Диана Будисављевић и Вучићева промена свести Срба
РАДОВАН Б. МИЛИЋ- ДИАНА БУДИСАВЉЕВИЋ! ДА, ИЛИ НЕ!?
Мој разум процењивања свакодневних ствари или појава, као и моје (неквалификовано) познавање историје, доведено је у дилему због све учесталијих натписа о Аустријанки Дијани (Обексер) Будисављевић, жени загребачког доктора Јулија Будисављевића.
Дилему подгрева и садржај књиге “Трагови бечких Срба”, ауторке Светлане Матић из Беча и њеног колеге Марка Лопушине из Београда, у којој је такође дат значај тој жени, која је наводно спасила 15.000 деце из јасеновачког логора смрти.
Углавном, идеја, да један од паркова у Бечу понесе име Дијане Будисављевић, по узору на већ постојећи, београдски, управо је потекла 2014. од коауторке наведене књиге, али и тадашњег председника бечке „Просвијете“ Срђана Мијалковића.
Све наведено, по мојој логици је резултат доласка Вучића на власт и његове најаве о потреби промене свести народа у Србији, али и оног који живи ван ње. А, да је у релативно кратком времену, свега за десетак година своје владавине, успео распаметити народ у Србији, то јесте. То је видљиво и из авиона. Срећом, па тај болесни конструкт није захватио Србе расуте по свету, или бар не све.
Ако изузмемо пар људи из расејања, жељних сопствене промоције или такозваних опортуниста, уз чију личност би, ради њиховог бољег описа, могло пристајати мноштво мање лепих синонима, српско расејање за себе, бар за сада, у поређењу са матицом, може слободно тврдити да је потпуно здраво и ван домета нечијих гнусних намера.
То исто је још пре неколико година тврдио и мој пријатељ, Србин, познати цељски доктор, док смо испијајући кафу у некој коњишкој „гостилни“ расправљали о стању свести српског расејања, са чим сам се у потпуности сложио, и тврдњу усвојио.
А појави све приметније залуђености српског народа, као резултат успеле промене свести у великој мери дају допринос и српски историчари који због овог или оног разлога, никако да се изјасне о познатим историјским догађајима и улози појединаца у конкретним минулим временима.
Управо због тога се и наметнула данашња тема: Дијана Будисављевић! Да, или не!?, а ви о свему просудите сами. Притом, не треба сметнути с ума да свако зло у Србију не долази само и увек изван њених граница, већ да многа од њих производимо ми због аутодеструктивног стања свести народа.
***
Три године, након иницијативе бечких Срба о давању значаја Дијани Будисављевић, значи тек 2017. године, аустријски публициста Вилхелм Куес, ће објавити књигу “Дијанина листа” (Дијанс листе). Разлог настанка књиге, како каже, писац је тај: “што се желео одужити његовом издавачу чије су се просторије налазиле у кући у којој је Диана рођена и у којој је живела до одласка у Загреб”.
Дата изјава је тада била сасвим прихватљива за површне читаоце, који су је мирно прогутали такву какву им је писац сервирао, а реакција није било. Да ли је баш то био прави разлог настанка књиге, не знам, или је разлог био тај што је по ко зна који пут прорадила аустријска лукавост и несимпатија према Србији, коју је овога пута, у вези Диане Будисављевић покренуо нико други, већ званични Београд потпомогнут из Беча?
Углавном, тада водећи људи бечке “Просвијете”, не размишљајући довољно, подржали су и прихватили београдску идеју о имену парка, као здраво за готово, па и они успевају од свог града добити простор одржаваног зеленила под именом Дијане Обексер Будисављевић.
Ни размишљали нису да је њихов “успех” олакшао, а притом и подстакао Аустрију, да преко својег човека, писца Вилхелма Куеса напише нову биографију Дијане Будисављевић каква њима одговара.
У интервјуу који ће уследити поводом објављивања књиге, датом журналисти ББЦ 2019., Вилхелм Куес признаје како није било лако пронаћи податке о Дианином животу. С обзиром да се радило о врло одговорном послу, био је принуђен детаље дијалога у књизи сам измислити и дописати, не би ли, оживео начин приповедања, јер дневник који је она водила био је и цензурисан и фрагментиран, па се није могао њим припомоћи.
Ако је то заиста тако да је писац по слободном нахођењу дописивао дијалоге, зашто му се не би веровало и када изјављује – “Да је само у неким детаљима себи дао мало слободе”.
У којим детаљима, и значи ли то да су му “руке биле потпуно одрешене” и да је слободно, без бојазни, могао писати како хоће и шта хоће?
А, сме ли аутор, у овом случају биограф нечијег живота, слободно, новим, својим речима, или измишљеним дијалозима зидати или можда улепшавати биографију особе за коју ни историчари још нису дали званични суд по питању стварне улоге и њеног “драматичног” периода живота у наводном спасавању деце из јасеновачких логора смрти?
Није ли то можда несвакидашњи потез својеврсног перформанса у којем се ипак морало водити рачуна само о једној ствари; да све што је негативно постане позитивно и обратно?
Не радили се ту можда о још једом нарученом покушају Аустрије да овај пут преко Вилхелма Куеса, који по свој прилици фалсификује историјску истину, достигну циљ ревизије историје и умањења хрватских злочина почињених над Србима у време постојања католичке (НДХ) Независне Државе Хрватске?
Ако није, шта би у том случају значила Куесова изјава: “„Уколико ми одлучимо да од Дијане направимо хероину и пример како би требало да се понашамо једни према другима, промена је могућа, јер све се врти око причања прича“, каже Куес, и наставља причу; “Да су Хрвати, већином католици, спасавали српску децу”.
Из наведеног произилазе и питања о којима би се такође требало размишљати:
– Да ли је аустријски публициста причајући своју причу о животу Диане Будисављевић успео уочити разлику између лажи и истине, с обзиром да је користио податке из дневника Камила Брослера и Јане Кох, или га истина уопште није занимала?
– Да ли је знао да је Брослер био начелник у Министарству за социјални рад Независне Државе Хрватске, и да су га, нико други већ усташе поставиле за члана Управног одбора хрватског крижа?
– Да ли је Куес знао и то, да је Брослер основао Дечји дом у Јастребарском, а да је бригу о деци поверио ником другом већ католичким часним сестрама, међу њима Ани Берти Пулхерији свастици зликовца Милета Будака коју је управо Брослер именовао управницом логора?
– Ако је знао, а вероватно да јесте, како је у том случају могао било шта написати о Диани Будисављевић, осим онога што је сазнао из Брослеровог дневника?
– Да ли је знао да су “часне сестре” у логору (по чијој идеологији и наређењу) показале сву зверско – усташку монструозност према невиној српској дечици, а посебно Ана Берта Пулхерија која је напола преклану невину јагњад присиљавала да се моле речима: “Мој грех, мој грех, мој превелики грех, Свети Петре? (Опширније читати у књизи Ко сте, ви, Хрвати?)
Да ли је знао да је Ана Берта Пулхерија, пред сам крај рата, једина од часних сестара, побегла баш у Аустрију и зашто баш у њу, да никад није била проглашена за ратну злочинку, да Католичка црква никад није осудила њене нељудске поступке нити да је ико икада тражио њено изручење, већ да је мирно умрла у Аустрији 1981. године?
Ако је Вилхелм Куес читајући Брослеров дневник ипак све то знао, а вероватно да јесте, како је у том случају могао тражити упориште баш у њему као полазној тачки настанка књиге о Диани Будисављевић која је била, гле чуда, врло близак сарадник Камило Брослера и Јане Кох?
– Није ли се Вилхелм Куес управо због тих разлога жалио новинару ББЦ да је било врло, врло тешко написати биографију Диане Обексер Будисављевић?
Ипак, како би дао извесну дозу озбиљности свом раду, и колико толико прикрио истину о новонасталој фантазмогоричној биографији Диане Обексер Будисављевић, сматрајући притом да се читаоци налазе тек на ступњу примитивног развоја, Вилхелм Куес објашњава да је у свом раду користио и дневничке записе активисткиње “Црвеног крижа” Јане Кох, надајући се да ће њено име дати додатни, а преко потребни значај књизи и његовом ревизионистичком напору прекрајања историје.
Оно што опет намерно прећуткује у вези “Црвеног крижа” је то, да је Хрватски Црвени криж од 1941.до1945. године, баш у време усташке владавине Н.Д.Х-а деловао као самостално друштво и без међународног признатог статуса као и да са Међународним покретом Црвеног крста и Црвеног полумесеца није имао апсолутно никаквог додира. Према томе, хрватски Црвени криж и Јана Кох су били у служби усташке власти и подређени интересима усташке пропагандне машинерије која је маљевима лупала главе Србима, децу им отимала, зверским методама убијала или покрштавала.
Да ли се у том случају може веровати Куесовој измишљеној причи о Диани Обексер Будисављевић као племенитој жени која је спасавала српску децу из усташког мучилишта?
Шта ако је и она била само део плана и успешна извршитељка трећег поглавља Павелићевог нацрта о покрштавању нејаке Србадије што није искључено с обзиром да је Дианин муж др Јулије Будисављевић германизовани лички Србин и фактицки Аустријанац, са чином усташког санитетског пуковника, био најбољи пријатељ идеолога усташког покрета Милета Будака и близак пријатељ кардинала Степинца у чију корист је и сведочио на послератном суђењу?
Диана Обексер Будисављевић је такође била блиски сарадник усташе др Саве Бесаровића – Србина, иначе личног пријатеља Анте Павелића који је Бесаровића 1943. поставио на место министра у влади НДХ-а. да би на крају рата, због почињених злочина Бесаровић био осуђен на смртну казну.
Њена пријатељства, пријатељства њеног мужа, али и лична и блиска сарадња са представницима усташког режима отворила су јој и врата кабинета Андрије Артуковића министра унутрашњих послова НДХ-а који јој децембра месеца 1941. даје писмено одобрење да може као и до тада, “спасавати” српску децу из логора који је он основао и у који је ту исту дечицу он лично стрпао, само зато што су православна.
По свој прилици Куесово прећуткивање праве истине о Диани и њеном “хуманитарном раду”, додаје се и сазнање да је ратни злочинац надбискуп Алојзије Степинац дао благослов Диани Обексер за бављење таквим “хуманитарним радом”.
Да ли би злочинац Алојзије Степинац био вољан дати благослов даљег рада особи која је заиста, искрено спасавала малолетну српчад, бирајући само здраве и јаке дечаке, удомљавајући их у усташким породицама, или је то била његова помоћ њој, да би што више православне деце било покрштено? Уосталом, о Степинчевој намери најбоље се изјаснио представник НДХ у Ватикану Никола Рушиновић:
– Степинац је могао превести 400.000 Срба у католичанство, али је успео да преведе само сто хиљада, пошто је православни елеменат толико заостао да не зна ни за најбитнија начела свете вере”.
Управо тај покрштени православни елемент, деца, касније ће, деведесетих година, доказати да су најмирисније хрватско цвеће и да ће свом својом силином, снагом и оружјем, јурнути на свој преостали српски народ у Хрватској и трајно га протерати са вековног огњишта.
Углавном, поред оживљавања наручене приче о Диани Обексер Будисављевић у почетку из Београда, (за потребу Загреба), затим преко бечких Срба и Вилхелм Куеса све чешће се чује и глас из редова Српске Православне Цркве о спремности на потпис да Диана Обексер Будисављевић буде проглашена за свеца. Ако би се то заиста догодило, био би то врло поступан, али и лукав приступ вечинског екуменистичког дела СПЦ, да у почетку преко канонизације Диане Будисављевић подржи и Степинчеву канонизацију, јер опште је познато да је последњи Српски патријарх који је био достојан трона Светог Саве, Патријарх Српски Павле, преминуо 15. новембра 2009. године.
Имајући у свести чињеницу да сви остали патријарси после Патријарха Павла нису били српски настројени и да су као такви недостојни, монсињор Јурај Батељ, заговарач идеје канонизације “блаженог” Алојзија Степинца ће 13. маја 2018. године предложити иницијативу: да се у Београду поред споменика Диани Будисављевић подигне и споменик Алојзију Степинцу; “Јер Диана без надбискупа не би могла учинити ништа”.
Вероватно да Јуриј Батеља, хрватски католички свештеник и теолог није тек тако, из досаде, предложио наведену иницијативу, већ је по свој прилици добро познавао “племенитост” хероине Диане Обексер Будисављевић, као што данас познаје не само расположење и наклоњеност Српске Православне Цркве Ватикану, већ и измењену свест српског народа.
Шта би друго, ако није измењена свест, могло натерати Зорана Добрића, успешног човека, новинара, Србина рођеног у Смедереву, да по пресељењу у Аустрију, настави са подметањем приче о Дијани Обексер Будисављевић. Врли новинар је успео да аустријска државна телевизија ОРФ, поводом 130-ог рођендана споменуте госпође, (2021) емитује његов документарни филм „Спасилац деце и масовни убица” који говори о овој “храброј жени и њеном подвигу”.
И на крају ништа!
Због свега лепо описаног и приказаног о животу и делу Диане Обексер Будисављевић, позитивног храброг, јединственог, поштовања вредног, и “доброте” сажете у њој, Србима измењене свести, не преостаје ништа друго, већ да је заувек славе и да јој се у молитвама клањају. Било како било она је ипак успела спасити сигурне смрти, како неки кажу 15.000 српске деце, покрштавајући их и преводећи у католичанство. То што су баш та деца деведесетих година истог века, постала ударна песница усташтва, и што по свој прилици Други светски рат за њих још није завршен нити ће бити, све дотле док седиште њихове владе (Бански двори) не буду премештени у Земун, нема везе за поштоваоце приче о Диани Будисављевић. Она није могла знати да ће се баш та “њена та деца”, кад одрасту, окренути против своје православне браће! Или је можда знала?
Битно је да се данас Вучић слави, да се о њему пишу хвалоспеви, да он и обичан народ ћути И не рагује на ову причу, да се историчари не мешају у свој посао, а да интелектуалце то не занима. Битно је и то да је праунук Диане Обексер Будисављевић, Леонард Рашица, добио златну медаљу за храброст “Милош Обилић”, док обесправљене борце са Кошара из дана у дан све више притеже тешко сиромаштво и болест питајући се: да ли су им били тежи они дани у ратном паклу Кошара супротстављајући се много надмоћнијем непријатељу или сиромаштво и изопштеност из друштва које их је после свега снашло?
Битно је да “Срби” не смеју себи дозволити да би наљутили Европску Унију, још мање Хрватску, па чак ни по цену захтева да у Београду, поред споменика Диани Обексер Будисављевић буду подигнути и споменици др Јулију Будисављевићу, Камилу Брослеру, Јани Кох, Ани Берти Пулхерији, Милету Будаку, Андрији Артуковићу и Саву Бесаровићу, јер као што рече монсињор Јурај Батеља: без ових људи Диана Обексер Будисављевић не би могла ништа урадити!
Шта је истина од свега показаће време, а за сада с пуним правом се поставља питање из наслова чланка.
Аутор: Радован Б. Милић
Извор: Трагови Следи
