Gusle čuvaju srpsku istoriju
GOTOVO sve što znamo o vekovima naše istorije znamo iz narodnog predanja. A ono je najviše sačuvano u narodnim pesmama koje se pevaju uz gusle. Pretkosovske najavljuju Kosovo i kazuju o raskolima i međusobnim ratovima srpskih velikaša, o satiranju srpskog carstva. Pokosovske pevaju o Kosovu – od Boja do današnjeg dana. Drukčije nije ni moglo biti, jer Kosovo je naše duhovno, kulturno i istorijsko središte. Središnja linija našeg kolektivnog pamćenja. Srećom, gusle još postoje i za njih se pišu i uz njih pevaju pesme o svim značajnim događajima, nikada ne zaobilazeći kosovsku temu.
O čuvanju srpskih predanja, kroz čvrstu vezu sa tananim nitima gusala, ovako zbori Boško Vujačić, najbolji srpski guslar današnjice. Ali, veli i da narodne pesme i gusle „pamte“ i vreme mnogo pre Kosova.
– Više od milenijuma naše istorije opisano je u srpskim narodnim pesmama – podseća Vujačić. – Da nemamo narodne epske pesme i gusle, šta bismo znali o moralnim stavovima življenja, odnosu prema porodici, bližnjem, veri, naciji, precima, herojima, svecima. U njima je sačuvano i zapamćeno sve što se nije smelo zaboraviti. Nemamo mi nikakvu drugu niti pouzdaniju povesnicu sve do srpske revolucije i Vuka. Ni u jednoj istorijskoj čitanci nisu bolje, lepše i sadržajnije izražene sušte stvari ljudskog, ličnog i kolektivnog života.
Da su gusle kao jedna od univerzalnih vrednosti srpskog roda sačuvale sve naše mitove, a posebno kosovski, veruje i Branko Konatar, književnik iz Beograda. Ako smo, kako kaže, od „najdonjeg kamena našeg postojanja do najskuplje stečene reči uz ikonu pretrpeli, uz kandilo preplakali, uz gusle smo pretrajali“.
– Gusle su jezik, junački razgovor i muzika – pripoveda Konatar. – One su nacionalna biblioteka, narodni muzej, ustav nataloženog, prosejanog životnog iskustva. Ništa naši preci nisu tako dobro razumeli kao jeku manastirskih zvona i drhtaj struna sa gusala. Uz to sazvučje osvajali su i branili slobodu, zidali zadužbine, praštali neljudima i molili se Bogu. Oboje, i gusle i manastire, ostavili su nam u amanet, da ih čuvamo i da nas čuvaju. Trajaćemo dok se budemo čuvali.
Da bi gusle za budućnost sačuvale sadašnjost, po rečima naših sagovornika, neophodno je mnogo opreza i obazrivosti. Konatar smatra da smo obavezni gusle zaštitimo od vulgarne interpretacije, intelektualne i moralne korozije. Da ih tako neoskrnavljene predamo potomcima.
– Optimista sam i ne plašim se za budućnost i opstanak gusala i našeg predanja – dodaje Vujačić. – Sve što je važno i veliko nije masovno već retko. Tako je vazda bilo tako će i ostati.
INSTRUMENT ZEMALJSKE SNAGE
DANAS, kada je mnogo onih koji gusle potcenjuju kao „instrument sa jednom žicom idealan za kukanje i naricanje“, akademik Ivan Jevtić ne misli tako. U svojoj Simfoniji „1804“, ovaj kompozitor je prvi put u istoriji muzike guslarsku melodiju obeležio notama i sjedinio zvuk gusala i simfonijskog orkestra. Guslao je i uz njih pojao maestro Roberto Gato.
– Muzičke mogućnosti gusala jesu mnogo skučene, ali zvuk tog instrumenta nosi jednu posebnu boju i naboj koji drugi instrumenti nemaju – kaže akademik Jevtić. – Gusle mogu i te kako da inspirišu kompozitora u smislu „zemaljske snage“. U Simfoniji „1804“ guslaru sam ostavio mnogo slobode u sviranju, a guslarskim zvukom želeo sam da iniciram orkestarske situacije. Guslar nadahnjuje orkestar.
Izvor: novosti.rs
