Још један добар и велики човек напустио је овај грешни свет
“Можемо сумњати у било шта: да ли ће сутра бити тмурно или ведро, да ли ћемо бити здрави или ћемо се разболети, да ли ћемо бити богати или убоги, али у једно нема никакве сумње – сви ми ћемо пре или касније стати пред Бога. Умирање је „пут всеја земљи“ („пут све земље“). Међутим, премда то знамо, кад губимо блиске људе свеједно осећамо тугу.“ [1]
7. августа напустио нас је Бранислав Бане Пановић (1958-2021). Иза себе је оставио супругу, два сина и троје унучади и, пре свега, лепа сећања и велико поштовање код оних који су га познавали.
Био је супруг, отац, деда, пријатељ, руководилац једног од сектора Електродистрибуције у Лозници, планинар, члан црквеног хора…, али пре свега био је раб Божији. Волео је све људе, волео је живот, али највише је волео Господа. Једноставно, живео је смирено у Христу и за Христа. Због тога је редовно присуствовао Богослужењима у цркви Светих Апостола Петра и Павла у Бања Ковиљачи или другим светињама које је обилазио. Имао је леп глас и био је члан и један од оснивача црквеног хора “Сабор српских светитеља“ у Бањи Ковиљачи. Посебно је био везан за Свету Гору, на којој је био много пута и са које се управо вратио седам дана пред смрт. Тамо је последњи пут посетио бројне светиње којима је са радошћу долазио у походе, причестио се и вратио кући пун Божије благодати. Божијим промислом свој живот на земљи је окончао у манастиру Радовашница, за који је у последње време био веома везан. За време бденија (вечерње службе) у којој је активно учествовао за певницом, осетио је да му није добро и изашао из храма. По завршетку службе Браниславово беживотно тело поред храма пронашао је његов син.
Био је човек скроман, поштен, великог и отвореног срца, који је пружао помоћ и утеху свима који су му се обратили. Речи Владана Ђурића само делимично откривају оне што је красило Бранислава “Доброта је једна од ствари по којој ће те људи памтити. Ништа материјално није ни изблиза толико вредно као твоја доброта коју си поседовао и имао је као нико. Ведрина којом си зрачио. Све си прихватао са весељем као Божији посланик. Хвала ти на свему томе наш брате Бане…Отишао си изненада, без поздрава. Зато је наш бол још већи. Боле речи које нисмо рекли, а могли смо. Боли празнина која никада неће бити попуњена. Боли што ћеш свуда да нам фалиш и што ћеш увек бити тај неко који недостаје. Не боли само твоја смрт, већ живот који је могао још да траје а угасио се…“
Имао сам част да га лично познајем. Упознали смо се пре седам година поводом традиционалне Гучевске Литије. Бранислав је несебично помогао њену организацију и лично у њој учествовао. Ето, баш два дана пре његове смрти чули смо се телефоном и договорили се око неких детаља организације Осме Гучевске Литије. Том приликом ми је укратко пренео прелепе утиске са Свете Горе.
Господ узима најбоље међу нама, у време када су они спремни за сусрет са Њим. Верујем да је наш брат Бранислав баш зато и напустио овај грешни свет, јер је спреман да стане пред Господа. Нека Господ Свемислостиви опрости сагрешења Браниславу и подарио му вечни живот, а његовим најмилијима утеху и наду да ће опет бити заједно у вечности.
“А ми, православни хришћани, треба да растворимо своју тугу с хришћанском надом, да ако се сами будемо спасавали и својом молитвом спасавали наше ближње, смемо да верујемо да нам предстоји сусрет с њима тамо, у другом животу. А ако они доспеју у Царство Небеско, сигурно ће се тамо молити за нас.“[2]
Учинимо што до нас стоји, остало ће Господ дати!
Раб Божији Горан Живковић
[1] Свештеник Павле Гумеров
[2] Свештеник Павле Гумеров
