Највећа катастрофа у миру на нашим рекама

ТРАГЕДИЈА БРОДА „НИШ“

НАЈВЕЋА КАТАСТРОФА У МИРУ НА НАШИМ РЕКАМА

Путнички брод „Ниш“ је грађен 1896. године у Килу. Био је власништво приватног бродарства „Блажек“ из Београда, основаног 1920. године, под именом „Нера“. Купљен је 1922. године у Хамбургу. Између два светска рата превозио је путнике на линији између Београда и Земуна. Године 1948. био је у дотрајалом стању. Реконструисан је у бродоградилишту у Апатину. Уместо парне машине уграђен му је мотор и под именом „Ниш“ поново је превозио на линији Београд – Земун. Након потапања 9. септембра 1952. године брод је поново генерално поправљен, а 1956. године, уграђена су му и бочна проширења ради побољшања стабилитета.

Деветог септембра 1952. године брод “Ниш” је укрцао око 120 путника и испловио из Савског пристаништа у 13.07 часова за Земун. Већ у 13.12 часова брод је, код Великог ратног острва, на ушћу Саве у Дунав, потонуо. Спасило се само око 30 путника, а рачуна се да се, већином у трупу брода, утопило око деведесет путника. Десет чамаца с обале одмах је притекло у помоћ, али су могли помоћи само онима који су могли искочити из брода. Предузете су све мере да се жртве што пре изваде из воде. То је у нашем речном бродарству највећа несрећа.

Тих година је поправљан мост преко Саве, па је саобраћај из Београда до Земуна обављан бродовима “Ниш” и “Загреб”. Тог дана мост је био затворен и за пешаке. Бродови су полазили из Савског пристаништа и из Земуна, код данашње кафане “Венеција”. Превожено је више путника од предвиђеног капацитета брода, није се посвећивала посебна пажња стабилитету бродова и Капетанија пристаништа није то спречавала, а била је дужна. У таквој ситуацији једног дана је морало доћи до несреће.

НЕСТАО ЗА ПЕТ МИНУТА

Синоптичари Управе хидро-метеоролошке службе забележили су то као “прилази необично хладног фронта… дошло је до изненадног олујног ветра са кишом” из правца север-северозапад. Дијаграм интензитета падавина у време несреће брода “Ниш” показао је 80 милиметара падавина за 20 минута или четири милиметра за минут. Ветар је био јачине 10 Бофора (брзина преко 100 километара на сат).

„Никада није утврђен број путника који се укрцао на брод, а наводи се цифра од 120 до 150. Званично се зна да је продато 106 карата. Хроничар Земуна Бранко Најхолд забележио је да је брод “Ниш” био капацитета до 60 путника, али да је тих дана због поправке моста превозио већи број путника. Образована је специјална Комисија са задатком да испита овај бродолом, али због контрадикторних изјава чланова посаде и преживелих путника капетан је привремено задржан у притвору, а Комисија је закључила да је за несрећу крива “виша сила” – ветар орканске јачине.

На место несреће, како пише „Политика“ од 10. септембра 1952. године, изашао је Александар Ранковић, потпредседник и министар унутрашњих послова Владе ФНРЈ, са члановима Владе Србије Јованом Веселиновом и Слободаном Пенезићем Крцуном. Интересантно је да ову посету не помињу многи аутори чланака о овом догађају последњих година, иако се види да итекако користе чланак у коме се наводе подаци о овој посети. Око 15 часова стигла је и екипа лекара са Војномедицинске академије. Влада ФНРЈ је прогласила тродневну жалост, како пише Т. Крсмановић у „Дневнику“ од 13. јуна 1953. године.

Министарство унутрашњих послова Народне Републике Србије издало је истог дана саопштење: „У 13.12 часова магла и веома јака бура преврнула је брод ‘Ниш’, који редовно саобраћа на линији Београд – Земун. Овај брод кренуо је из Београда у 13.07 часова. Брод је одмах потонуо. Спасило се око 30 особа, а рачуна се да се утопило, већином у броду, око деведесет особа. Десет чамаца са обале одмах је притекло у помоћ, али су могли да помогну само онима који су успели да искоче из брода…“.

Државни осигуравајући завод обавестио је породице жртава да су сви путници били осигурани и да ће за сваког настрадалог бити исплаћена одштета од 50.000 динара. Није ли због тога Комисија закључила да је до несреће дошло усред „више силе“?

Сутрадан и дуго после трагедије звона на земунским црквама звонила су, а на гробљима су држана опела страдалима.

„Политика“ је у броју од 10. септембра 1952. писала: „Облаци су се гомилали све више и, иако је било подне, изгледало је као да је већ сумрак. Путнички брод ‘Ниш’ пловио је сасвим нормално све до ушћа Саве у Дунав. Тада се дотле тешка тишина изненада претворила у олују“.

„Борба“ је у броју од 11. септембра 1952. године писала: „Најмање сто људи (према неким извештајима и 126-оро њих) изгубило је живот. Неописива паника, преврнут брод у усковитланој води, магла, врисци на све стране, људи који се грчевито боре за последњи удах пре него што ће их заувек прекрити запенушана вода реке“.

СУДБИНЕ ПУТНИКА

Највећи број судбина путника остао је непознат. Неке су забележене.

Зоран Петровић из Смедеревске Паланке је разбио прозор у салону и успео да исплива на Ратно острво. У несрећи су се удавили многи добри пливачи, а спасила се Ана Бајзет која уопште није знала да плива, али нажалост њена дванаестогодишња кћерка није успела да се спасе. Један мајор спасио се пливајући једном руком, у другој је држао дете. Тек када је био на другој обали видео је да дете које је спасао није његово, а жена му је потонула заједно са дететом. Једна девојка је успела да исплива, али је само минут касније преминула. Драгољуб Јовановић из Земуна дошао је у Београд да купи поклоне жени која му се породила, остали су у води и он и поклони. Марија Димитријевић се удавила заједно са своје две кћерке, трећа је преживела јер ју је мајка оставила пријатељици да је превезе следећим бродом. Гордана Јефтић-Ђукић се спасила, али су јој у сећању остале речи мајке која је викала: „Деца! Моја деца“. Михајло Гркинић из Земуна је у последњи тренутак ускочио на брод, када је испливао на обалу прво је погледао да ли му је у џепу наливперо „пеликан“ које му је отац поклонио за положену матуру, а онда видео да му је сат стао неколико мунута пре несреће. Више га није навио. Гркинић каже да је видео како је један старији човек испливао на обалу и издахнуо, а касније је сазнао да је био капетан дуге пловидбе. Ту је видео и девојчицу из Босне која се спасила, а кукала је за мајком која се утопила. Спасила се и глумица Аленка Ранчић. Преживели су и Момчило Илић и Љубомир Тодоровић. Гркинићеву разредну Емилију Китић спасио је њен ученик Васа кога је оборила на поправном испиту.

Брод је био крцат и испловио је нешто раније, требало је да исплови у 13.30 часова јер је још путника желело на брод. Видевши да се спрема невреме и да би избегао притисак путника за укрцавањем, капетан Фердинанд Нобило је од дежурног службеника затражио дозволу да исплови раније и добио је ту дозволу. Облаци изнад Бежаније су се нагло појављивали, ветар је нагло почео да дува, уз капи кише. Путници су се склањали од кише под палубу. Када је брод стигао на ушће, нагло се смрачило и ветар је појачао и дувао брзином до 100 километара на сат, капетан брода је наредио крмару Јовану Гвоздићу да окрене брод у ветар изложивши бок брода ветру и речној струји под чијим притиском се брод нагео на десну страну. Зачули су се узвици: „Лађа тоне!“. Све се одиграло невероватном брзином. Путници са палубе су скакали у воду. Брод је нестао у води, стварајући вртлог који је повлачио неке пливаче у себе. Олуја је била таква да се ништа није видело. Све је брзо престало, али брода више није било на површини, ни 90-ак путника, који су остали на дну заробљени под палубом. Дубина на месту потонућа била је 14 метара.

ИЗВАЂЕН ВЕЋ СУТРАДАН

Већ следећег дана бродска дизалица „Соча“ је извадила потонули „Ниш“, а то вађење Т. Крсмановић описује овако: „… Био је облачан и свеж дан, милиција и радници су били тамо, бродови са дизалицама, рекли су нам да се удаљимо, ми смо са дозвољене раздаљине посматрали операцију вађења брода са дна Саве. Купио сам новине и читао имена дављеника, нашао сам и име моје две школске другарице из Земуна, и још неке познате људе из Земуна…“. Према писању „Борбе“ од 11. септембра 1952. године, „гњурац Богољуб Перић прво се спустио до кабине у којој је затекао језив призор – мртвог морнара како грли катарку брода и још 55 лешева“. Почело је извлачење брода помоћу неколико дизалица, гњурци су изашли из реке, и попели се на моторне чамце. Тело и палуба који су полако извлачили са дна Саве изађе из воде, палуба је била празна, поломљен инвентар, јарболи, трагови муља, али на њој мртво тело једног младог црнокосог војника,

НЕДОПУСТИВЕ ГРЕШКЕ

Нико оптужен за несрећу и све је приписано несрећним околностима. Без обзира на те околности, учињено је низ недопустивих грешака који су претходиле трагедији. На брод је укрцано више путника од дозвољеног, тачан број није никада ни установљен. Капетан је самоиницијативно одлучио да исплови пре времена по реду пловидбе, иако је невреме наилазило. Окрећући брод у правцу ветра на леви бок истовремено је дејствовала дунавска И савска речна струја, појачана ветром, и сам ветар који је „ударао“ тачно у бок брода приликом окретања брода узводно ка Земуну. Дошло је до великог нагиба и брод је потонуо. У таквим случајевима путници су у паници кренули ка десном боку и још више допринели нагињању брода.

Интересантно је навести да је истрага поверена стручњацима Југословенског речног бродарства, власницима брода и сигурно одговорним за ову несрећу, јер без обзира на потребе за превожењем путника није се смело дозволити да се на бродове укрцава више путника од предвиђеног броја, а да је то чињено за знањем власника говори и чињеница да је за ову пловидбу продато 106 карата.

Брод је испловио пре времена и то баш када је наилазило невреме и надлежни службеник није смео одобрити то испловљење, морао је познавати услове пловидбе на ушћу Саве у Дунав и утицај речне струје и ветра на стабилитет брода под њиховим заједничким деловањем.

     Као командант речног миноловца РМЛ-321 нашао сам се 1969. године у сличној ситуацији. Док смо пловили кроз новосадско пристаниште нисмо ни осећали утицај ветра јер смо били заштићени градом. Кад смо прошли испод Жежељевог моста захватио нас  је јак ветар из правца споја Дунава са каналом Нови Сад – Савино Село. Валови су били огромни. Требали смо окренути нешто низводније, али је то било немогуће јер би се брод изложио дејству ветра и речне струје на бок. Нисмо то учинили него смо продужили низводно све док низводно од Карловаца нисмо дошли у заветрину где смо окренули и наставили вожњу узводно пловећи прамцем уз ветар.

Капетан брода је морао познавати особине свог брода, није смео укрцавати више путника од дозвољеног броја, а ако је то било ван његове моћи морао је у својој изјави навести разлоге нарушавања сигурности брода. Он није смео испловљавати када је знао да наилази невреме, а кад је већ испловио није смео истовремено излагати бок речној струји и ветру, јер је знао да му брод има високо надграђе, што га је у оваквим условима, и без великог броја укрцаних путника, чинило нестабилним. Неко је морао укрцане путнике равномерно распоредити по броду водећи рачуна о стабилитету, а путници су самоиницијативно тражили заклон од кише под палубом.

Неко је, ипак, крив за несрећу. Сигурно је у питању људски фактор како се то данас модерно каже.

Аутор: Бошко Антић

Извор: http://veteraniratnemornarice.com/tragedija-broda-nis/

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!