Илија Петровић: Зна ли Србија чија је Барања
Предисловије. Чак је и површним зналцима неких земљописних појмова из Панонске низије лако рећи да је Барања онај троугао између Дунава, Драве и Маџарске, али се при томе не сме сметнути с ума да је прота Стеван Михалџић (1861-1941), историчар Барање, док је припремао материјал за Мировну конференцију у Паризу (после Великог рата, 1914-1918) записао да „није дакле ни чудо, што о Барањи не знађаше нико ништа, док се славодобитна и јуначка српска војска не залете у дивна поља наше Барање! Кад је требало на мировној конференцији доказивати, да је ово српска земља, тек онда се згледнуше наши историчари – све бољи од бољега! Тек онда признадоше и остали научењаци наши, да стање Барање никако не познају“.
Што ће рећи: ако је до тада неко нешто и писао о Барањи, све се то могло свести на нагађања или произвољна тумачења.
Тако пре сто година, а у међувремену, да се та и таква аматерска домишљања не би сврстала у „национално навијање“, затражена је помоћ званичне историјске науке. Од ње је, најпре, ваљало сазнати и како је и зашто недуго после Другог светског рата (19. јуна 1945), формирана Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске (а не Србије и Хрватске!), у саставу: Милован Ђилас (1911-1995), као председник, и као чланови: Вицко Крстуловић (1905-1988), Милентије Поповић (1913-1971), Јован Веселинов (1906-1982) и Јерко Златарић. И требало је научно вредновати Ђиласове забелешке из којих проистиче да је тада у Војводини живело 170.000 Хрвата, 660.000 Срба, 100.000 осталих Словена (без Буњеваца и Шокаца, у међувремену „унапређених“ у Хрвате), 495.000 Маџара и 359.000 Немаца. На основу тих података, „Чика Туна“, Антун Бабић, председник Јединственог народноослободилачког фронта Славоније из Осека, могао је предложити да се граница између Војводине и Хрватске успостави линијом Суботица-Илок-Сремска Рача, али је коначан комисијски предлог формулисан тако да су срезови Западног Срема (Вуковар, Винковци и Жупања), припали Хрватској, илочки срез, у већини настањен србским живљем, подељен је између Хрватске и Војводине, а Хрватској је, први пут у историји, припала и Барања, изузета из састава Војводине скоро два месеца раније.
И требало је проверити како то да у збирци докумената о обликовању Србије, чији су аутори Бранко Петрановић (1927-1994) и Момчило Зечевић (1935-2017), обојица историчари, у којој се налазе документи о деоби „Санџака“ (помињу се тамо и Косово и Метохија), нема ни речи о „премештању“ Барање у Хрватску. Ако ништа друго, могло се очекивати да се у збирци нађе барем закључак Покрајинског комитета Комунистичке партије за Војводину с почетка априла 1945. године (тада још није постојала Комунистичка партија Србије јер су се, у складу с упутством друга Броза – 1892-1980 -, познатијег као ДругТитоЈашеНаЧелуКолоне, „ослободиоци“ у њој понашали као окупатори, за њу није смело бити милости!), којим се Комитет једнодушно изјашњава за укључење аутономне Војводине у Федералну Србију, што је „највише одговарало интересима народа и читаве наше Титове Југославије“. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново присајеини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом, и Сремом, наравно. Петрановић, истина, не назначује ни у напомени да је одлука о деоби Санџака (Рашке, Бранко, Рашке!) донета мимо народне воље, па му је то могло послужити као оправдање да прећути све оно што се, у исто време, дешавало са Барањом.
А шта се заиста дешавало (не само са Барањом, већ и са Сремом), можда је знало и тридесетак Срба из Западног Срема који су пошли у Београд да се „распитају“ о чему се то ради, али њих су нестали без трага, још у путу.
Био је то озбиљан наук свима да више не помињу Барању као део Војводине Србске, све док, почетком лета 1990. године, потписник ових редака није предложио уредништву новосадске Самоуправе да се у једном од наредних бројева отвори расправа о враћању Барање Војводини.
Синиша Николић (1928-2002), главни уредник, ову је замисао одушевљено прихватио и од Предлагача затражио да нађе зналца који би написао иницијални текст. Предлагач је разговарао с академицима Славком Гавриловићем (1924-2008), Василијем Крестићем (1932), Чедом Поповим (1936-2012), а консултовао је и још неке историчаре не би ли се нашао „прави“. Гавриловић је одбио да се у ту тему упушта јер се више бавио Славонијом и Сремом, а и питање је „врло осетљиво“. Крестић се такође захвалио на понуди истичући да, и иначе врло ангажован у трагању за истином о србском народу, не би желео да свој „научни дигнитет“ крњи публицистичким иступима за „дневно-политичке потребе“. Попов је избегао да помогне, пошто се том темом не бави, али је зато предложио да се разговара с његовом женом Јеленом (1938), такође историчаром. Јелена је, рече, пре извесног времена разговарала са Милованом Ђиласом о разним темама, а нарочито о разграничењу Хрватске и Србије, уистину: Војводине. Коначно, Јелена је прихватила молбу да нешто о томе напише, мада није могла рећи колико ће јој времена бити за то потребно.
Неизвесност око свега потрајала је до краја августа, пошто се Јелена тек тада „сетила“ да је раније обећала да ће, заједно са Чедом, о истој ствари писати за београдски НИН. (Појавио се касније тај текст, а Предлагачу се учинио недостојан угледа његових аутора; не само да је био несадржајан, био је празан). Синиша се тада са собом „договорио“ да Предлагача „произведе“ у госта-уредника за октобарски број, а пошто се Предлагач томе није успротивио, у осмом броју Самоуправе, у врху друге стране, објављено је да ће „Илија Петровић, један од власника ‘Самоуправе’ и потпредседник Одбора Српске демократске странке у Новом Саду, бити гост уредник октобарског броја ‘Самоуправе’. Редакција је прихватила његов предлог да ‘Самоуправа’ отвори странице за расправу о враћању Барање Војводини“.
И поред тога што су га тројица академика одбила, Предлагач је своју потрагу за писцем наставио. Своје ондашње страначке знанце из Барање, Милована Вакањца и Ђорђа Латаса (да ли наставнике историје, или професоре?), молио је, али безуспешно, да нађу некога ко нешто памти о збивањима из 1945. године, да и сами нешто напишу о томе, макар и своја имена прикрили (ако се плаше нечега, можда с разлогом). После свега, макар колико то изгледало претенциозно од једног аматера, Предлагачу је само преостало да текст о Барањи напише сам, а да га Самоуправа, Година СХ, октобар 1990. број 9( 1164), објави на странама 3-4, под насловом „Барања припада Војводини“, како следи:
„За време Првог светског рата политички живот у Војводини готово да је био замро. Тихомир Остојић (1865-1921), књижевник и историчар, први је одлучније иступио са ‘захтевима за национално ослобођење и отцепљење од Угарске’. Он је био иницијатор Суботичке резолуције од 2. октобра 1918. године, којом ‘Срби и Хрвати Јужне Угарске једногласно изјављују да сматрају једино Мировну конференцију за меродавну у погледу решења југословенског питања, а у вези с Бачком, Банатом и Барањом као будућим саставним деловима слободне заједничке државе свију Југословена’. Крајем октобра исте године, ова резолуција допуњена је закључком којим се Народном Вијећу Словенаца, Хрвата и Срба (СХС) у Загребу признају компетенције за вођење свих послова у вези с уједињењем.
Супротно оваквим ставовима, војвођански радикали окупљени око Јаше Томића (1856-1922) нису подржали сарадњу са Народним вијећем СХС, већ су истицали неопходност да се Војводина сједини са Србијом непосредно. Представник Срема у Народном вијећу Жарко Миладиновић (1862-1926), адвокат из Руме, почео је крајем октобра све јаче заступати идеју о непосредном прикључењу и Срема и целе Војводине Србији. Чини се да је ова група војвођанских политичара (противника уједињења преко Народног вијећа, а поборника непосредног присаједињења Војводине Србији) радила уз подршку владе Николе Пашића (1845-1926) и уз сагласност Светозара Прибићевића (1875-1936) који је, незадовољан акцијом вођеном у Загребу у вези с уједињењем, а нарочито ставовима Стјепана Радића (1871-1928) и његовим државноправним теоријама усмереним на заустављање ‘туђе војске’ (србске) на хрватској граници, поручио Васи Стајићу (1878-1947) у Нови Сад: ‘Кидајте са Загребом!’
Новембра 1918. године почињу се по Војводини формирати народни одбори и народна већа. Када је 13. новембра са Маџарском потписано примирје, положај Војводине постаје нешто одређенији. Према том уговору, на северу Војводине повучена је демаркациона линија која се углавном поклапала са данашњом државном границом. На тај начин, иако државно-правно још увек део Угарске, Војводина се фактички одвојила. Већ формирана народна већа постају нека врста провизорне власти.
Барања у Војводини. Присуство србских војних одреда у Војводини уливало је словенском становништву наду да ће доћи до формирања нове националне државе. Јаша Томић био је све активнији, а по Новом Саду причало се да и Пашић подржава присаједињење Војводине Србији, што је опет оцењивано и као „јачање позиције Србије у натезању са Загребом“. Тих дана формиран је у Београду један одбор од људи рођених у Банату, Бачкој и Барањи, са намером да потпомаже покрет за Бачку, Банат и Барању. Зарад сваке евентуалности, овај одбор одмах је изјавио да ‘у случају племенске поделе Бачка, Банат и Барања већ сад траже спојење са Србијом’. Истовремено, затражено је да се Одбор Југословена из Угарске одмах из Загреба пресели у Нови Сад и тамо стави на располагање нешто раније створеном Србском народном одбору.
Овај Одбор (новосадски) сазвао је Велику народну скупштину за 25. новембар 1918. године, са циљем ‘да Срби, Буњевци и остали Словени у Бачкој, Банату и Барањи одлуче слободно, по својој вољи, којој држави желе да припадну’. Скупштина је одржана у Новом Саду и присуствовало јој је 757 делегата из 211 војвођанских општина. Према писању хрватског историчара Ферда Чулиновића (1897-1971), по националносги било је 578 Срба, 89 Хрвата, 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца и један Мађар. (Бавећи се касније овом темом, Предлагач је ‘открио’ да су на Великој народној скупштини у Новом Саду учествовала само двојица Хрвата, а да је Чулиновић оних ‘својих’ осамдесет девет Хрвата – 89 – ‘пронашао’ тако што је у Хрвате ‘унапредио’ 84 Буњевца и 3 Шокца). Том приликом донета је и Резолуција у којој се, између осталог. каже:
„1. Молимо владу братске Србије, да на Конгресу мира заступа наше интересе.
2 Прикључујемо се Краљевини Србији, која својим досадашњим радом и развитком ујемчава слободу, равноправност, напредак у сваком правцу, не само нама, него и свим словенским, па и несловенским народима, који с нама заједно живе.
3. Овај наш захтев хоће да помогне уједно и тежње свију Југословена, јер је и наша искрена жеља, да српска влада, удружена с Народним већем у Загребу, учини све да дође до остварења јединствене државе Срба, Хрвата и Словенаца под вођством краља Петра и његове династије“.
Истом приликом, на предлог Петра Коњовића (1883-1970), првака Демократске странке у Војводини (која је желела да Војводини обезбеди извесну аутономију у новој држави), донесена је још једна Резолуција из које посебно истичемо следеће:
‘Банат, Бачка и Барања у границама, које повуче Антантина балканска војска, проглашује се дана 12/25. новембра 1918. на Великој народној скупштини, на основу узвишеног начела народног самоодређења, оцепљеним како у државноправном, тако и у политичком и привредном погледу од Угарске… Народни савет… поставља Народну управу и врши надзор над њом. Народна управа управљаће означеном територијом на основу начела потпуне слободе и равноправности за све народе…’
Почетком децембра 1918. године, Народна управа преузела је сву власт на запоседнутој територији Баната, Бачке и Барање. Њен положај није био сасвим одређен, будући да га ни србска влада није формално признала. Формирањем прве владе у Краљевству СХС затражено је повлачење Народне управе која је постепено своја овлашћења уступала србској краљевској влади и 11. марта 1919. године престала да постоји.
У свему овоме несумњиве су бар две чињенице:
1. Војводина, састављена од Баната, Бачке и Барање отцепила се од Угарске и прогласила своју самосталност; и
2. Војводина, односно њене области: Банат, Бачка и Барања, присаједињена је Краљевини Србији. Одлуку о присаједињењу одмах је прихватила влада Краљевине Србије, чиме је тај акт постао пуноважан и у чију конститутивност није могло бити сумње.
Овде ваља истаћи да су одлуке Велике народне скупштине у Новом Саду усвојене највише заслугом Радикалне странке окупљене око Јаше Томића. Радикали, дугогодишњи борци за аутономију Срба у Угарској, били су одлучно против аутономије у новој јужнословенској држави. Како је Јаша говорио, нова држава била је толико разнородна у свим областима живота, да би аутономија и федерализам на националној основи угрожавали њен суверенитет и интегритет. На основу историјског искуства с аутономијом у Хабзбуршкој монархији, сматрао је да се треба ‘оканути аустријских старудија’. Јер, ваља разбијати оно што у измењеним условима мора бити целовито. ‘Припазите, браћо, на нас које је одљуљала колевка Аустро-Угарске: Аустро-Угарску расцепканост могли су створити само разни народи. А они који траже данас и расцепкану Србију, нека не говоре о једном народу са три имена, јер њихов захтев открива оно шго они неће да признају, а то је да ми нисмо један народ’. С ким ћемо и куда ћемо, питао се Јаша Томић и при томе се залагао за ‘заједницу са најближом браћом’ Хрватима и Словенцима, ‘али нас (војвођанске Србе) пустите на груди душевне, јуначке и демократске Србије: хоћемо да обучемо српску кошуљу, јер нам је она најближа а после тога заогрнућемо се огртачем Југословена’.
Одлука о присаједињењу Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији различито је тумачена у разним временима, а ми ћемо овде поменути само два става двојице историчара. Фердо Чулиновић, године 1961, приговара начину на који је група радикала око Јаше Томића утицала на одлуку Велике народне скупштине јер су ‘инштрукције’ добијане из Београда, од Николе Пашића, а њима није противречио ни Светозар Прибићевић. А Бранко Петрановић у својој књизи Стварање Југославије не може да одоли нашој послератној идеологији: ‘У завршној фази борбе за јужнословенско уједињење положај српске буржоазије према буржоазији осталих југословенских народа знатно су учвршћивале одлуке представника народа Војводине и Црне Горе… Никакво друго решење, сем присаједињења Србији, није било могуће у датим околностима, пре свега због националног, социјалног и политичког састава доносилаца одлуке’.
Барања из Војводине. С пролећа 1845. године, зачетник Велике Идеје која је требало да усрећи човечанство, а стварно је гурнула словенски свет бар двеста година уназад, записао је у Тезама о Фојербахуда су ‘филозофи само различито свет тумачили, радило би се о томе да се он измени’. Тачно сто година касније, Председништво Авноја испуњавајућн завет Великог Идеолога, почело је да ‘мења свет’. Деветнаестог јуна 1945. године именована је Комисија за утврђивање границе између Војводине и Хрватске, у саставу: Милован Ђилас, Вицко Крстуловић, Милентије Поповић, Јован Веселинов и Јерко Златарић. Председник комисије био је Ђилас. На основу њиховог предлога, срезови Западног Срема (Винковци, Вуковар и Жупања) припали су федералној Хрватској. Хрватској је припала и Барања, изузета из састава Војводине још маја исте године.
Подсећамо да је 17. октобра 1944. године, са циљем да се што хитније нормализују прилике и створе услови за уредно функционисање нове државне власти, оформљена војна управа за Банат, Бачку и Барању. Ова војна управа била је подељена на војну област за Банат и војну област за Бачку и Барању. Почетком априла 1945. године, Покрајинска конференција КПЈ за Војводину једнодушно се изјаснила за укључење аутономне Војводине у федералну Србију, што је најбоље одговарало интересима народа и ‘читаве наше нове Титове Југославије’. Једном присаједињена Војводина требало је, дакле, да се поново присаједини Србији, у ранијем обиму, са Банатом, Бачком и Барањом. Комитет није знао шта ће смислити Комисија.
Поново се враћамо Бранку Петрановићу (и М. Зечевићу) и његовој збирци докумената о обликовању Србије као сложене федералне јединице. У Збирци се налазе и документи о деоби ‘Санџака’, помињу се и Косово и Метохија, али о ‘премештању’ Барање нема ни речи. Петрановић, истина, назначује у фусноти да је одлука о деоби ‘Санџака’ донета без консултације народа, а ми бисмо са сигурношћу могли додати да је на исти начин поступљено и са Барањом. Можда су о том ‘премештању’ знали нешто и они које су касније нестали без трага.
Барања никада није припадала Хрватској. Њено послератно додељивање Хрватској, први пут у историји, зачетак је пакленог плана за разбијање Србије и однарођавање србског народа. Ђилас је био пион у рукама ОногаОногаКојиНасЈеДовдеДовео“.
Михалџићева Барања, Београд 1991. Нешто више од годину касније, потписнику ових редака било је дато да на београдском Сајму књига, уз академика Радована Самарџића (1922-1994), историчара, и Динка Давидова (1930-2019), историчара уметности (члана Академије наука од 2006) говори о Михалџићевој књизи Барања од најстаријих времена до данас коју је, фототипски (према првом издању из 1937), објавила Библиотека Града Београда.
А тамо, на Сајму, уз бројне појединости већ унесене у текст објављен у Самоуправи, изговорено је и ово:
‘Прота Михалџић, радознао по природи а родољубив по осећањима, ишчитавајући већ објављену угарску дипломатику и многе изворе из турског и претурског времена, рано је започео са сакупљањем грађе за свој намеравани спис о Барањи. Михалџићев већ обиман рукопис препоручио га је србској влади да на Мировној конференцији у Паризу, после Великог рата, постане њен историјско-етнографски саветник за деликатна питања везана за повлачење државне границе са Маџарском. За ову Конференцију Прота је припремио скраћену верзију књиге о Барањи, штампану у Паризу 1919, на осамдесетак страна џепног формата, под називом La Baranya (Еtudes economowues et historiques), односно: Барања, економске и историјске студије. Историјско-етнографска и топографска документација садржана у Протиној књизи о Барањи нагнала је Мировну конференцију у Паризу да јуна 1920. године призна чињенично стање и Барањски трокут препусти Србији, односно у међувремену створеном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
Књига о Барањи проте Михалџића постала је тако мост којим је србска Барања опкорачила Дунав и привила се на груди своје ‘душевне, јуначке и демократске’ мајке Србије. А онај бетонски лук између Батине и Бездана, настао пола века доцније као физичка спона између Барање и Бачке и назван по војној формацији која је многобројне младе Србе увела у изгибију, посветио би се, уверени смо, када би на његовим улазима заблистале табле са дивотним натписом:
МОСТ ПРОТЕ СТЕВАНА МИХАЛЏИЋА.
Барем толико дугује Србство своме заслужнику“.
Са падом Републике Србске Крајине, све то остало је на замисли.
Аутор: Илија Петровић, историчар