Гусле чувају српску историју

ГОТОВО све што знамо о вековима наше историје знамо из народног предања. А оно је највише сачувано у народним песмама које се певају уз гусле. Преткосовске најављују Косово и казују о расколима и међусобним ратовима српских великаша, о сатирању српског царства. Покосовске певају о Косову – од Боја до данашњег дана. Друкчије није ни могло бити, јер Косово је наше духовно, културно и историјско средиште. Средишња линија нашег колективног памћења. Срећом, гусле још постоје и за њих се пишу и уз њих певају песме о свим значајним догађајима, никада не заобилазећи косовску тему.

О чувању српских предања, кроз чврсту везу са тананим нитима гусала, овако збори Бошко Вујачић, најбољи српски гуслар данашњице. Али, вели и да народне песме и гусле “памте” и време много пре Косова.

– Више од миленијума наше историје описано је у српским народним песмама – подсећа Вујачић. – Да немамо народне епске песме и гусле, шта бисмо знали о моралним ставовима живљења, односу према породици, ближњем, вери, нацији, прецима, херојима, свецима. У њима је сачувано и запамћено све што се није смело заборавити. Немамо ми никакву другу нити поузданију повесницу све до српске револуције и Вука. Ни у једној историјској читанци нису боље, лепше и садржајније изражене суште ствари људског, личног и колективног живота.

Да су гусле као једна од универзалних вредности српског рода сачувале све наше митове, а посебно косовски, верује и Бранко Конатар, књижевник из Београда. Ако смо, како каже, од “најдоњег камена нашег постојања до најскупље стечене речи уз икону претрпели, уз кандило преплакали, уз гусле смо претрајали”.

– Гусле су језик, јуначки разговор и музика – приповеда Конатар. – Оне су национална библиотека, народни музеј, устав наталоженог, просејаног животног искуства. Ништа наши преци нису тако добро разумели као јеку манастирских звона и дрхтај струна са гусала. Уз то сазвучје освајали су и бранили слободу, зидали задужбине, праштали нељудима и молили се Богу. Обоје, и гусле и манастире, оставили су нам у аманет, да их чувамо и да нас чувају. Трајаћемо док се будемо чували.

Да би гусле за будућност сачувале садашњост, по речима наших саговорника, неопходно је много опреза и обазривости. Конатар сматра да смо обавезни гусле заштитимо од вулгарне интерпретације, интелектуалне и моралне корозије. Да их тако неоскрнављене предамо потомцима.

– Оптимиста сам и не плашим се за будућност и опстанак гусала и нашег предања – додаје Вујачић. – Све што је важно и велико није масовно већ ретко. Тако је вазда било тако ће и остати.

ИНСТРУМЕНТ ЗЕМАЉСКЕ СНАГЕ

ДАНАС, када је много оних који гусле потцењују као “инструмент са једном жицом идеалан за кукање и нарицање”, академик Иван Јевтић не мисли тако. У својој Симфонији “1804”, овај композитор је први пут у историји музике гусларску мелодију обележио нотама и сјединио звук гусала и симфонијског оркестра. Гуслао је и уз њих појао маестро Роберто Гато.

– Музичке могућности гусала јесу много скучене, али звук тог инструмента носи једну посебну боју и набој који други инструменти немају – каже академик Јевтић. – Гусле могу и те како да инспиришу композитора у смислу “земаљске снаге”. У Симфонији “1804” гуслару сам оставио много слободе у свирању, а гусларским звуком желео сам да иницирам оркестарске ситуације. Гуслар надахњује оркестар.

Извор: novosti.rs