Dve mučenice, jedna vera
Sveta Bosiljka Pasjanska i Sveta Zlata Meglenska – od Kosovskog Pomoravlja do Meglena
U dugoj i stradalnoj istoriji pravoslavnih naroda Balkana, vera je često stavljana na najteža iskušenja. Među onima koji su je posvedočili sopstvenim životom posebno mesto pripada mladim hrišćanskim devojkama, čija su imena ostala sačuvana u crkvenom predanju i narodnom pamćenju. Dve takve mučenice, čiji se spomen u Srpskoj pravoslavnoj crkvi obeležava istog dana, 26. oktobra, jesu Sveta Bosiljka Pasjanska i Sveta Zlata Meglenska. Razdvojene zavičajem i vremenom, ali bliske po stradanju i nepokolebljivoj veri, one povezuju Kosovsko Pomoravlje sa širim balkanskim prostorom.
Priča o Bosiljki vodi nas u Pasjane, selo nadomak Gnjilana, gde je u XIX veku živela ova mlada devojka. Prema sačuvanom žitiju, imala je tek sedamnaest godina kada su je, dok je sa ocem i bratom sakupljala drva, otela trojica Arbanasa, nastojeći da je prinude da primi islam. Usledili su pritisci, pretnje i mučenja, ali Bosiljka nije pristajala da se odrekne hrišćanske vere. Njeno stradanje okončano je kraj reke Lapaštice, gde su je mučitelji usmrtili. Njeni zemni ostaci pohranjeni su u crkvi u rodnom Pasjanu, gde je narod kroz pokolenja čuvao uspomenu na njenu žrtvu.
To narodno poštovanje dobilo je i zvaničnu crkvenu potvrdu 2018. godine, kada je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve pribrojao Bosiljku liku svetih. Svečano proglašenje obavljeno je u Hramu Svetog Save u Beogradu, a 23. oktobra 2019. godine njene mošti su izvađene iz stuba hrama Preobraženja Gospodnjeg u Pasjanu. Tako je svetiteljka, čiji je spomen živeo u zavičajnom predanju, dobila novo mesto u bogoslužbenom životu Crkve.
Sličnu sudbinu doživela je Sveta Zlata Meglenska, rođena u siromašnoj hrišćanskoj porodici u selu Slatini, u Meglenskoj oblasti, na prostoru današnje severne Grčke. Bila je jedna od četiri kćeri, a žitije je pamti po lepoti, skromnosti i pobožnosti. Njeno stradanje započelo je kada ju je jedan Turčin oteo, rešen da je prevede u islam i uzme za ženu. Najpre su usledila obećanja i nagovaranja, zatim pretnje, a kada ni to nije pokolebalo njenu veru, mučitelji su pribegli još težem pritisku.
Doveli su njene roditelje i sestre, preteći im mučenjem i gubitkom svega što imaju ukoliko Zlatu ne ubede da popusti. Uplašeni za sopstvene živote, molili su je da se makar prividno odrekne Hrista, verujući da će joj Bog oprostiti ono što učini pod prinudom. Ali devojka je ostala nepokolebljiva. Prema žitiju, odgovorila im je da joj oni koji je nagovaraju da se odrekne Hrista više ne mogu biti roditelji i sestre u duhovnom smislu, jer su njen istinski Otac Gospod Isus Hristos, njena Majka Presveta Bogorodica, a braća i sestre svi svetitelji.
Nakon tri meseca tamnovanja i svirepih mučenja, tokom kojih su je udarali, ranjavali i mučili usijanim gvožđem, Zlata je u oktobru 1795. godine obešena o drvo i njeno telo isečeno na delove. Tako je okončan zemaljski život devojke koja nije pristala da svoju veru zameni obećanjem slobode i lagodnijeg života.
Njeno stradanje nije ostalo zaboravljeno. Zahvaljujući svedočanstvu jeromonaha Timoteja, nekadašnjeg proigumana svetogorskog manastira Stavronikite i Zlatinog duhovnika, vest o njenom mučeništvu stigla je do Svetog Nikodima Svetogorca. On je njeno žitije zapisao na grčkom jeziku i uvrstio u svoj Novi martirologijum. Ime Zlata prevedeno je kao Hrisi, pod kojim je i danas poznata u grčkom pravoslavnom svetu. Sećanje na njen podvig vremenom se širilo među pravoslavnim narodima Balkana, a njeno žitije postalo deo njihovog zajedničkog duhovnog nasleđa.
Posebnu pažnju vernika izazvala je vest objavljena krajem septembra 2026. godine. Nadležna grčka mitropolija saopštila je da su u blizini ostataka starog hrama Uspenja Presvete Bogorodice, u nekadašnjoj Slatini, današnjem selu Hrisi, nekoliko godina ranije pronađeni zemni ostaci za koje Crkva smatra da pripadaju Svetoj Zlati. Ispitivanja obavljena u Grčkoj i Nemačkoj, prema saopštenju mitropolije, pokazala su da je reč o ostacima mlade žene. Njihov svečani doček i prenos u hram posvećen svetiteljki obavljen je 12. oktobra 2026. godine, u prisustvu arhijereja, sveštenstva, monaštva i brojnih vernika.
Ovaj događaj ima posebnu simboliku kada se posmatra uporedo sa obretenjem moštiju Svete Bosiljke Pasjanske, sedam godina ranije. U Pasjanu, u srcu Kosovskog Pomoravlja, i u Meglenu, na severu Grčke, posle dugog vremena ponovo su vernicima dostupne mošti dveju mučenica čija su se stradanja odigrala u različitim krajevima Osmanskog carstva, ali pod gotovo istovetnim okolnostima.
Ime Svete Zlate Meglenske, međutim, za mene ima i jednu ličnu dimenziju. Za nju sam prvi put čuo tokom jednog putovanja iz manastira u Ljuljacima do Beograda, kada sam vozio mati Zlatu, nedugo pošto je bila proterana iz manastira Gračanice. U razgovoru sam je upitao po kojoj je svetiteljki dobila monaško ime. Odgovorila mi je da ga nosi po Zlati Meglenskoj i ispričala kako joj je vladika Artemije, prilikom monašenja, govorio o njenom mučeništvu i duhovnom primeru.
Mnogo godina ranije, uoči praznika Svetog kralja Milutina 2002. godine, u manastiru Gračanici održano je upravo to monašenje. Sačuvana je i beseda vladike Artemija izgovorena posle čina monaškog postriga. Govoreći o monaškom pozivu, vladika je podsetio na odricanje od svetovnog života, na molitvu i pokajanje kao svakodnevni podvig, ali i na potrebu da monaštvo i verni narod jedni druge podržavaju molitvom.
Posebno je naglasio da se monaški zaveti ne ispunjavaju samo ljudskom snagom, već uz Božju pomoć. Podsetio je prisutne da je novopostrižena monahinja upravo s takvim smirenjem prihvatila svoj put, odgovarajući: „Da, ali s Božjom pomoći“.
Završavajući besedu, vladika Artemije pomenuo je i Svetu mučenicu Zlatu Meglensku, čije je ime te večeri ponela nova monahinja, prizvavši njeno molitveno zastupništvo, zajedno sa Svetim kraljem Milutinom i svim svetima iz roda našega. Pomolio se da Gospod vrati narod na put pokajanja i spasenja i da nas primer svetih predaka podstakne da izbegavamo zlo i činimo dobro.
Upravo u tome prepoznaje se neprekinuta nit koja povezuje mučenički podvig Svete Zlate, monaški zavet jedne gračaničke sestre i duhovno nasleđe koje se prenosi iz pokolenja u pokolenje.
A kada je reč o svetiteljima, njihovo poštovanje ponekad prati i ljudska potreba da ih nazivamo svojima. Tako Svetu Zlatu Meglensku podjednako poštuju Srbi, Makedonci, Bugari i Grci. Slično je i sa Svetom Petkom, koju Srbi, Grci, Rumuni, Rusi i drugi pravoslavni narodi doživljavaju kao svoju zaštitnicu. I svako za to ima razloge u sopstvenoj istoriji, predanju i duhovnom životu.
Ali svetitelji se ne mogu prisvajati onako kako se prisvajaju zemlja i istorijsko nasleđe. Njihovo zemaljsko poreklo vezano je za određeni narod i zavičaj, ali njihova svetost ne poznaje takve granice.
Jer Sveta Petka je, pre svega, Hristova. Njegova nevesta. Kao što su Hristove i Sveta Zlata Meglenska i naša Bosiljka Pasjanska.
I zato svetitelji nisu naši zato što pripadaju nama, već zato što pripadaju Hristu. A u Hristu pripadaju svima.
Autor: Srećko Martinović
