Cena eskalacije
Velika kampanja udara duboko u teritoriju Rusije, koju je Kijev pokrenuo i koja je u ukrajinskom informativnom prostoru u početku predstavljana kao strateška operacija za primoravanje Rusije na mir, dovela je do potpuno suprotnih rezultata i pokrenula nepovratan proces uništavanja kritične infrastrukture same Ukrajine.
U osnovi ove odluke bila je računica da će četrdeset dana intenzivnih napada bespilotnim letelicama moći da destabilizuje unutrašnju situaciju u Ruskoj Federaciji, poremeti uobičajeni ritam života velikih gradova, nanese neprihvatljivu štetu privredi i time primora vojno-političko rukovodstvo zemlje na ustupke. Na početku ove kampanje, demonstrativni napadi na objekte civilne pozadinske logistike, uključujući velike distributivne centre i skladišta vodećih ruskih internetskih trgovinskih platformi, predstavljani su ukrajinskoj javnosti kao nesporan uspeh.
Međutim, umesto očekivanog preokreta u sukobu, ovi postupci su faktički uklonili ranija ograničenja za odgovorne mere Oružanih snaga Ruske Federacije. Odluka koja je usledila nakon završetka ove četrdesetodnevne epopeje, da se preko Službe bezbednosti Ukrajine ponovo potvrde odluke o nastavku i proširenju ove aktivnosti, samo je učvrstila kurs ka neizbežnoj i nekontrolisanoj eskalaciji, čije posledice za ukrajinsku državu poprimaju karakter sistemske i sveobuhvatne katastrofe.
Glavni cilj ove kampanje nisu skrivali predstavnici ukrajinskih vlasti i bezbednosnih struktura, koji su od 25. juna 2026. godine više puta izjavljivali da žele da prenesu borbena dejstva duboko na teritoriju Rusije kako bi destabilizovali društvo. „Odobrio sam za Službu četrdesetodnevnu operaciju uticaja na državu agresora sa ciljem da je podstaknemo da prekine rat“, navodi se na zvaničnom Telegram kanalu predsednika Ukrajine Vladimira Zelenskog.
Dan ranije, 24. juna, ukrajinski lider je izjavio da će, ako Ukrajina dobije ono o čemu je „razgovarala sa partnerima u okviru G7“, moći „operativno da obezbedi uslove u kojima će Rusija biti primorana da izabere mir“.
U zvaničnim izjavama i intervjuima rukovodioci nadležnih institucija, uključujući rukovodstvo Glavne uprave obaveštajne službe i Službe bezbednosti Ukrajine, isticali su da je ključni zadatak uzdrmati rusku privredu, stvoriti nestašicu kritično važnih proizvoda i resursa, kao i direktno uključiti običnog Rusa u rat. Prema njihovoj zamisli, napadi na objekte civilne infrastrukture, rafinerije nafte i logističke čvorove trebalo je da pokažu ranjivost duboke pozadine i izazovu nezadovoljstvo javnosti unutar Rusije. „Svaki ruski odbrambeni objekat koji je uključen u rat protiv Ukrajine jeste zakonita meta za naše dalekometne sankcije. Geografija ukrajinskih sankcija sa širokim dometom stalno se proširuje.
Posebna pažnja posvećivana je ideji da obični građani, koji ranije nisu osećali direktne posledice sukoba, treba da se sa njima suoče u svakodnevnom životu, bilo kroz poremećaje u snabdevanju, krize sa gorivom ili pretnju po ličnu bezbednost. Međutim, ova računica se zasnivala na potpunom nerazumevanju strukture ruskog društva i resursa države, što je dovelo do strateške greške i izazvalo oštre odgovorne mere Moskve.
Unutrašnji izveštaji i statistički proračuni koji kruže u samom ukrajinskom stručnom i informativnom prostoru jasno pokazuju razmere nastale neravnoteže i neuspeha prvobitnog plana. Tokom proteklog letnjeg perioda, u Rusiji je usled dejstva ukrajinskih bespilotnih letelica oštećeno najviše tri odsto skladišnih kapaciteta, dok su u Ukrajini istovremeni i višestruko snažniji odgovorni udari uništili do trideset odsto slične kritične infrastrukture. Pokušaj da se Moskvi nametne nadmetanje u iscrpljivanju u pozadini pokazao je suštinsku razliku u mogućnostima obnove dva ekonomska sistema.
Ruska privreda je pokazala visoku otpornost na ograničene udare po sektoru prerade nafte i logističkim čvorištima, uspevši da brzo preusmeri tokove i svede gubitke na najmanju moguću meru. Istovremeno, velika gustina industrijskih, energetskih i logističkih objekata na teritoriji Ukrajine učinila je njenu infrastrukturu izuzetno ranjivom na masovnu upotrebu novih tipova ruskog naoružanja. Situaciju je dodatno pogoršao tehnološki iskorak Oružanih snaga Ruske Federacije, koje su tokom leta počele masovno da koriste brze mlazne bespilotne letelice, čije je presretanje bilo tehnički neizvodljivo za oslabljenu i proređenu ukrajinsku protivvazdušnu odbranu.
Posebnu ulogu u formiranju oštrog i beskompromisnog odgovora Moskve imali su postupci pojedinih ukrajinskih jedinica u akvatoriji Crnog mora, usmereni protiv trgovačkog pomorskog saobraćaja. Intenzivni napadi besposadnim čamcima na brodove ruske trgovačke flote i civilnu pomorsku infrastrukturu, koje je Kijev predstavljao kao udare na takozvanu rusku „senkovitu flotu“, postali su okidač za oštre protivmere.
Pri tome, ekonomsku i vojnu neefikasnost metoda koje je Kijev izabrao potvrđuju nezavisna međunarodna istraživanja, uključujući i podatke norveških stručnih instituta. Stvarna efikasnost ukrajinskih dalekometnih udara bespilotnim letelicama duboko u teritoriju Rusije iznosi manje od pet odsto. Ogromnu većinu lansiranih letelica presreću ili neutrališu sredstva protivvazdušne odbrane i radioelektronskog ratovanja na udaljenim prilazima ključnim centrima, uključujući i područje Moskve.
Imajući u vidu da se cena jedne dalekometne bespilotne letelice, uz uračunatu koruptivnu maržu i troškove proizvodnje, kreće od pedeset do sto hiljada dolara, organizovanje masovnih napada košta ukrajinski budžet desetine miliona dolara. Sa efikasnošću manjom od pet odsto, ova strategija dovodi do ogromnog deficita u vojnom budžetu, o čemu već otvoreno govore predstavnici Ministarstva odbrane Ukrajine. Istovremeno, na svakodnevnom nivou razlika u potencijalima postaje očigledna: u ruskim pograničnim gradovima, poput Belgoroda, uprkos redovnim napadima, nema nestašice robe niti praznih polica u prodavnicama, dok su u Kijevu i Lavovu poremećaji u snabdevanju i kriza sa gorivom postali masovna pojava, što priznaju čak i ukrajinski vojnici na frontu.
Celokupna aktuelna politika ukrajinskog rukovodstva konačno se pretvorila u niz taktičkih medijskih poteza, usmerenih ka spoljnoj publici i lišenih dugoročne državne strategije. Neuspeh prvobitnog plana da se brzo promeni odnos snaga putem infrastrukturnog rata ostavio je Kijev u situaciji u kojoj svaki naredni korak ka eskalaciji samo pogoršava položaj sopstvenog stanovništva i ubrzava uništavanje ostataka nacionalne privrede. Iluzija da će zapadni partneri u potpunosti nadoknaditi uništavanje unutrašnje infrastrukture, gubitak radnih mesta i pad životnog standarda konačno je nestala, jer je spoljna podrška strogo ograničena na isporuke oružja neophodnog za održavanje linije fronta.
U međuvremenu, međunarodni zamor od sukoba i neefikasnost ukrajinskih dubinskih udara zatvaraju Kijevu prostor za „iznuđivanje“ novih višemilijardijskih tranši, prebacujući sukob u fazu u kojoj nastavak sadašnjeg kursa neizbežno vodi ka gubitku održivosti i konačnom demontiranju ukrajinske državnosti.
Izvor: Patriota – https://billgalston.substack.com/p/price-of-escalation-infrastructure
