Ka svesrbskom jedinstvu

Ko je pre tri godine pažljivije prelistavao novine ili čeprkao po sajtovima, mogao je „otkriti“ da su se „rukovodstva Srbije i Republike Srpske dogovorila na sastanku krajem avgusta u Beo­gradu o obeležavanju zajedničkog praznika – 15. septem­bra, dana kada je probijen Solunski front“, praznika nazvanog Dan srb­skog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

Uistinu, za najavljenu svesrbsku svečanost nije se mogao na­ći veličanstveniji povod, budući da je u proboju Solunskog fronta i u završnim ope­ra­ci­ja­ma za oslobođenje dveju srbskih kralje­vina i preko­drin­skih, preko­sav­skih i prekodu­nav­skih srbskih krajeva, od nešto više od 140.000 vojnika u sastavu srbske vojske, učestvovalo najmanje 82.600 dobrovoljaca, od toga oko 76.500 izvan Kraljevine Srbije.

Za razumevanje ovog poslednjeg podatka valja znati da su u mnogim vojnim aktivnostima srbske i crnogorske vojske to­kom ba­l­kanskih ratova i Velikog rata, izuzetnu ulogu imali do­bro­voljci u njiho­vom sastavu; posebno se to odnosi na dobro­voljce u srbskoj vojsci pri proboju Solunskog fronta i u post­solun­skoj ofanzivi. Našavši se u jednoj od ovih dveju vojski (vojsaka, k­a­ko se on­da govorilo i pisalo), po sopstvenom izbo­ru, iz patriot­skih i nacional­nih pobuda, dobrovoljci su se u balka­n­skim rato­vima, pod srb­skom zastavom, odu­še­vljeno bo­ri­li za konačno oslobođe­nje od Turske, a kasnije, u Velikom ratu, i za oslobođenje svih Ju­žnih Slovena iz Austrougarske i za njihovo ujedinjenje sa Sr­bi­jom i Cr­nom Go­rom; mnogi od njih dali su u toj borbi i svoje živote.

Ovi Vernici Otadžbine, kako se s razlogom nazivaju, najve­ćim de­lom Srbi iz srbskih krajeva pod višedecenijskom i više­ve­kov­nom ugar­skom ili austrijskom okupacijom, svojim uče­šćem u srb­skim oslo­bodilačkim ratovima jasno su iskazali svoje nepri­sta­ja­nje na ne­prirodno stanje nasleđe­nih „geopoli­tičkih“ odnosa. Bez obzira na tra­ja­nje jedne i­li druge okupa­cije i imajući na umu dalje austrijske i u­garske teritorijal­ne preten­zi­je prema Srbskoj Zemlji, za Sr­be ro­đene u senci hab­zburške krune i zate­čene uoči Velikog ra­ta u Sremu, Banatu, Bačkoj, Baranji, Sla­vo­ni­ji, Kor­du­nu, Ba­ni­ji, Li­ci, Dalmaciji, Srbskom primorju (da­nas poznatom kao crnogorsko), Hercego­vini i Bo­sni, ra­to­va­nje u sastavu austrougarske voj­ske nije mo­glo biti pa­trio­t­ski čin, ni­ti su im Austrija i Ugar­ska bile ota­dž­bina, jednako kao što ni Tur­ska tokom petvekovne okupa­ci­je nije mo­gla biti otadž­bina Sr­bima iz Šuma­dije, ili Raške, ili Ze­te, i­li Top­li­ce, na primer. Rat za ra­čun Austrougarske ni­je mo­gao bi­ti rat za njihove inte­rese, ni po prostoru na kome se ratovalo, ni po izboru ratnog pro­tivnika. Ima li se sve to u vi­du, postaje sasvim izve­sno da su Srbi iz prekodrinskih, pre­ko­sav­skih i prekodunav­skih kra­jeva svojim masov­nim učešćem u rat­nom sastavu srbske i crno­gorske voj­ske i sop­stv­e­nom žrt­vom za odbranu Kra­ljevine Sr­bije i Kra­lje­vine Crne Go­re oplemenjiva­li i veliki na­cionalni po­kret za oslobo­đenje i svoje Matice i sopstvene Otadžbi­ne, zavičajnog dela Srbske Zemlje.

Zbog svega toga, ne može se sumnjati ni u činjenicu da je srb­ski do­brovoljački pokret na početku 20. veka bio izuzetno zna­čaj­na pojava, is­to kao što se ne mogu za­tvoriti oči pred ist­inom da su oslobodilački ra­tovi iz toga perioda, kada i jeste bilo os­tvareno svesrbsko jedinstvo, pod istom zastavom, u bor­bi za slo­bo­du, sudbinski uticali na biološki opstanak srb­skog naroda i njegovu buduću istoriju.

Nažalost, u našim danima vidljivo je da srbski svet ne ras­poznaje najbolje te tekovine jer su one, ponajviše zlosrećnim delovanjem antisrbske nauke i njenih obeznanjenih pipaka u školskom sistemu (posredno i u politici), zapretene u ma­glama anacionalnog jugoslovenstva, internacionalizma, mon­di­ja­li­zma, globalizma i kojekavih drugih podvala savremene zapadne faši­kratije.

Gledano iz tog ugla, najtragičniju sudbinu doživelo je sve­sr­b­sko jedinstvo.

Da se na budućnost te izuzetno plemenite i za Srbe jedino­spasavajuće ideje mora danas gledati s izvesnim rezervama, ov­de se mogu navesti bar dva razloga.

Prvi:

Zna se da je 2007. godine, pod vidom da je „demokratija uni­verzalna vrednost, zasnovana na slobodnoj volji naroda da od­re­de svoj politički, ekonomski, kulturni i društveni sistem i u pot­punosti učestvuju u svim aspektima života“, Generalna skupšt­i­na Ujedinjenih naroda, tog američkog služinčeta, pro­glasila 15. septembar Međunarodnim danom demokratije i pozvalo svoje član­ice i sve regionalne, vladine i nevladine or­ganizacije da taj dan svečano obeležavaju.

Zna li se sa koliko povodljivosti srbski svet prihvata i naj­ispraznije parole strane „proizvodnje“, lako se može desi­ti da saznanje o 15. septembru kao međunarodnom danu demo­kratije, srbski 15. septembar, naročito onaj deo koji pominje svesrbsko je­dinstvo, počne da se izgovara s izvinjenjem. Baš kao što su se unitarizmu, težnji ka jedinstvu, u brozovskom vremenu pridava­la najružnija obele žja, ili kao što se reč nacionalizam, rodo­ljublje, ljubav prema sopstvenom narodu, proglasila za najcrnji oblik šovinizma.

Drugi:

Već na samom uvodu u priču o svesrbskom jedinstvu stiče se utisak da se, bez obzira na to što se pominje „region“, dogovo­re­no jedinstvo tiče samo Srba iz Republike Srpske i Repu­blike Srbije.

Tim povodom, srbski član Predsedništva Bosne i Herce­go­vine Milorad Dodik izjavio je u Banjaluci „da je obeleža­vanje Da­na srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave jedinstve­no s težnjom da Republika Srpska i Srbija budu jedna država, gradeći sigurnost i budućnost celog region… Danas imamo dve države – Srbiju i Srpsku, a težnja je da budemo jedna država gra­deći sigurnost i budućnost čitavog regiona, što nam niko ne mo­že oduzeti“.

Srbija i Srpska, dakle, i ništa više, i niko više!

Isti povod nije mogao proći i bez izjave predsednika Repu­bli­ke Srbije Aleksandra Vučića da „nema viših i važnijih vred­nosti od jedinstva našeg naroda i slobode za koju su se na­ši pre­ci borili, za koju ćemo se boriti i u budućnosti. Sla­vimo, a to će ubuduće biti i državni praznik, jedinstvo i slobodu“, te da „da­nas slavimo dan proboja Solunskog fronta, kada su se, 15. septem­b­ra, vojnicima Srbije, koji su prošli kroz pakao Albanije i to­kom ratnog sukoba izgubili pedeset odsto svojih saboraca, pri­klju­či­li dobrovoljci iz drugih srpskih krajeva. Bilo ih je deset od­sto iz Hercegovine, Bosne, Like, Kra­jine, Banije, Korduna, svih de­lo­va gde su Srbi živeli. Srbin nije mogao da prihvati oba­vezu da ratuje protiv Srbina i pri­ključio se uz našu jedinu crveno­-pla­vo-belu zastavu, koja nas i danas ujedinjuje… Ako smo jedinst­ve­ni, složni, ujedinjeni, mi Srbi, a ovo nije samo državni praz­nik, već svesrpski, možemo da prevaziđemo sve nedaće, pobedimo sve probleme, osiguramo i garantujemo budućnost naše dece“.

Lepo rečeno, ali zato netačno u delu koji se tiče ne samo srb­skih dobrovoljaca, već i srbskih gubitaka „kroz pakao Al­banije i tokom ratnog sukoba“.

Ono prvo, o dobrovoljcima, teško je objasniti zbog čega ih je uopšte pominjao jer pre nekih devet godina, u ulozi Pred­sed­ni­ka Vlade Republike Srbije, izbegao je da raspravlja o pred­logu ovog potpisnika da se poništi brozovsko rešenje (sa potpisom jadnog Srbina Aleksandra Rankovića) iz 1947. godi­ne kojim su srbski dobrovoljci iz oslobodilačlih ratova 1912- -1918. progla­šeni profašistima.

A i priča o srbskim gubicima nešto je kompleksnija. Jer, s obzirom na tadašnju opštu zdrav­stvenu situa­ciju u Srbiji, pre­ma tome: i u voj­sci, na početku ratnih operacija sre­dinom okto­bra 1915. godine „uboj­na snaga Srbije sastojala se na licu mesta, sem ra­nje­ni­ka i boles­ni­ka, iz 411.700 ljudi i 8.879 oficira“.

Prema podacima srbske Vrhov­ne koman­de, u borbama u Sr­biji tokom oktobra poginulo je 18.326, umr­lo od rana i bolesti 21.647 i zarobljeno 28.155 vojnika. U toku povlačenja, opet pre­ma poda­cima iste te Vrhovne koman­de, poginulo je, zarobljeno, umrlo i n­e­stalo 138.600 voj­nika, makar se to ne slagalo s njenim izveštajem srb­skom vojnom iza­slaniku u Francuskoj da je srbska vojska na sa­mom kraju 1915. godine bila svedena na 110.000 vojnika i 2.350 ofi­cira. Pa će se dodati da je „napuštanje cele naše teritorije uma­nji­o duh naše vojske i uvećao broj vojnika, koji se je predao ne­pri­ja­telju“, ali se neće reći da se srbski dobrovoljci nisu predavali, pošto se znalo da bi ih, u takvom slučaju, kao austro­ugarske de­zer­tere čekala smrtna kazna, a i njihove porodice bi­le bi izlo­žene odmazdi; i to je bio razlog što nisu pravljeni dobrovo­lja­č­ki spiskovi, mada ne treba zane­mariti ni naredbu srbskog Mini­starstva vojnog, iz­da­tu na sa­mom početku rata, „da se do­brovoljci ne formiraju u za­sebne dobrovo­ljač­ke komande, niti da se na za­početoj osnovi sku­pljaju sami, u ve­će gomile“.

To je i dokaz da se onih navodnih Vučićevih deset posto do­bro­voljaca ni­je 15. septembra 1918. godine priključilo srbskoj voj­sci, pošto se dobro zna da su, čim je počeo rat, od emigranata iz Aus­t­ro­ugar­ske zate­čenih u Srbiji, formirana četir­i čet­ničko-dobro­vo­ljač-­ka odreda: Jadarski, Rudnički, Zlatibor­ski i Gornjački.

Zna se takođe da je posle neuspele srb­ske ofanzive u Sremu i katastrofe Timoč­ke divizije kod Lege­ta, nedaleko od Srem­ske Mitrovice, 6. septembra 1914. godine, velik broj Sremaca pre­šao Savu i prijavio se u srb­ske dobrovoljačke odrede. Od pre­be­ga iz Ba­nata i Srema formirana su u Beogradu dva od­reda: Ba­natski i Sremski. Oba su učestvovala u poslednjoj od­brani Beograda, a vr­lo malo Sremaca pre­živelo je tu bitku.

I nije nepoznat jedan dokument srbske dobrovoljačke ko­man­d­e u Odesi koji kazuje da je, čim je Srbiji objavljen rat, „iz osvoje­nih bosansko­-herce­govačkih oblasti prešlo na teri­to­ri­ju Sr­bije do 50.000 Bosanaca i Hercegovaca“, da se „u decem­bru 1914. g. slegao u Nišu priličan broj zarob­lje­ni­ka (prema zvani­č­nim po­dacima, njihov uk­u­pan broj u Srbiji tada je iznosio oko 70.000 – IP), te da se, kao dobrovoljci, „uputiše go­tovo svi zarobljeni i prebegli (kurziv IP) Jugo­slo­veni u razne je­di­nice u po­za­dinsku službu voj­ske i u građanske dužnosti“. Ka­snije, do kraja 1915. go­di­ne, pored nekoliko hiljada dobrovo­ljaca uključenih direkt­no u srpske jedinice, bilo je formi­rano još desetak dobrovo­ljač­ki­h odreda i samostalnih bataljo­na; jedan od njih, odred Voj­vode Vuka, brojao je oko 4.000 boraca.

Prema istraživanjima ovog potpisnika, iz iseljeni­štva, naj­više iz Amerike, došlo je na srbska ratišta (dob­rim delom na Solunski front, ali ne 15. septembra 1918, već tokom pret­hodne četiri godine) najmanje 42.300 srbskih dobro­voljaca (ne raču­najući tu najmanje 3.124 člana stranih medi­cin­skih misija), od kojih je, imenom i prezimenom, prepoznato više od 10.600, me­đu njima oko 1.960 iz Hercegovine i Bosne i oko 3.380 iz Srb­ske Krajine i Hrvatske. (Računajući i one „ostale“, prebege i iz za­robljeništva, sa­mo „iz Koreničkog i Udbinskog sreza našlo se u Velikom ra­tu oko 3.000 solunskih dobrovoljaca“ – skoro tre­ćina onih Vučićevih deset posto).

Ima li se sve to u vidu, priča predsednika Vučića o deset po­sto dobrovoljaca iz „Hercegovine, Bosne, Like, Krajine, Bani­je, Korduna (da mu se ne zamera što nije pomenuo Banat, Bačku, Ba­ranju i Slavoniju – IP), svih delova gde su Srbi ži­veli“, pot­pu­no iskrivljuje sliku stvarnoga stanja, a pominjanje „Krajine“, da li Bele, Negotinske, Kučke, Bihaćke, Skadarske, Šestanske, Cazinske ili još neke od poznatih u nekadašnjoj Jugoslaviji, samo potvrđuje istinu da Državi Srbiji još uvek nije poznato da je postojala Republika Srbska Krajina.

Zbog takvog odnosa prema Srbima iz Srbske Krajine (da za­ne­marimo Banaćane, Bačvane, Baranjce i Slavonce), i onima ko­ji tamo još preživljavaju, i onima koji su tokom Rata za kra­jišku nezavisnost (1991-1995) i na samom njegovom kraju otud izbegli i utočište našli u Srpskoj ili Srbiji (od 800.000, tu ih je barem 600.000, a sa njihovim rođacima nastanjenim od ra­nije – i ceo milion), nije za čuđenje što se u njihovoj svesti razvija čak i mrž­nja prema nekim postupcima Države Srbije (primera radi, nedav­no je odbijen predlog da se krajiškim bor­cima, zbog prava na pen­zi­ju, prizna uče­šće u Ratu za krajišku nezavisnost), koja ide dotle da se od njih može čuti i, recimo, „mudrost“ da su Sr­bija i Hrvat­ska zajednički pre četvrt veka izvele onu genocidnu „oluju“.

Konačno, da bi dogovor o prazniku nazvanom Dan srbskog je­dinstva, slobode i nacionalne zastave zaista stekao svesrbska obe­ležja, Država Srbija moraće da „proveri“ sva svoja dosa­dašnja znanja i „znanja“ o Srbskoj Krajini.

Autor: Ilija Petrović, istoričar

Hvala na poverenju! Molimo vas podelite, širite istinu!