Драгољуб Петровић: Стид и понос или цртице о “лековитости злочиначких истина“
Човек записује да због онога што је Младић учинио у Сребреници „имате осећај стида што припадате истом народу“. И вели да се поноси оним што је, тамо и у Братунцу (да о Подрињу у целини — не говоримо), опослио Насер-ефендија. И додаје да се поноси оним што су Јука и Мушан-ефендија радили у Казанима, у Бистрику и другде, по налогу рахметли Алије (на радост његовог максумића Бакира и уз халал реиса еф. Мустафе). И вели да је једнако поносан и на генерале Рахима Адемија и Мирка Норца који су се прославили ослобађањем Медачког џепа од стотинак жена и деце, а поносан је и на оне главосеке који су прославили Добровољачку улицу, Маркале, „тузланску колону“. И поносан је на Баба Муниру која је на мезарју у Поточарима давно записала да је тамо положила 8.372 шехида (међу њима и једну посестриму Ханке Палдум), али јој је и даље остало „празно макар још онолико мјеста“ колико су њени синови и унуци — и то највише децом, женама и старцима — „попунили“ по Подрињу.
И вели да он све то ради под мотом »Истина је горка, али лековита« па додаје да су се од те његове истине сви излечили, тј. помирили, и сад у његовој Федерацији има још само 40.000 излечених Срба (али је занимљиво да за њих његов реис-ефендија вели да их „још трпи“, али да не зна докле ће то чинити). А оних пола милиона којих је тамо било пре него што им је истина стигла смирили су се или под земљом или негде далеко где се та истина још не чује.
Једна друга Баба Мунира подупреће његове истине наводом да се „тамо догодио злочин и геноцид“, да су „његове последице велике“ и да о томе „треба учити у школи“. И написала уџбеник по коме ће се то најбоље научити. И разјаснила како је оних 40-ак хиљада Срба „тражило“ да сву Босну, уз помоћ муџахедина и НАТО, врате на оно што је она била крајем XIX века када су „херцеговачки мухамеданци“ оставили сведочанство да и они и босански „латини“ воде „поријекло од православних праоца“, али да су ту науку у међувремену замениле неке друге „књиге-бјелокњиге“ у којима пише оно што „учи реис-ефендија“, тј. да је тамо „над Бошњацима извршено десет геноцида“ па остаје нејасно како је током последњих 10-12 деценија од некад јединог народа тамо остала тек која десетина хиљада њихових житеља, а „Бошњаци“ после сваког геноцида бивали све бројнији и сад их има више него свих осталих заједно (па се жале да етничку слику Босне данас „кваре странци“ — међу којима има највише Срба, Хрвата и Црногораца).
Можда би и та истина могла бити лековита кад би нам је неко логично разјаснио, као што би ваљало разјашњавати и многе друге „истине“ којима нас засипају они који би хтели да нас излече од свега онога од чега и сви њихови надлежни кољачки учитељи.
Наводим даље неке од тих истина чије ће нам све димензије разјаснити њихови благајници, при чему ће им поредак одређивати они који све знају, а нека он овде буде произвољан.
● Грци, Бугари, „Бошњаци“, муслимани, шуцкори, Хрвати, Аустријанци, Немци, Енглези, Талијани, Арнаути, Мађари, Словенци („и други“ американски и ватикански демократи), током првих двадесетак година ХХ века, побили су макар 2.500.000 Срба;
● у Другом светском рату (и много година после њега), иста је коалиција (жестоко ојачана комунистима) томе броју додала макар још толико српских глава;
● Немци признају да су као окупатори током Другог светског рата побили 300.000 Срба, али комунисти о својим злочинима нису водили никакве евиденције: они су само најавили да ће се у Србији понашати такође као окупатори па неки рачунџије веле да је, рецимо, од 1945-1951. у Србији „ликвидирано 586.000 народних непријатеља“, али се не зна да ли у ту цифру улази оних 180.000 деце побијене на Сремском фронту док је Броз чекао да се с Блиског истока и из Грчке извуку немачке трупе; или оних педесетак хиљада деце убачених у јаме око Фоче током друге половине маја и почетком августа 1945; или не зна се колико десетина хиљада избеглица које су Енглези Брозу вратили из Аустрије, а он њима попунио јаме око Кочевског рога и тенковске траншеје око Дравограда; као послератни окупатори, комунисти су ислеђивали, затварали, шиканирали три милиона Срба (према неким изворима — помиње се и пола милиона више!) и од њих се сваком петом или шестом не зна гроб па се поставља питање да ли их треба тражити у оних преко 200 „регистрованих »Лисичјих потока«“ или негде мимо њих; кад су схватили да „демократски побити“ све Србе није баш тако лако, они су 1948. приредили Голи оток и тамо склонили оне који су им измакли у ранијим чишћењима (и при том, опет, нису оставили податак о томе колико су Срба и „монархиста“ тамо побили).
И све би то могле бити „истине“ о томе како су Србе сатирали они који су се потписивали латиницом. Не знам је ли на то мислио онај који је формулисао ону реченицу која је поменута на почетку овога текста, али је занимљиво да је он заборавио потпис својих предака па се потписује писмом својих учитеља. А о томе како је разаран српски етнички простор, такође би се могле поменути неке појединости које су замислили и извели — опет исти његови „учитељи“.
● Грци су из Егејске Македоније истребили више од милион Срба, а после комунисти српску средњовековну немањићку Србију, на Илиндан 1944, „преселили у »нову« Македонију“ — која се недавно „преобукла у »Северну Македонију«“;
● После је Броз за „пут из Србије“ приредио и Косово и Метохију и недавно се и та исконска српска област, под надзором истих оних „учитеља“, такође преселила у иностранство, тј. у Арнаутлук;
● У исто време кад је Македонији и Космету призната самосталност, Црној Гори „дарована је нација“ и то је својевремено послужило једном црногорском председнику да папи поднесе захтев за њено католичење, а другом недавно да је упише у НАТО; а ниједан од њих није се сетио да црногорској Скупштини (или макар њеној Комитској партији) поднесе предлог да се из Кечине јаме изваде кости оних 5.500 мученика (или из Мачкове јаме на Штитову оних 200 талијанских заробљеника и много стотина Срба) које су тамо убацили „Јово Капа и дружина“;
● У Хрватској и Босни (и Херцеговини) Срби су 1945. „предати у надлежност“ онима који су их пре тога четири године клали и на друге начине сатирали, а после их деценијама „неприметно“ исељавали и довели их до тога да су их из Хрватске дефинитивно почистили „бљесак“ и „олуја“, једнако као и сличне непогоде из „БХ-Федерације“, а да се у Републици Српској — држе „на танкој омчи“ код Брчког;
● Проблем Војводине засад је још „отворен“: Чанак и Чомићка хоће да је подведу под хабсбуршку стражњицу, али је неизвесно колико ће то вредети ако неке друге њихове узданице (какве су Михајловићка и Брнабићка), по налогу Трилатералне комисије и Билдербершког клуба, доведу Рио Тинто да потрује Дрину, Саву и Дунав (при чему неке „светске агенде“ с некима од тих области имају своје посебне планове).
Не знам је ли те истине имао на уму онај њихов напред поменути благајник, али ако није — онда нам остаје једино да трагамо и даље и да се покушамо примаћи суштини „лековитости“ његових идеја. И тада би се, рецимо, могло показати да су Срби терорисали недужне усташе у Јасеновцу, Јадовну, на Пагу, да су их сатирали на Голом отоку, да су осиромашеним уранијумом обогаћивали Лондон, Берлин, Вашингтон, да су у „жутој кући“ трговали органима Соње Бисерко, Наташе Кандић, Јелене Милић и других црних жена, да су сатрли „двадесет и десет“ својих мањинских заједница, да су ишли да тамане муџахедине по Арабији и Авганистану, да су финансирали Јапанце у рату против Русије 1905. године, да су из неке канадске луке 1917. послали Троцког и из Швајцарске Лењина да сруше Русију и да тамо „заведу комунизам“, да су… И тако даље — до бесмисла.
Као што је бесмислена и наша потрага за „лековитошћу истина“ у које њихов благајник хоће да нас увери: тим се „истинама“, напросто, покушава маскирати ропска послушност онога духовног и моралног талога распоређеног по српским сорошевским билтенима, научним сиротиштима (онима, рецимо, који свој „научни“ образ процењују на милион динара), министарским ћумезима, НВО-борделима и сличним трилатералним и билдербершким адресама на којима су се разројили представници оне „људске врсте“ за коју је другде речено да су је Срби, док их је било, водили на краткој узици и штитили је од сваког напора који је могао оптеретити и узнемирити њихову сужену свест. При чему су такви, неким мрачним путевима, пре 80 година „делегирани“ да уређују српску судбину. И Срби се од њих још не успевају ослободити.
А ко су били ти „делегати“, и с које су адресе стигли, потписник ових редова не зна, али се присећа да је негде чуо да су они заслужни за убиство шест милиона Јевреја и исто толико Пољака, али и пет милиона Срба и макар шездесет милиона Руса. Колико су те рачунице реалне, нико не може знати и то најбоље потврђује она коју смо прву поменули: Јевреји веле да их је „холокауст“ скратио за шест милиона, али је необично да се у Јад-Вашему „врти списак“ са тек нешто више од три милиона имена, што је знак да и јеврејским рачуницама треба покоја потврда више за оно што хоће да наметну као потоњу истину.
И на том се „чворишту“ зачињу макар две чудне мистерије пред којима се налазимо.
Прва је она коју је утемељио Вудроу Вилсон демократским налогом Троцком и Лењину да (пошто изведу „револуцију“) у прву руску комунистичку владу уведу 90 процената Јевреја да би после („глупи“) Руси могли „хиљаду година писати да су им Јевреји разорили државу и побили народ, а неће се сетити да за то оптуже америчку демократску владу“. Ти су „Јевреји 1917–1921. године истребили у Русији неутврђен број милиона људи почињући од виших слојева друштва па што је могуће дубље наниже“, „изнели су из Русије све драгоцености које су се физички могле изнети: злато, драгоцености које су скинули с убијених људи, а сад извозе природна богатства“, „класна теорија њиховог Карла Маркса дала им је могућност да ставе ван закона и униште сав образовани слој Русије“, при чему „једни јеврејски одреди отимају храну и драгоцености од грађана Русије, а други их одреди стрељају; Јевреји сад долазе из целог света у бољшевичку Русију, из Енглеске, из САД, да би помогли својим руским Јеврејима да управљају Русијом и сви они тамо добијају руководеће положаје, добре станове, храну, одећу, обућу; и све то без икаквих проблема и одмах“.
Друга се мистерија своди на то да се очекивало да „Руси устану и почну убијати Јевреје“, али се после показало да се „такав устанак против јеврејског ропства догодио не у Русији него у Немачкој“ и његова је судбина добро позната: и Американци и Енглези одмах су послали „своје“ (хришћанске) синове да би отели Јевреје из руку Немаца којима су „попуцала сва трпила“, после су Немци оптужени за „холокауст над Јеврејима“, Јевреји веле да их је побијено онолико колико поменусмо напред, у Јад-Вашему на списку их се нашло много мање, али још нема списка на коме би се нашло оних шездесет милиона Руса (а додајмо им и оних пет милиона Срба) за чија су убиства, како многи извори сведоче, заслужни Јевреји и, пре свих, Енглеска и Америка као „јеврејске државе“. Тако се догодило да су Вилсонови Јевреји 1917. у Русији опослили оно што Шифовим Јапанцима 1905. није пошло за руком, а уз све то испоставља се да њима није било довољно оно што су учинили у Русији па су комунистичку заразу покушали да прошире на Немачку, Аустрију и Пољску (а одмах после Великог рата и на друге југоисточне европске земље) и може се наслућивати да се у томе налазе разлози за „немачки устанак“. (Уз Марсденов списак Јевреја који су разорили Русију, наиме, помињу се и многи који су хапшени, протеривани, неки и стрељани, као организатори комунистичких пучева у Немачкој, Баварској, Аустрији, Пољској, али ја морам признати да не знам до које су мере они у Немачкој „затегли“ односе и довели до тога да Немцима „попуцају трпила“ и да се прогон Јевреја заврши као „холокауст“.)
Извесно је, међутим, да је све почело као покушај спасавања од русофобије, од које западна цивилизација, према Метановим наводима, „болује“ још од Карла Великог и у разним приликама, током више последњих векова, провераван је рецепт за смиривање тегоба које је та бољка доносила. И увек се показивало да су сви такви покушаји подмиривани огромним бројевима људских глава, а у ХХ веку на тај су рабош Руси сами приложили више десетина милиона. А Срби, као колатерална жртва, тек око пет милиона.
И све то — у име демократије.
Аутор: Дргољуб Петровић, историчар у пензији