Милоје Стевановић: Језик рода мога
Промишљајући време у којем живимо у категоријама и по критеријумима светосавског родољубља, препознаћемо у њему суноврат духовно-културних вредности, моралних оријентира, државотворне правне свести и многих других садржаја који наш народ чине активним чиниоцем светскоисторијског тока. Иако нас та врста напора нашег унутрашњег бића упућује ка зони жалости и неспокоја, ипак и у овом времену постоје личности и догађаји чији вектор делује у супротном правцу и бар повремено нас удаљује из те зоне. Искре националног самопоштовања и наде у бољу будућност Рода у тмини садашњице удео су личности великог формата које немају своје место у хипертрофираном масмедијском простору, али чија дела надилазе простор и време у којем су настала и несумњиво припадају свенародној баштини.
Једна таква личност је и г-дин Милоје Стевановић, деценијама уназад велики прегалац на њиви Господњој и њиви народној. Заиста, веома је обиман и по разноврсностан регистар његових добрих дела у служби Богу и Роду. У скорашње време прибројао му је још један бисер, интернет серијал „Језик рода мога“, који на овом месту предлажемо вашој пажњи. Ово изузетно остварење представља визуелно и звуковно раскошну допуну Милојевом литерарном делу „Речник Драгачева“, и заједно са њим чува од нестанка говор Милојевог завичаја. Када кажемо говор, на мислимо само на специфични појмовник и дијалекатску форму коју бројни наноси новоговора са прелома векова и епоха неумољиво крње и предају забораву. У питању је један богат, разбарушен, врцав систем комуникације и самоидентификације, носилац и преносилац (са једног нараштаја на други) поука о животу на одређеном месту и одређеним друштвено-историјским приликама, али и оних унивезалних које, ако су веродостојне, увек произилазе из локалних (а не обрнуто). И више од тога, изванредни тандем „Речник Драгачева“ – „Језик рода мога“ реконструише један дубоко утемељен свенародни систем вредности са снажном завичајном нотом, који прожима све гране народног живота. У њему духовно раслабљени човек србског урбанитета, изникао на тековинама титокомунистичке варијанте „скока из царства нужности у царство слободе“ и следујуће евроунијатске безалтернативности, а које обе баштине безбожје и беззавичајност, може препознати заборављено благо својих часних предака и прилику за сопствени унутрашњи преображај. Ту прилику посебно треба пружити србској омладини, која стасава у никад у историји бројнијим и замаскиранијим искушењима. У наставку погледајте серијал од девет казивања, који ће вас подсетити на прошлост и вредности које смо заборавили.
Уредништво Борба за истину
