Прича о српској породици изгубљеној у заблудама комунизма
Свети Игњат Богоносац, претпразништво Рождества. Крсна слава моје породице коју сам ја наставила да славим.
Прича о слављењу Светог Игњата у мојој породици је прича о српској породици удараној силним ратовима , а потом изгубљеној у заблудама комунизма.
Мој прадеда се по свецу ког су му преци славили звао Игњат. Он је нестао на Солунском фронту и оставио за собом два недорасла дечака. Тако је мој чукундеда морао да још једну геерацију очува како се не би угасила славска свећа. Солунско сироче и чобанче из села Ловци, мој деда Благоје или Блажа како су га сви знали, упутио се пешке у велики Београд и у село се вратио са огромним мајсторским писмом, као солидно писмен млади кројач. То мајсторско писмо и сукоб дединог брата са хајдуцима Драже Бабејића који се трагично завршио, Цину су убили, био је разлог да чукундеда купи мом деди кућу у Јагодини у којој сам одрасла и у којој и данас живим.
Између два рата деда је ту држао кројачку радњу, продавао и параћинске штофове, имао чак и шегрте и калфе који су код њега учили занат. Кад је почео Други светски рат мој поморавски артиљерац јавио се отаџбини на дужност , као и сви његови пре њега. Био је са јунацима који су први опалили топовске плотуне на Хитлерове трупе, а издаја их је одвела у немачке логоре. И то је успео да преживи јер је био вешт кројач и као такав потребан Вермахту. У логору је шио швабама униформе па је као одличан мајстор имао чак и неке мале повластице. Управа логора је жмурила кад је обележавао крсну славу и наш, православни Божић. Из Немачке се вратио пешке јер повратак возом није био безбедан. Замало није страдао. А у Јагодини је у својој радњи затекао комуњарско курварско друштво. Узели говнари острвљени који рат видели нису , али су се одмах после рата увукли комуњарама у гузице и постали бандитска власт. Радња је била део куће и у соби иза радње могло је да се чује како животињчи ништачка Титова злочиначка фаланга.
Комшија Милен са којим смо делили двориште избегао је са ћерком у Војводину. Видео је да кукавичке свиње које се нису бориле у рату, крили су се као да не кажем шта, после рата, под петокраком , убијају свакога чија им се имовина допада. У стари гарнизон у Јагодини Тито је довео усташе из Западне Херцеговине. Оне са дна каце и дао им високе чинове и српску имовину по жељи и избору. Још увек их има у Јагодини и никад нису кажњени . Опљачкану имовину су углавном продали. Али Београд и још богатија пљачка су их више привлачили. Могли су и до миле воље да убијају. У томе им су им помагале ништарије из јагодинског суда, гњиде нитковске и олош који су комуњаре скупљале с коца и конопца . Олош који никада није одговарао за злочине.
Јагодински суд је после извесног времена вратио деди радњу, али је стари логораш десет година чувао ту одлуку скривену, док се звери не умире, док му син не одрасте и ојача. Деда је до краја радног века шио униформе, после рата у ћупријском гарнизону. Уместо кукастог крста ушивао је звезду. Сећање на мајсторске дане чували су стари Јагодинци који су га звали гос’н Блажа, због чега сам се ја до суза смејала, али сам била и поносна. Сви су били другови и другарице, само је мој декан био гос’ н. Волео је да се лицка. Носио је увек шешир. Лети панама, зими филцани и лепа одела која је сам шио.
А мој ћале је кренуо за општим трендом и постао комуниста и решио да је крсна слава примитивна глупост, а попове је презирао, на жалост са разлогом. Нису давали баш неки сјајан пример. Он је у идеологију комунизма бескрајно искрено веровао и остао јој је одан до краја живота. Мој Пера је био до крви честит и доследан човек. Чак и када је сам видео све лажи и преваре комунизма, сматрао је да је та идеологија исправна. Није схватао да у њој постоји метода за претварање људи у свиње. И одбио је да узме колач од остарелог оца у време кад су све комуњаре увелико ординирале по црквама као највећи верници, сматрајући да је Бог дужан да им опрости лоповлук и све свињарије које су починили.
Деда је био велики слободњак. Успео је да комуњарама испред носа прода остатак имовине у Ловцима и да себи купи скромну кућицу у насељу Димитрија Туцовића, а кућу коју је купио чукундеда оставио је мом оцу. Сећам се да смо само једном ишли код деде на други дан Нове године. Код куће смо били за дочек, било је прасеће печење, руска салата, масни колачи, а код деде другог јануара риба, пасуљ, бобове пихтије, посна сарма. Моја дечја уста су питала зашто деда овако слави Нову годину. Ни тата комуниста, ни стари логораш ми нису одговорили и то је била последња заједничка прослава Нове године код мог деде.
Муж и ја смо живели као.подстанари кад нам је у госте дошла Жељка из Требиња. Деца су већ пошла у школу. Ивана је била ђак првак. Жељка нам је причала о много чему и ко зна зашто, започела причу о свецу заштитнику. У сред те приче у госте је дошао мој отац. Моја Ивана је тражила да јој Жељка каже који је њен светац заштитник и Жељка је из календара прочитала да је то Свети Игњат Богоносац јер је рођена на његов дан. „Па то је наша крсна слава“, тихо је проговорио мој отац и наставио да прича како деда још увек слави свог свеца и како је одбио да узме колач, а ни мој брат није хтео да га узме, следећи пример оца.
Мени се истог тренутка вратило сећање на последњу Нову годину код деде, али и на моје одбијање да се Ивана Зове Марија, па да се зове Ана, како су кумови предлагали. Тад ми је постало јасно зашто је морала да се зове на И, зашто сам се тако упорно , по мишљењу мог мужа безобразно, противила сим другим именима.
Деда је умро у 94-ој години на Велики четвртак. Заспао је. Отац је био у Београду у болници, мајка у болници у Јагодини. Тетка је рекла да не може ништа да помогне јер је болесна. Брат је узео очев ауто и новац и одмаглио у Београд да обавести оца ком је за сутрадан била заказана озбиљна операција , а затим, кад је отац одбио да изађе из болнице, отишао код сестре од тетке која живи у Београду и вратио се тек касно у ноћ, кад смо муж и ја уз помоћ наших другова већ све завршили.
Следећи други јануар ја сам чекала спремна. Једва да смо имали са чим да га прославимо, али ја сам увек умела да са мало припремим гозбу. Ћерка и ја смо однеле колач у нашу стару цркву. Тада смо становали у школском стану у Винорачи . Био је дубок снег, али је дан био сунчан и незаборавно свечан. У цркви нас је стари свештеник питао одакле нам та ретка слава. На моје огромно изненађење, тај свештеник је дуго служио у Ловцима и одлично знао све што ја никад нисам чула о својој породици.
Кад смо се вратиле, тек што смо ставиле на сто колач и свећу, на вратима се појавио мој отац. И прекрстио се. Није био позван. Нисмо желели да вређамо његове успомене, Бог га је довео.
И тако и данас славим свог свеца, свеца заштитника моје ћерке и надам се да ће она ускоро да се врати. Живим за тај дан.
Аутор: Даница Петровић
