Као и свака генерација Срба и ми се налазимо на испиту
Стиче се утисак да се одржава последњи чин косовске драме. Бар такав утисак покушавају да нам створе западни писци, режисери и сценаристи те драме, увек спремни да сеју свој „мир“ овој несрећној планети.
У судбоносном и историјском тренутку када се треба изборити са дефинитивном предајом српског народа, светиња и колевке терористима „државници“ се понашају као и увек. Понашају се истовремено, колико год то апсурдно звучало, кукавички и бахато. Вучко се пренемаже као сека Перса, а Брнабићка нас убеђује како је важнији шопинг у Бечу и Милану од 100 000 наших суграђана, од Дечана, Косова поља, Призрена, Грачанице итд. Што би рекао наш народ: „нашла се вила у чем није била“. Очигледно да су пропуштали часове историје, јер да нису знали би да је скоро сваки други српски владар страдао или бивао прогоњен (Карађорђе, Милош Обреновић, Михаило Обреновић, Александар како Карађорђевић тако и Обреновић, Александар Карађорђевић ујединитељ, Петар II Карађорђевић, Милошевић, Ђинђић – нећу настављати низ да ме не би оптужили да планирам атентат не дај Боже…)
Да су то знали можда се и не би трпали да буду на тако одговорном месту, чиј терет нису могли да носе много мудрији и снажнији од њих. Можда би се мало мање уздали у Вебера и његову „Протестантску етику“, можда би мање вређали и ниподаштавали Небеску Србију гордо изјављујући као изграђују земаљску. Хтели су да изграде кућу без темеља, да одгаје биљку без корена. Да изграде модерну и снажну Србију на лажном веберовско-протестантском темељу уместо светосавско-православног темеља који је онај несаломиви „крајеугани камен“ из јеванђеља.
И сада им је чудно што се њихова земаљска Србија без Светог Саве распада попут куле од карата. Чудно им је што су они чијим су се боговима клањали дошли на наплату. Када то човек види не може да се не запита како је могуће да тако глупи људи воде ову земљу. Али и на то свевремени Достојевски даје одговор: „Сви смо криви за све.“ Заиста је тако.
Када је Јеврејски народ пао у Вавилонско ропство, пророк Језикиља (по сећању пишем) је вапио Богу зашто да потпадну под Набукодоносора, најсуровијег владара тога доба, затим је чуо је Божиј глас: „Дао сам вам слугу свог Набукодоносора јер горег нисам могао да нађем“. Из овог је јасно да баш ову власт заслужујемо и да у будућности може бити само гора.
Имамо власт која је спремна да потпише капитулацију због које смо бомбардовани да је не бисмо потписали. Власт која тим сопразумом предати и последње трагове српске власти у виду просвете и здравства терористима, али и читав народ са светињама у тренуцима када се као на траци смењују вести о нападима на наш народ на Космету. Том издајом се ништа неће решити, већ се само проширити прождрљиви апетити НАТО-а који уплашен од Русије жури да заврши започете пројекте.
Једном показана слабост отвара нове апетите. Вести о Америчком наоружавању војске у Федерацији БиХ најављује друго полувреме. Наравно жарште је ту у подељеној Црној Гори, а такође косовски сценарио је одавано написан како за Рашку, тако и за Војводину.
Да се вратимо на почетак текста. „Миротворци“ са запада се неће задовољити последњим чином косовске драме. Њихов циљ је да проширени последњи чин косовске драме управо буде последњи чин свесрпске драме. Због тога је Вучко и доведен на власт. Упркос његовим вештим политичким акробацијама којима је избегавао тај тренутак издаје он је неминовно дошао и морао је доћи јер је за то доведен на власт.
Дошао је тренутак да историјско сећање буде богатије за још једну личност у пантеону најомраженијих личности на чијем је челу Јуда, а са њим у (српском случају и Вук Бранковић). С тим што је Вучко одавано својих 30 сребњака скрцкао, а нам нуде најмање мрвице тих сребњака у виду шопинга у Бечу. У чему му свесрдно помажу црквени прваци, фарисјеји 21. века патријарх Порфирије и владика Теодосије који су анестезирали српску цркву једину брану и ослонац косовко-метохијских Срба.
Као и свака генерација Срба и ми се налазимо на испиту између Небеског и Земљског Царства. И нашој генерацији се поставља ракићевско-видовданско питање: „да ли смо недостојни историје наше? И да ли нам се душе опасности плаше?“ Одговор је давно дао свети кнез Лазар, а Ракић потврдио. Свако ће за себе дати одговор на то питање. А и у наше време је владика Артемије дао одговор. Будући да је он први изнео у јавност и стално понављао да је потребно прогласити окупацију Косова и Метохије и никако се не треба бојати. Време нам је показало све што се више бојимо и боримо за земљску Србију она нам више измиче и нестаје. Када будемо спремни да се жртвујемо за небеску даће нам се и земаљска Србија. НАТО окупација је оно што нам у сваком случају следује док се овај светски сукоб не заврши, само је разлика да ли то носимо кукавички са погнутим главама или поносно чувајући своје достојанство.
Вероватно нам је то и потребно да се вратимо Богу и себи. Јер се сила Божија у немоћи пројављује. Као у време Карађорђа када је све било изгубљено и избезумељно до доласка дахија који уништавајући све пред собом нису оставили Србима другу опцију већ да се боре.
Кризни моменти дају вође, па се надам да ће се тада појавити неки истински вођа, нови Карађорђе, који ће власт доживљавати не као почаст већ као страшно тежак крст, свестан да у сваком тренутку мора бити спреман да и својим животом брани поверени му народ. Вођа који неће имати дилему пред светолазаревским избором да је „земљско за малена царство, а небеско увек и довека“.
Аутор: Милан Бојић, историчар
