Милоје Стевановић: Писмо из раја – унучадима
Рођени моји,
Данас, или боље касти, од поноћи до уранка, учини ми се да бејах у рају. Тамо, као да за тренутак сретох ваше вршњаке Алексеја, Олгу, Татјану, Марију и Анастасију. И њине родитеље. У свом дневнику сам покушао сачувати делић тог неописивог збитија, па вам га шаљем уз поздравље и жељу да вас шесторо једног дана, кад се коме даде прилика, дођете да се напојите овим рајским пићем, којим се ваш деда окрепи у дан овај:
Ноћ између 16. и 17. јула, љета Господњега 2018.
Јекатеринбург, под звезданим небом.
Око њега бескрај брезових и борових шума Урала, на вечној стражи, чувају међу Европе и Азије. Ови чудесни стражари распоређени у снажан кордон, од негдашњег Ипатијевог дома до Гањине јаме, читав век у својим њедрима скриваху тајну о томе како су се овде сретили: земља са својим бедним застиђем, пролазним зловремјем и безумном похлепом – и небо, у свом сјају и величини вечног мира и непролазне славе.
Овде је на ноћашњу ноћ, пре стотину година, јудинско безумље свело руског Цара Николаја ИИ Романова, царицу Александру, сина им, царевића Алексеја и кћери Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, у подрум Ипатијевог дома и зверско-сатански просуло њинуневину крв. А онда су зликовци покушали да сакрију трагове злочина бацивши и спаливши њихова тела у Гањиној јами, удаљеној преко двадесет километара, дубоко у шуми и помрчини. Али, злотвори не знадијаху да је казано: Нема ништа тајно што неће бити јавно, нити скривено што се неће дознати и на виђело изаћи. Тајна злочина у оној страшној јулској ноћи пробиће се до правдољубивих и побожних душа, па ће Ипатијев дом постати место ходочашћа које походи народ приносрећи молитве и воштанице, упркос суровој бољшевичкој канџији. Да би замрачили светлост воштаница, да би одагнали снагу молитве, да би склонили жуљ своје посрнуле савести, обездушени и помахнитали крволоци ће, у свом
бесомучју, порушити до земље тај дом, не слутећи да тиме ударају стамене темеље вечне славе, на којима ће нићи величанствен Храм на крви и да ће тако пропутити стазу хиљадама ходочасника.
Ево ме у овој ноћи, на дан свете стогодишњице, у непрегледној колони побожног народа, која одсечним кораком маршује крсним ходом путем којим су убице, под окриљем помрчине, превезле измасакрирана тела свете царске породице. Надамном звездано небо чији одсјај видим у влажним очима небројеног света. Бат корака у ритму мелодије која се, читавих пет сати, ори из грла хиљада и хиљада ходочасника: Господе, Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас! Ношен на крилима многољудне молитвене песме помешане са `ујањем борова и шуморним шапатом бреза, не осећам седамдесетлеће натоварено на моја леђа. Корак ми лак.Ноге неуморне. Грло гласно. Громогласно. Никад гласније.
Пет сати, без предаха, без застанка, безброј пута, из све снаге: Господе, Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас! Из непребројивих грла убрађенијех дјевочки и бабушки, дичнијех баћушки – тај дивнни молитвени пој. Песма и суза. Ал то нису сузе тугованке, но радованке. Запођенуле су се на заупокојеној Литургији, испред Храма на крви и квасе нам образе дуж пута до Гањине јаме.
Ни грло нам не одаје тугу, но радост. Васкрслу радост.
Ко да видим Цара.
И Царицу.
И Царевића.
И све четири кнегиње.
Али не видим их искрвављене, измасакриране, посуте бензином и запаљене огњем земним, но их видим у светлости рајској, у слави божанској, са ореолима, са анђеоским осмесима. Осећам миомирис који наликује оним белим криновима које Царица вољаше, а који су, ево и данас, распукли своје цветове по ободу јаме. И ко да видим у тами најкрајњој, онамо ђе је јаук и шкргут зуба, оне који су убили царску породицу. Опрости им Боже, јер не знадијаху шта раде. Нису знали да себе убијају, а Цара и Његову породицу воздижу и прослављају. У свитање око мене распевана, ведра, бодра лица. Песма све гласнија и гласнија. Пролама се изнад гора. Досеже до небеса. Чини ми се да се меша са појем анђеоских хорова.
У мислима престадох да се молим за Романове, но се почех молити њима:
Свети царе Николакје, моли Бога за нас
Ти си, угодниче Божји, у Велики рат ушао за Србаља спас
У томе рату сагуби круну, државу, породицу, главу и све што си имао
Сагуби земно и трулежно, ал задоби Царство небеско, које Ти Бог дао
Моли се, Свече Божји, за малаксали србски род
Еда би се од грехова и поробљивача спасли, нек би дао Бог
Да се отргнемо из канџи онијег што мешају светлост и таму
Што истину трампе за лаж, правду за неправду, част за срамоту и помаму…
Ето, драга моја унучади, овим крсним ходом бијасмо ради да учинимо скромно
уздарје Светом Цару Мученику и Његовој породици за љубав према србском роду, коју је
показао ушавши у рат за наше Отачаство. То је била мала жртва принета с љубављу
Светитељу који је, у време оно, поставио ултиматум савезницима ради избављења србске
војске са обале Албаније, након страшне голготе, о чему вам, пре десетак година, пратих писмо са Крфа.
Учини ми се, у овој ноћи, како се измрише небо и земља.
Видевши ово невиђено славље, оћетио сам понос што је Србија најавила васкрснуће Русије и прослављење свете царске породице, о чему сведочанство за далека нека покољења остави протојереј Андреј Ткачов у тексту О последњем цару, говорећи:
Пре нас су светост цара спознали и признали Срби. Први храм у част Николаја и породице у Охриду је саградио свети Николај Српски. Можда је то зато што Срби најбоље знају: може се и изгубити, али победити. Изгубити – и истовремено победити. Код њих је цар Лазар, који је пао на Косовом пољу, назван великомучеником, а светлост изгубљене Косовске битке је пола миленијума обасјавала народу пут ка слободи. Ако дух није сломљен, значи да си победио.
Нашег цара Николаја неки такође називају великомучеником.
Мешчини да се Свети Цар, вођен Духом Светим, припремао за Царство небеско, по промислу Бога живога. Јербо, за његове владавине у Русији је подигнуто преко десет хиљада храмова и више од седамстотина и педесет манастира.
Зато се и ви, рођени моји, помолите Рускоме Цару чији спомен имадемо усред Београда, тамо ђе, у време оно, бијаше амбасада Царевине Русије, и то је, да знадете, први споменик подигнут у његову част ван Русије. Дако нам Свети Цар уздари молитвом својом, пред престолом Творца, за напаћени род наш. Многи ћутрадан поновише подвиг, упутивши се на крсни ход од Алапајевска до места страдања царичине сестре, свете Јелисавете. А у катакомби ђе бијагу склоњена тела свете Јелисавете, Варваре и других страдалника, духовник нашег поклоничког путовања прећече славски колач и освети жито, које су припремили оснивачи библиотеке која носи име свете Јелисавете.
А пре него што смо допутовали у Јекатеринбург, обиђосмо многе светиње васкрсавајуће Русије.
Зашто васкрсавајуће Русије – питаћете.
Кад студентскијех дана, пре пола века, бејах у ондашњем Совјетском Савезу, видех на обали реке Москве комплекс базена за купање, подигнут на месту порушеног храма. Сад, са овим седим власима и теретом животнијег шиба, које седам десетљећа носим, на том истом месту угледнух како се с небом љубе златне куполе и крстови храма Христа Спаса, највеће православне цркве на свету.
У време оно, на Црвеном Тргу, бејаху редови обезбоженијех људи што сатима стајаху пред маузолејом упропаститеља Царске Русије, Лењина, а сада сусретох безброј раба Божјих у порти Покровског манастира, како са цвећем у рукама и сузом у оку молитвено прилазе да се поклоне и целивају мошти Свете матушке Матроне Московске.
Кад обиђете светиње Русије, децо моја, разумећете зашто је немачки поета Рилке, пре више од стотину година, изустио да се свака земља на свету граничи са неком другом државом, а да се једино Русија граничи с Богом.
И појмићете зашто је, пре више од сто година, Свети Јован Кронштатски устврдио да је Русија подножје престола Господњега.
И кашће вам се зашто је, пре тачно сто година, извршен голготски злочин над Божјим помазаником, еда би крвљу Његовом и Његове породице почело сапирање грехова руског народа, као што је крв Господња опрала грехе палога света.
А, може бити да ћете разазнати и смисао пророчке поруке старца Псковско-елазаревског манастира великом кнезу Василију Ивановичу: Сва хришћанска царства окончаше се, и сабраше се у једно царство господара нашег, по књигама пророчким, тј. уруско царство: јер два Рима падоше, трећи стоји, а четвртог неће ни бити. И поруку која одзвања из Грчке још од 16. века : Од оног часа у коме је Рим пао у јерес (папизма), а други Рим покорили безбожни Турци, велико царство (Русија) је Трећи Рим и хришћани се у њему сабирају.
Праћени благословом једног Божјег угодника (чији прогонитељи, такође не знадијагуда себе приправљају таму најкрајњу, а њему плету венац славе) обишли смо парче раја наземљи и доживели рајске радости. Двадесетак дана подвижничког путовања, уз молитву, беседе и појање побожница, нисмо оћетили терет десетак хиљада километара вожње и ноћи несна. Напротив. Почајевска Лавра и њено духовно благо опремило нас је духовним крилима на којима смо полетели Свето-троицком скиту, гробу светог Амфилохија, Голосејевској пустињи, Оптинским старцима и древним источницима, у којима се погрузисмо.
Оћетисмо, потом, ону божанствену Муромску љубав светог Петра и Февроније, чији дан се у Русији слави као дан породице, љубави и верности. Њин земни живот, а и мошти у заједничком кивоту, снажно сведоче ту Богом благословену исконску везу и, у исти мах, подстичу гађење на одвратне богоругачке содомске параде бруке и срама, које ђавољи
синови потурају роду нашему.
Та дивна љубав Петра и Февроније даде нам снаге да не оћетимо тегобу путовања, па смо у Дивјево, моштима светог Серафима Саровског, приступили устрепталих срца. Након хода светом канавком ђе смо, предвођени игуманијом и монахињама, у мору ходочасника, сви узнели по стотину и педесет молитви Царици Небеској, приступили смо обиласку светиње, а тамошње монахиња Ирина и сестра Пелагија, упозндоше нас са настанком и растом ове свете обитељи, коју свакодневно посети петнаестак хиљада верника. Кад смо им на растанку (као сада већ увежбан хор) отпевали: … Пут нам је исти до Царства Небеског/ Вера у Христа и Оца Јединог/ Русија баљшаја, велика, светаја, плаветна/ Моја љубимаја,
носи те у срцу Сербија/ Земља славјанскаја и православнаја – низ њихова и наша лица су потекли поточићи суза. Те сузе су, заменивши речи, остале да векују у нашим срцима. На Серафимовом источнику, имадијасмо оћећај да смо, након трократног погружења, очистили и тело и срце и зацелили гресима рањене душе. На обали тог источника, прослависмо крсну
славу наше сапутнице, на радост поклоника, који су у великом броју дошли ради погружења, дивећи се србском обичају резања славског колача. Посебну радост доживесмо у селу Никитино, на Уралу, у Курганској области, ђе смо
са браћом и сестрама из Русије присуствовали величанственој Литургији, у катакомбном манастиру Ваведења Пресвете Богородице, после које су нам домаћини приредили трпезу љубави, на којој смо оћетили сву братску љубав и топлину срца наше браће православне и учврстили веру да се тајни споразум трију зликовца о тоталном уништењу православља
неће остварити. Јер, никад мржња није победила љубав, нит је лаж надвладала истину.
У предивном Казању поклонисмо се прослављеној чудотворној икони Богородичиној, као и Петропавловском и Благовештењском храму и, надахнути духом светиња, запутисмо се ка Москви. У Сергије-троицкој лаври добисмо нову снагу, коју потом умножисмо код моштију Свете Матроне и у храму Свете Марије и Марте, ђе је Богу и потребитима, у време оно, служила Света Јелисавета. Цркве Христа Спаса и Блаженог Василија су за вјеки вјеков учврстиле нашу веру да је
Богу све могуће. И да је свака сила за времена!
Кијево-печерска лавра беше круна нашег поклоничког путовања. Целивање моштију Божјих угодника у Горњој и Доњој пећини, обилазак храмова и поглед на Дњепар беху, опет и опет, венчали небо са земљом. Јер, ваистину, туде оћетисмо да вера наша богоносна на земљу Бога своди, а на небо нас узводи – како вели она дивна духовна песма.
Из Кијева смо, због гужве у саобраћају, излазили неколико сати, које смо украсили незаборавним сечењем славског колача, поводом имендана наше смерне сапутнице, монахиње Веронике из подјеличког манастира Светог Николе, у чију част смо припремили несвакидашњу трпезу љубави. Појањем: многаја љета, надгорњасмо буку велеграда, а оно
помицање аутобуса, које је личило на ход пужа, претворисмо у лет ка небесима.
На овом ходочашћу још једном смо се уверили у истинитост пророчанства Јеремијиног, да ће дворци безбожника опушћети, а колибе праведничке процветати.
Враћамо се родној груди, пуни љубави, вере и наде. Имадијасмо оћећај као да нас милују руке светаца чије стазе походисмо. И као да чујемо звон љубвеобилнијех речи Светог Серафима Саровског: Христос воскресе, радости моја!
Циљ сваког ходочашћа, драга моја унучади, јес и биће боготражитељство, упознавање светитеља који су својијем животима угодили Богу и тако постали путоказ нашег смирења, покајања, преображења и спасења.
Они – Божји угодници – опомињу нас да нам се ваља пробудити и усправити док је дана, еда нас не би части и сласти овоземља повукле наниже, у четвороножје.
Отићи у васкрсавајућу Русију, угледати те небројене златноглаве куполе и звонике, васкрсле из рушевина и пепела минулог зловремја, чути тај зов васкрслих звона значи чути опомену да је вакат, што би реко Солжењицин: посветити време и мисли вечности.
Праскозорје васкрсења Русије отвара наду и утврђује веру да човек снује, а Бог одлучује. И да ће сатански снови о тоталном уништењу православља испарити пред силом Сведржитеља као прамичак магле пред излазећим Сунцем. И да ће ваистину бити блажени прогнани правде ради. И да се Истина не може сахранити, а ако би се то и збило, она ће, још
сјајнија, васкрснути.
Отићи у васкрсавајућу Русију значи прославити стогодишњицу победе оне руске бабушке која је пољубила крст што држаше еписоп-обновљенац, која је узела нафору из његове руке – а потом му пљунула исту, због кварења вере.
Отићи у васкрсавајућу Русију значи упознати светитеље руских катакомби, у којима је сачувано семе православља упркос издаји ондашњег Синода.
Отићи у васкрсавајућу Русију значи уверити се да је народ, ваистину, чувар вере и да сви они који се с народом судише, парницу сагубише.
Отићи у васкрсавајућу Русију значи разумети зашто је народни песник изједначио сан и јаву:
Отвори срце, па ћеш моћи / Видети, к’о што види дете / Над степом Руском, у тихој ноћи / Хорове анђела како лете.
Поздравите Ваше тате и маме, а нарочито баку која ми је на овом ходочашћу много недостајала, јер сам на оваквим путешествијама навикао да видим сузе побожнице, које извиру из њених топлих зелених очију.
Воли вас ваш деда
Аутор: Милоје Стевановић, прича са В конкурса за најбољи путопис старијих особа “Драганова награда” у категорији “Најбоља мушка путописна прича”.
Извор: Пензин.рс
