Илија Петровић: Добровољци из Русије у Србско-турском рату 1876.

На вест да ће се Дани духовне културе Русије у Србији, којима се обележава 145. годишњица од почетка Српско-турског рата и учешћа руских добровољаца у њему, одржати од 22. до 24. септембра у Београду, нуди се ова прича.

О моралу и одговорности

У Русији се добровољачки покрет за помоћ Кнежевини Србији и њеној војсци у рату против Турске (1876) пратио с великим одушевљењем, али је извесно да је било и оних који су на све то гледали с омаловажавањем, презиром и, чак, нескривеном мржњом. Овој другој Русији припадали су људи без представе о сопственој моралној одговорности пред потомством и са сумњивим или никаквим осећајем националне и верске припадности, а њен (1828-1910), „горостас из Јасне Пољане“, који је своје погледе на све то најјасније представио у осмој глави свог романа Ана Карењина. Онима мање познатима, а нарочито сасвим непознатима, годило је што своју моралну и националну ништавост могу сакрити иза Толстојевих речи.

Толстој и подражаваоци

Знало се у Русији да је новинар Московских вести исписао, док је рат још трајао, да су Срби народ земљораднички и миран, народ „који је у току дуготрајног мира заборавио своје ратничке традиције и који није стигао да у замену за њих изгради чврсту народну свест која повезује сваку историјску нацију… Али ми не можемо заборавити да су Срби одушевљено и сложно устали да помогну својој браћи по крви која су била злочиначки мучена. Руски народ неће напустити Србе у овом за њих страшном тренутку, и крв Руса показала је како је чисто било њихово учешће, како је херојски несебична била њихова жртва и како су бесмислене непријатељске клевете да Русија жели да извуче корист из ситуације у Србији. Нека сећања на храбре Русе који су пали за Србију послуже као веза братске љубави двају народа, тако блиске по крви и вери“.

Из писања овог тада најутицајнијег руског политичког гласила, али и ставова које је генерал Михаил Черњајев (1828-1898) изрицао обраћајући се не само руским добровољцима већ и целој Русији:

– да су добровољци „служили идеји словенске слободе, што је био дужан да учини сваки Словенин“;

– да је србски народ с правом очекивао „признање од целог образованог света за све до сада беспримерне поднесене жртве у овоме светом рату, који је рат цивилизације противу варварства, рат светлости противу мрака, рат врлина противу порока“;

– да, уистину, србске жртве јесу „света веза која спаја ову земљу – ову наду јужних Словена – с осталим словенским светом, а нарочито с Русијом“;

– да је на србски народ пао „сав терет словенског питања, а од големог напрезања он је скоро изнемогао у борби“;

На другој страни, Толстој је извукао једноставан закључак да је „словенско питање постало једно од оних модерних заноса, који, смењујући се један за другим, служе друштву стално као предмети за занимање (као поштапалица, такорећи – ИП); видео је и то да су се многи људи занимали тим послом из користољубивих и сујетних намера. Допуштао је да новине штампају много шта непотребно и преувеличано, само у намери да обрате на себе пажњу и да надвичу друге. Видео је да су у том општем друштвеном покрету искочили напред, и највише викали несрећни и увређени: главнокомандујући без војске, министри без министарстава, новинари без новина, шефови партија без партизана. Видео је да ту има много лакомисленог и смешног“.

Извукао је такав закључак иако му није било непознато да је, тих година, „покољ једновераца и браће Словена“ код његових сународника изазвао „саучешће према паћеницима и негодовање против угњетача“, те да је „јунаштво Срба и Црногораца, који су се борили за велику ствар, изазвало у целом (руском) народу жељу да се помогне браћи, и то не речју него делом“.

А кад је упознао прву групу добровољаца, у возу, забележио је да су они „седели у углу вагона, гласно разговарали, и очевидно знали да је пажња путника… обраћена на њих. Најгласније од свију говорио је високи младић с упалим грудима. Он је очевидно био пијан, и причао нешто што се догодило у њиховој радњи“. Па је време док су добровољци на некој успутној станици изашли „да попију коју чашу“, доделио једном сапутнику, старцу, „учеснику у два рата“, зналцу војничких послова и ликова, да би од њега, за своју будућу књигу, „сазнао“ каквих су карактерних особина исти ти добровољци. И онда је самоуверено записао да су то, „по њихову изгледу, и по одважности са којом су успут окретали чутурице“, били „хрђави војници“, што је несумњива потврда ранијег старчевог искуства да је „из његове вароши пошао један војник… иначе пијаница и лопов, кога нико није хтео да узме за радника“

Потом је у исту раван ставио и свог јунака Вронског, описујући га као безнадног човека. „Ја, као човек, по томе сам добар, што живот за мене ништа не вреди. А да у мени има доста физичке енергије да улетим у каре и да смрвим или погинем, то знам. Мени је мило што имам зашто да дам свој живот, који, није да ми је непотребан, него ми је огадио. Некоме ће требати“.

Толстој ће пажљиво саслушати и другог свог саговорника који тврди да је одлазак руских добровољаца у Србију „прост израз човечанског, хришћанског осећања“, пошто тамо „убијају једнокрвну и једноверну браћу. А баш и да нису браћа, једноверни, него просто деца, жене, старци, осећање се буди, и Руси им јуре у помоћ да се прекрате ти ужаси“; они тамо иду да заштите нападнутог, али ће Толстојев Љевин такво размишљање одбити сопственим уверењем да „не би никог убио“.

Ако свештеници читају молепствија у цркви, чак и кад благосиљају руске добровољце као „пионире будуће слободе словенске“ који су обавезни да штите не само „нашу браћу и једноверце“, већ и да чувају и бране „руско име и руску част“, Толстој ће рећи да у томе не види ништа значајно: „Наредили свештенику да чита молепствије, и он га прочитао. Ништа народ ту није схватио“. Ружно је писао и о купљењу новчаних и других прилога за помоћ рањеницима и сиротињи у Србији: кад су од свештеника чули да треба прилагати „за богоугодно дело, људи су вадили по копејку и давали. Али за шта, нису знали“.

Кад његов саговорник казује да „видимо стотине људи који остављају све, само да послуже праведној ствари“, да „долазе са свих крајева Русије, и отворено и јасно изражавају своју мисао и намеру“, да „прилажу грошеве или сами иду и отворено говоре зашто“, Толстој ће беспризивно рећи „да ће се у народу од осамдесет милиона увек наћи не стотине, као сад, него десетине хиљада људи који су изгубили друштвени положај, распусници, и који су увек готови – у чету Пугачова (Јемељана Ивановича, око 1742-1775, донског козака, устаника против царице Катарине ИИ – ИП) … у Србију“. И неће му се допасти саговорников коментар да „не иду само стотине, и не само распусници, него најбољи представници народа“.

А кад исти тај каже да се „сад чује глас руског народа готовог да устане као један човек и да се жртвује за потлачену браћу“, он снебивљиво признаје да „народ жртвује, и готов је да се жртвује за своју душу, али не за убиство“.

Пошто је од истог саговорника мало чуо а мало пречуо визију по којој ће „ослобођени словенски народи… заједно с Русијом започети нову епоху у историји“, све те „комбинације о значају словенског елемента у светској историји учинише му се тако ништавне у поређењу с оним што се догађало у његовој души“.

Могао би неко рећи да су у књигу увршћене речи свих који су о руским добровољцима причали овако или онако, или који су мање или више противречили својим неистомишљеницима, али је извесно (с обзиром на Толстојев обичај да својим јунацима не даје имена случајно), да је Љевин, или Левин (у зависности од тога како му ко преводи презиме), његов „омиљени јунак“ у том великом роману, тај „овлашћени“ противник руских добровољаца и тај „раздражен до растројства хипохондар“ – главом Толстој. То презиме Толстој је извео од свог личног имена (Левин, Љевин, према Лев, Љев), а напади на генерала Черњајева и руске добровољце у Србији плод су Левинове (Љевинове) теорије о рату: „Рат је, с једне стране, тако животињска, сурова и ужасна ствар, да ниједан човек, да и не кажем хришћанин, не може лично примити на своју одговорност почетак рата, то може само влада, која има за то потребу, и која долази у ситуацију да води рат. С друге стране, и на основу здравога разума, у државним пословима, особито у пословима рата, грађани се одричу своје личне воље“, пошто „приватни људи не могу узимати учешћа у рату без владине дозволе“.

Макар колико Левина називао „непостојећим“, Фјодор Михајлович Достојевски (1821-1881) не може одбацити неколико неповољних чињеница о Толстоју: својом Аном Карењином он је свима, најпре својим читаоцима, а потом и онима којима садржина тог великог романа буде препричана, ставио на знање да не подржава руски национални покрет, да га не разуме и да му чак противречи; он каже да су представу о добровољачком покрету, као националном, намерно фалсификовале познате личности а потом их подржали новинари; он тврди да су сви добровољци „били или изгубљени људи и пијанице или просто глупаци“; он је уверен да никаква турска злочинства над Србима и Бугарима не могу у руском народу изазвати непосредно осећање жаљења и да „непосредног осећања за угњетене Словене нема и не може бити„.

Може се сматрати несумњивим да је такав Лав Толстој, безосећајан према србском страдању, својим ставовима према руско-србским (или србско-руским) односима, засецао корене словенског јединства и подривао духовност својих руских саплеменика. Он се у Ани Карењиној врло трудио да руску јавност окрене против генерала Черњајева и руских добровољаца у србској војсци, а његово романописање, кроз речи Левинове (или: Љевинове), исказаће не само сопствено отпадништво од свог народног бића, већ ће истаћи и морално ништавило таквих отпадника, и тада и касније.

На основу тога, многи руски Левини и Толсти рекли су да је Черњајев био пустолов, да је ратовао у Србији из частољубља и да је на тај начин желео да се истакне. Достојевски је морао да се одупре Толстојевој логици, тако да је и Толстој од њега могао научити да је Черњајев „служио великој ствари, а не само свом частољубљу и више је волео да жртвује готово све – и судбину, и своју славу, каријеру, можда и живот, али да не напусти ствар… зато што је радио за част и у интересу Русије, и био је свестан тога. Јер словенска ствар (србска – ИП) је ствар руска… Он је остао и због руских добровољаца који су сви похрлили њему, под његову заставу, похрлили су њему због идеје, као представнику те идеје. Он их није могао оставити саме и, дакако, у овоме се огледа великодушност. Колико би његових критичара, да су били на његовом месту, напустили све и свја, и идеју, и Русију, и добровољце, ма колико да их је! Треба говорити истину“).

У Толстојеве подражаваоце ваља уврстити кнеза Владимира Петровича Мешчерског (1839-1914), публицисте, који је августа 1876. године дошао у Србију да се лично упозна са тамошњим збивањима. Већ наредне године он је у Петрограду објавио књигу Меџерского В. Кнчзч писшма Правда о Серб­и, у којој говорећи о руским добровољцима, „износи замерке због нереда у штабу ђенерала Черњајева“ и подвлачи да је „на командовање руским добровољцима, рђаво утицала распра и мржња, између ђенерала Черњајева и ђенерала Новоселова (Семјона Корниловича), и других старијих руских официра, који се нису слагали са Черњајевом“.

Достојевски заступа прву Русију

Да би се лакше препознала она прва Русија чија је војна и санитетска помоћ допрла до Србије у рату 1876. године, пренећемо овде још неколико редака које је Достојевски исписао у намери да уразуми великог Толстоја и оне који су га, по „домино-ефекту“, безглаво опонашали.

Неки, као италијански добровољац Ђузепе Барбанти-Бродано, наћи ће се у том ланцу касније; њему је Ана Карењина лако могла доћи до руку – што се не би рекло и за Пишчев дневник -, тако да је руске добровољце успео да подели у три врсте:

„1. Пропали свет, без крова и без хлеба, који се добро запослио и дошао је у рат зато што није знао шта друго да ради. То су шакали, који се опијају…

2. Војници по занимању, људи који су дошли овамо из великодушности, из жеље да направе своју каријеру, и још из осећања дужности, пошто се ратује против вечног, неумољивог непријатеља њихове отаџбине и њихове вере. То су образоване личности, у почетку доста симпатичне и љубазне, али које се после кратког времена показују надуване, грубе и навикнуте да сваком заповедају.

3. Ова врста су људи који представљају оно што је добро у руском незваничном народу. То су добровољци дошли да понуде свој живот из чистих великодушних побуда; веома образовани младићи, у већини богати, ватрени, пуни вере у револуцију, жудни да се жртвују за племениту идеју, слабо уверени у своју моћ у Русији и који се овде, у јединству, надају да ће наћи полазну тачку за велики покрет коме теже, али су изнад свега одушевљени самоодрицањем и борбом, увек љубазни, живахни, весели, понеки пут воле да се проведу, али су јаки карактером, привлаче другога и њиме нехотице завладају“.

И ово разврставање и оцене у њему утолико делују чудније кад се зна да је Барбанти-Бродано ратовао на дринском фронту и да, највероватније, није ни имао прилике да поближе упозна руске добровољце; пре ће бити да се с њима није ни срео. Свој запис он је датовао са 10. октобром 1876. године, по новом рачунању, у Петковици, под Цером, али треба сматрати извесним да га је касније, у време кад је свој рукопис припремао за штампу, преуредио под утиском онога што је успео да сазна из ланчане реакције коју је покренуо Толстој.

Достојевски ће, дакле, најпре рећи да је Србско-турски рат 1876. године само једна од етапа на путу да источно питање буде решено и да се та етапа није окончала поразом генерала Черњајева, како то говоре неки његови противници. „Сада у Петрограду неке наше будуће војсковође гласно критикују операције Черњајева, а политичари су повикали да је он управо зато крив што је повео Словене и руски народ у битку ‘под немогућим условима’. Али све ове наше будуће војсковође засад још нису били у шкрипцу као Черњајев; то су све официри који су још цивили и који желе да говоре о баруту, а нису га још ни омирисали… Из јаме коју је Черњајеву у Србији ископала интрига, Черњајева ће очигледно извући цео српски народ… Источно питање ушло је у свој други период после цареве громке речи која је у срцима свих Руса изазвала благослов, а у срцима свих непријатеља Русије страх. Порта је сагнула главу и примила ултиматум“.

Просторно веома удаљеном од Србије, Достојевском није било тешко да запази поделу на Србију у интригама и на Србију забринуту за своју слободу, а на основу руског искуства могао је закључити да „овде главна мета није Черњајев, већ је у питању реакција против читавог покрета“. У Русији су то „они исти људи код којих се у току ове године сакупило много жучи, људи зли и љутити и који за себе кажу да су пре свега људи реда. За њих је читав овогодишњи покрет само неред, а Черњајев само један бестидник (који је) улетео у авантуре, као какав пустолов… Постоје и љубитељи реда друге врсте, људи који припадају највишој интелигенцији, који с болом у срцу гледају како ‘толико снаге одлази за такву, такорећи, средњовековну ствар’… Ови противници Черњајева говоре како је узалуд проливена руска крв без икакве користи за Русију„.

Из ових последњих речи могло би се закључити да су противници добровољачког покрета, ако већ сами нису били вољни да се у њега укључе лично, очекивали барем руско територијално проширење. Да би им распршио таква надања, Достојевски их је морао подсетити на оно о чему је писао на самом почетку покрета, да „овако високо развијен организам као што је Русија мора да зрачи и својим огромним духовним значајем. Интерес Русије није у освајању словенских крајева, већ у искреној и топлој бризи о њима и пружању заштите, у братском јединству са њима и преношењем на њих нашег духа и нашег погледа на уједињење свих Словена. Само материјалном коришћу, само ‘хлебом’, овако високо развијен организам као што је Русија не може се задовољити“. И није фраза да је цео руски народ, својим разумевањем за Србе, „по самопожртвовању и несебичности, религиозном страхопоштовању“ исказао жељу да се жртвује за праведну ствар„.

Бранећи Черњајева и од србских интрига и од надобудних руских противника руског добровољачког покрета, Достојевски је констатовао да „само то што је Черњајев у словенској ствари стао на чело читавог покрета била је генијална видовитост; само је генијалним снагама дато да извршавају овакве задатке. Словенска ствар је по сваку цену најзад морала отпочети… а без Черњајева она се не би тако развијала…. Ако је словенска ствар већ почела, ко би други ако не Русија требало да стане на њено чело; у томе и јесте мисија Русије – и то је Черњајев схватио и подигао заставу Русије“. Он је, заправо, на време схватио да би самостална србска војна акција, без руског учешћа, брзо доживела неуспех, исто као што му је било јасно да једини циљ целог подухвата није био брзи војни успех: из таквог успеха настајала је „будућност Русије и словенских земаља“ .

Кад се руски ђенерал Черњајев по сопстевној жељи обрео у Србији и понудио јој своје услуге, добровољачки покрет у Русији добио је свој пуни замах. Како Достојевски каже, „свих добровољаца… није било богзна колико, тек неколико хиљада, али их је сигурно испраћала у Србију сва Русија, нарочито народ, прави народ, а не ништавила, како нарочито подвлачи озлојеђени Левин; за ништавила он сматра и добровољце… Што се добровољаца тиче, морало је бити међу њима, напоредо с највишим пожртвовањем у корист ближњега, и просто храбрости, окретности, лумповања… Још није срачунато колико је од тих лумпароша – пијаница, људи који су се избрбљали, само ако је таквих било међу добровољцима, положило тамо далеко свој живот за племениту ствар, те зато и против њих се не би имало шта тако осуђујуће и чак увредљиво рећи. Али тврдити да су прошлогодишњи добровољци сви одреда били бекрије, испичутуре и изгубљени људи – у најмању руку, нема смисла“.

Да би објаснио откуд толики добровољачки одзив, Достојевски подсећа да су се „од самог постанка народа руског и његове државе, од самог крштавања руске земље, почели упућивати ходочасници… људи без паре, старци, пензионисани војници, старе жене… с просјачким торбама на леђима… из ње у свете земље, према гробу Господњем, на Свету Гору и остала места… А кад су се враћали у домовину, њихове приче о ходочашћу су се са страхопоштовањем слушале. Па и уопште, руски народ веома воли приче о ‘божанском’… У тим причама, у причама о светим местима, има за руски народ нечега покајничког и очишћујућег. Чак лоши, ништавни људи, шићарџије и мучитељи, добијали би чешће чудну и незадрживу жељу да иду на ходочашће, да се очисте радом, подвигом, испуне одавно дато обећање… Црта ова у животу руског народа је историјска… и само се њоме може објаснити сва загонетка свесности прошлогодишњег покрета народа нашега у корист ‘браће Словена’, како се званично говорило прошле године, а сада се тако изражава само у подсмевању“.

И кад се пронео глас да агарјани злостављају хришћане, „јавише се позиви за прилоге, затим се пронесе глас о руском генералу који је отишао да помаже хришћанима, затим почеше да се јављају добровољци – све је то потресло народ… као да је позван на покајање и на духовне припреме за причест. Ко није могао да иде сам, донео би свој новчани прилог, али добровољце су сви испраћали, сви, сва Русија“.

Оправдање или не

На крају, уз напомену да је Лав Толстој „видео и признавао несумњив ентузијазам који је више и више растао и сједињавао све друштвене класе, и који се није могао несимпатисати, додаћемо и оправдање које му је за многе неприхватљиве ставове, укључујући и непријатељски однос према руским добровољцима и српској судбини, исписала Мила Стојнић (1924-2003) која је на Вишој педагошкој школи и Филолошком факултету у Београду тридесетак година предавала руску књижевност. Толстој је, каже она, током прве половине седамдесетих година „и мучно боловао и падао у депресије и био опседнут идејом о смрти и измирио се са њом“, чиме се „одвојио од судбоносних процеса који су се одвијали у руском друштву“.

Могло би бити и тако, али се не сме занемарити ни велик утицај његових речи на многе у Русији, који су преузимали његове ставове и потом их ширили даље, било као своје, било као „позајмљене“ од великог писца; једно или друго, Лав Николајевич Толстој је руском добровољачком покрету у Србско-турском рату 1876. године (и не само њему, већ и добровољаштву уопште) причинио неизмерну штету.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!