки човек вене као цвет и вене као сан (уп. Пс. 89, 6 и Псалам 103:15-16). А Соломон је на крају свог живота написао нешто што сумира целокупно људско искуство живота: „Таштина над таштином, све је таштина“ (Проп. 1:2).

Дакле, ово си ти, човече: црв који пузи по земљи. Али ја се, кажеш, не хвалим богатством; Хвалим се својим врлинама, својим молитвама, својом милостињом, својом побожношћу, својом светошћу. Дођи овамо да те боље погледам. На коју год висину да се уздигнеш, никада нећеш достићи Пресвету Богородицу, која је постала „највиша на небу“. И у исто време, Дјева Марија је имала понизан дух и рекла: „Јер (Господ) погледа на смирење Слуге Свога“ (Лк. 1, 48). Колико год да сте свети и чудотворци, никада нећете моћи да се упоредите са Апостолом Павлом, који је стигао до трећег неба. Па ипак Апостол Павле, који је живео у Христу и рекао: „Не живим више ја, него Христос живи у мени“ (Гал. 2, 20), истовремено је рекао да „Христос Исус дође у свет да спаси грешнике од којих сам ја први“ (1. Тим. 1, 15).

Браћо моја, закључак је овакав: не путем гордости, којим је ишао пали Деница звезда, којим су ишли фарисеји и умрли, него сви идимо путем смирења; путем којим је цариник ишао са речима: „Боже, милостив буди мени грешном“ (Лк. 18,13); пут којим је кротки и смерни Исус ишао. И ми морамо да следимо овај пут. Зато, завапимо данас сви за милост. И следеће недеље, заједно са изгубљеним сином који се вратио, узвикнућемо: „Згрешили смо! (Лука 15:21). И, прошавши све етапе Великопосног Триода и Великог поста, доћи ћемо до Великог петка и заједно са разборитим разбојником рећи ћемо: «Помяни мя, Господи, егда приидеши во Царствии Твоем»“ (Лк. 23: 42).

Да би коначно постигли славно васкрсење Господње и рекли: „Васкрсење Твоје, Христе Спаситељу, анђели певају на небесима, и дај нам на земљи да Те славимо чистим срцем.

Беседа у недељу о Митару и Фарисеју Лука 18,14 „ Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се“.

Препис беседе изговорене у цркви Светог Атанасија у Атини 29. јануара 1961. године.

† митрополит Флорински Августин Кантиотис

Извор: Православље Живот Вечни

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!