Илија Петровић: Нису протерани, побегли су
У тексту Немачки однос према Србији: наставак ‘Марша принца Еугена’, објављеном 12. априла 2021. године на сајту „Борба за истину“, Владимир Фролов пише да је немачки фелдмаршал Александер фон Лер, на суђењу у Београду због ратног злочина, признао „да је од авијације (немачке – ИП) захтевано да се већ у првом нападном таласу разори Народна библиотека Србије као култно место српске писане државности, јер су ту докази да је Србија била стара европска држава. Тек потом су гађани наводни војни циљеви, ако се под тим подразумевају стамбене зграде, болнице и протуавионско склониште у порти Вазнесенске цркве, све са народом унутра“.
То на једној страни, а на другој – од аутора сазнајемо да су „после петооктобарских догађања у Београду (2000 – ИП), почели немачки историчари причу о ‘добрим подунавским Швабама’ које су ето дивљи Срби намерно протерали из Југославије“.
Кад се већ помињу „подунавске Швабе“, добро би било знати да су, после распада аустроугарскога царства, Немци у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца (СХС), у страху да ће изгубити своју економску моћ, већ 1919. године почели да издају лист на немачком језику Deutsches Volksblatt, Немачке народне новине. Наредне године, они су основали националну културну организацију Kulturbund, Културни савез, чијој је „културној и политичкој пропаганди“ новосадска Застава оштро приговорила у свом 201. броју од 8 септембра 1922. године. Подсећајући на једну стару поставку немачких предводника у Војводини Србској да је „лепо где се култура спомиње, а још лепше је и корисно, кад се не жали труд за ширење исте међу некултурним слојевима“, Застава је констатовала како је „Културбунд“ основан с искључивим циљем да међу овдашњим немачким сељацима шири културу; нико није питао у кога ће „задахнути ту културу“, исто као што се нико није бавио средствима немачке културне пропаганде и њеним изворима.
Испоставило се да су „носиоци њихове културне пропаганде таки људи, који за време мађарског режима нису смели ни да се називају Немцима“, али су зато у новонасталим србским околностима одједном постали врло заинтересовани да свој „просветни“ рад рашире по целој Војводини Србској, где год је било немачког сељачког живља. Већ поменути Дојчесфолксблат требало је да послужи као лист „са којим ће се лакше ширити њихова култура“, али се убрзо показало да је он понајвише заинтересован да немачког сељака учини незадовољним и „да разбуди у њему пангерманске осећаје“. И сеоске филијале Културбунда биле су „програмиране“ у истом духу, тако да је Застава недвосмислено могла закључити „да овдашњи немачки живаљ није више онако лојалан као што је био. То се има приписати њиховим вођама, који су за време мађарског режима били бољи Мађари него и пунокрвни рођени Мађари. Сами о свом трошку градили су мађарске школе, у којима су своју рођену децу васпитавали и одгајали у чисто мађарском духу. Сада пак, кад имају своје националне школе, слободно ширење своје културе, слободну штампу, сада су они незадовољни“.
Све то имајући у виду, Застава је јасно поручила да би „наше власти требале да провере њихов културни рад и спрече сваку политичку пропаганду културбунда“. Али, ако знамо да је Застава била радикалски лист, те да је Радикална странка била на власти скоро све време од стварања Краљевине СХС (изузимајући полугодишњу „владавину“ Демократске странке), једино се може закључити да су Пашићеви радикали само номинално били на власти, а да је стварна власт припадала антисрбским круговима у држави; ти су кругови одређивали и политички курс према националним мањинама, нарочито онима које су припадале земљама пораженим у тек минулом Великом рату.
Овде ће се о неким појединостима везаним за деловање Културбунда, утицај Дојчесфолксблата и подривачку делатност немачке мањине после Великог рата, све до војничког пораза нацистичке Немачке, писати према ономе што је записано о приликама у Старом Керу, односно Пашићеву (данас Змајеву), насељу у Бачкој с око 4.500 становника, већином немачке народности (од укупно 940 кућа, било их је 584 у немачком власништву). Запазило се то још на самом почетку 1920. године, када се једна група нелојалних старокерских Немаца упустила у „субверзивно“ деловање; како је 21. марта исте године известила Застава, „жандармерији и полицији није упало у очи сумњиво понашање ондашњих Немаца, док су добровољци све то пратили и на њиховом (немачком) скупу за саветовање све их похватали“. Не знамо шта је са похватанима учињено, али се показало да нечије антидржавно деловање много лакше промиче професионалним органима државне власти но људима „који су из чистог патриотизма летели из боја у бој… и борили се са спољним противником нашим“.
Такво је понашање промицало и наредних година, што је Застави од 11. новембра 1923. године дало за право да Културбундов рад оцени као „безусловно опасан и судбоносан“. Баш тако јер су Немци, откако су се крајем 18. века почели масовно насељавати по јужној Угарској (у данашњој Војводини Србској), па све до 1918. године, били „најјача потпора“ сваке угарске владе, толико да ни „за време најсилнијег помађаривања“ нису ни покушали да се организују „на народној основи као Немци“.
У послератним условима, у новоствореној Краљевини СХС, Застави је остало само да забележи како „новосадски немачки лист културбунда… већ од 1919. на најпокваренији и најбестиднији начин води најогорченију народносну политику причајући о пропасти немачке културе, о гажењу равноправности пред законом и кршењу осталих народносних слобоштина“, чиме „домаће“ Немце доводи „у опреку и борбу са свима словенским народима и политичким странкама у држави“.
А могућност за мање или више прикривено антидржавно деловање немачке националне мањине по Војводини Србској легализована је у тренутку кад је тамо почело са стварањем швапско-немачких културних друштава. После је све ишло лакше јер се Немачка, и поред „убедљивог“ пораза у Светском рату, брзо вратила својим традиционалним особинама: самозадовољству, шовинизму и лакомислености у односу на читаву Европу. Или, како је то на неколико година пред крај свога живота писао велики Рус Фјодор Михајлович Достојевски, „занесеност, охолост и бескрајна вера у своју неограничену моћ опили су све Немце – народ који је ретко побеђивао али који је, за дивно чудо, био често побеђиван“.
По природи ствари, такво расположење у послератној Немачкој пренело се и на немачку мањину у Војводини Србској, па се дешавало да поједина њихова друштва буду због „борбеног духа“ забрањивана и поново допуштана (такве судбине било је и оно пашићевачко).
„Регистрационе“ прилике битно су се измениле кад је Законом о заштити јавне безбедности и поретка у држави, од 6. јануара 1929. године, наложено да се поново региструју сва политичка и друга удружења у земљи. Наметнуту законску обавезу испунило је и пашићевачко Швапско-немачко културно друштво статутарном обавезом „да подиже и оплемењава материјалну, духовну, естетску и моралну културу Немаца, који станују у месту и који су у њему завичајни“, уз детаљно набрајање свега онога што би требало да буде „подигнуто и оплемењено“. А на крају, да се Власи не би досетили, записано је да „сваки политички рад у оквиру местне групе Швапско-немачког савеза остаје искључен“.
Кад је велики жупан, зарад регистрације, затражио извештај о „политичкој пристрасности“ овог друштва, срески начелник потврдио је 2. августа 1929. године да оно „нема политичку тенденцију“. Наравно, из таквог става морао је проистећи закључак да треба одобрити рад друштва; начелника као да није занимало што су тамо најбројнији били надничари који се, барем по претпоставци, нису могли сматрати најпозванијим да брину о оснивању и унапређењу економских и финансијских завода, библиотека, читаоница и других просветних установа, о издавању и растурању књига, часописа, слика, уџбеника и других сличних дечјих башта и музикалија.
Било је то време велике економске кризе, време у коме су многи Немци, не само у Немачкој, у Националсоцијалистичкој радничкој партији Адолфа Хитлера видели спасиоца. И било је то време кад је у војвођанским Швабама већ био разбуђен немачки национални дух, време кад су они проценили да се могу понашати нешто агресивније, време у ком су села са бројнијим швапским становништвом, као што је то било у случају Пашићева, постала полигон на коме је германски дух из прерано отворене боце могао легално деловати против србских националних и југословенских државних интереса, време у коме су Швабе присвојили себи право да на својим скуповима певају немачку химну и када су, према писању новосадске Заставе, швапски суседи „потпуно разумели став Дајчланд Дајчланд ибер алес“, Немачка, Немачка изнад свега.
И, наравно, све то није одступало од оне поруке Немцима изван Рајха, према томе и у Војводини Србској, коју је Хитлер упутио по доласку на власт (1933) да ће „бити извиднице које шпијунирају. Ви имате да припремите извесне ствари далеко пред фронтом. Ваша је задаћа да камуфлирате наше властите припреме за напад. Сматрајте да се налазите као у рату. За вас вреди ратни закон. Ви сте данас можда најважнији део немачког народа… Кад Немачка победи, онда неће бити никога ко ће се усудити да вас криво погледа. До вас је да извојујете Немачкој тај положај. Онда ћете ви заповедати без параграфа и мањинских права. Ваша ће задаћа бити да у свим подјармљеним земљама будете тутори, који ће туторску власт вршити у име немачког народа. Ви ћете у моје име управљати земљама и народима у којима сте сада покорени и потлачени. Тако се наша несрећа што су се милиони најбољих Немаца у прошлости морали иселити у друге земље претворила у нашу велику срећу. Као што су Жидови од распршеног народа постали светском силом, тако ћемо и ми, као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, постати господујућим народом на кугли земаљској… Најмање што можемо учинити је то да спречимо даљи прилив словенске крви…. Зато је наша дужност да истребимо народе. Мора се развити посебна техника истребљења. Шта значи истребљење? Да ли се под тим мисли на уништење читавих народа? Наравно, тако ће по прилици ствар испасти. Ако имам снагу да без икакве гриже савести пошаљем у смрт цвет немачке омладине, зар онда немам право да уништим милионе ове инфериорне расе, која се множи попут гамади. Ја их нећу све поубијати, него спречити да се множе, а зато ћу мужеве раставити од жена. – Има више мотива да се један народ уништи систематски и без крви. То ће бити планско уништавање народа. Једна од најважнијих задаћа немачке политике у будућности биће та да свим средствима спречи даљи пораст словенских народа“.
Што ће рећи, и пораст Срба у Војводини Србској јер Хитлер тврди да „сва дела имају смисао, па и злочин“.
Па, кад је већ тако било, немачки извори потврдиће да је после распада Југославије 1941. године и прикључења Бачке Маџарској, већ у јесен исте године започело регрутовање Подунавских Шваба у маџарске хонведе, односно домобране. Од априла 1942. могли су ови војници да пређу у немачки Вермахт (регуларну немачку војску), а касније, све до септембра 1944. године, сви војно способни мушкарци ступали су или у Вермахт или у оружане формације СС (Schutzstaffel, заштитни одред) намењене за фронт – заправо, за обављање специјалних задатака непосредне злочиначке природе: истребљење становништва у окупираним крајевима, казнене експедиције, чување заточеника у логорима. Овако или онако, Стари Кер је немачкој војној сили дао око 500 војника, од којих је 153 погинуло, умрло у заробљеништву или нестало.
Озбиљније партизанске активности отпочете у Бачкој тек 1944. године, покрети немачких избеглица из Баната према западу и опомињући позив немачке врховне војне команде, упућен преко Народног савеза Немаца у Угарској (са циљем да се избегне могућа одмазда за немачке злочине), покренули су огромну већину Старокераца; без 170 оних који су остали у својим кућама (углавном немоћних и болесних) и оних око 500 који су отишли у рат, према Немачкој се 8. октобра 1944. године запутило нешто преко 2.000 Старокераца.
По истој „шеми“ кренули су у повлачење и подунавске Швабе из осталих места по Банату и Бачкој. Тај покрет подунавских Шваба ни по чему није био прогон (или протеривање), како доказани србски непријатељи желе да представе, а „необавештени“ Срби прихватају ту „формулу“ не уочавајући значењску разлику између појмова „протеривање“ (и „прогон“) и повлачења по поменутом позиву немачке Врховне команде, не би ли се избегла казна за злочине почињене током ратних година.
Нису злочинили само они који су оружје узели у руке и убијали – а то су били све млади људи -, кривице се не могу ослободити ни њихови породични васпитачи, они који су неговали германски дух док је још био „у боци“ – по логици да „сва дела имају смисао, па и злочин“.
Било како било, доказаним србским непријатељима у интересу је да се прикрије злочиначки учинак оних који су се запутили ка Хитлеровом Рајху, а „необавештенима“ као да је неважно како ће се именовати последице истога тог злочиначког учинка.
Користило би србском народу да једном заувек научи да сваку ствар и сваку појаву именује по стварном значењу.
Попу поп, а бобу боб.
Аутор: Илија Петровић, историчар
