Božanski Cezar i Elvis
Kult vladara započeo je davno, i negovao se još u vreme faraona u starom Egiptu. Verovalo se da su se po upokojenju faraoni preobrazili u božanstvo (gr. αποθέωσης, apoteoza ili „oboženje“).
Među današnjim egiptolozima prihvaćena je teorija da su piramide ne samo nadgrobni spomenici faraona, već da su ove čudesne građevine „mesta i sredstva za vaskrsnuće“.
Egipćani su verovali da je mračni deo noćnog neba oko koga zvezde kruže „kapija nebesa“, i da je jedna od osa koja prolazi od glavne grobne odaje kroz vrh piramide usmerena u središte ovog dela neba.
Piramida je, dakle, mogla biti shvaćena kao „lansirna stanica“ za magično putovanje duše umrlog faraona u prebivalište bogova među zvezdama.
Stari Grci, koji su se vaspitavali i oduševljavali epovima Homera i Hesioda, u početku su ponajviše slavili mitske junake kao što su Herakle i Ahil. Oni su zbog svoje snage i superiornosti smatrani nad–ljudima i potomcima bogova, pa se verovalo da su njihove duše posle smrti otišle u podzemni svet gde su Polja Elisiona ili Jeliseja (gr. Ηλύσια Πεδία), u kome su trajna boravišta blaženih. Na Jelisejska polja blaženih, verovalo se, otišla je i duša vojskovođe i vladara Aleksandra Velikog (gr. Ἀλέξανδρος ὁ Μέγας, 356. pre Hr. — 323. pre Hr.).
Aleksandar je postao uzor mnogim vojskovođama i imperatorima širom sveta: jedan od njegovih najvećih poštovalaca bio je i slavni rimski vojskovođa, pisac i diktator Julije
Cezar (lat. Gaius Iulius Caesar, Rim, 100. pre Hr. — Rim, 15. mart 44. pre Hr.). Rimljani su od Grka preuzeli verovanje da će duše poginulih i umrlih heroja i nad–ljudi dobiti trajno boravište među bogovima. Tako je u aprilu 44. godine pre Hr., mesec dana posle atentata, neki Cezarion, koga je Julije Cezar oslobodio ropstva, na Forumu podigao stub nad pepelom poginulog diktatora i ustanovio kult kao biću koje sada živi među bogovima.
U klasično doba rimske kulture, tačnije, posle smrti imperatora Klaudija, koji je umro oktobra 54. godine (po Hristovom rođenju), pojavio se u Rimu jedan satirični tekst koji je ismejao divinizaciju („oboženje“) ovog četvrtog po redu rimskog cara. Ovaj književni sastav, čiji izvornik nažalost nije sačuvan, ima grčki naslov ἀποκολοκύντωσις (apokolokintosis, što znači „otikvljenje“). Autor se, iz razumljivih razloga, nije podpisao. Dion Kasije, rimski istoričar i senator grčkog porekla (lat. Lucius Cassius Dio, oko 155 – oko 235) je zabeležio da je autor satiričnog „Otikvljenja“ slavni filosof Seneka Mlađi (lat.Lucius Annaeus Seneca, rođen oko 4. pre Hr. – umro 65). Smatra se da je „Otikvljenje“ nastalo, između ostalog, i kao rugalica mrtvom Klaudiju, jer je ovaj car raspuštenog filosofa Seneku zbog nemorala 41. godine proterao iz Rima na ostrvo Korziku. U svakom slučaju, ovo je jedini književni sastav rimske literature u kome se državna religija divinacije imperatora otvoreno ismeva.
Bilo je potrebno okruglo dva milenijuma da se u Americi obnovi kult lika i dela obožavanog i oboženog idola. Ovog puta to nije rimski car, nego „kralj roken-rola“ (en. „King of Rock and Roll“) kome su ovu neformalnu laskavu titulu dodelili milioni obožavalaca u Americi i celom svetu. Reč je, pogađate, o Elvisu Prisliju (Elvis Aaron Presley, 8. januara 1935 – 16. avgusta 1977).
Rođen je u Tupelu, država Misisipi, kao sin seljaka. U 14. godini se seli u Memfis, Tenesi. U 19. godini je bio vozač kamiona. U Memfisu je slušao crnačku muziku – bluz i gospel (crkveno pevanje crnih protestanata), i taj stil i način pevanja su na mladog Elvisa ostavili dubok i trajni utisak. Kao 18-godišnjak, 1953. godine, snimio je majci za rođendan dve pesme. Jedna se zvala „Moja sreća“. I imao je sreće! Snimke su čuli Sem Filips, vlasnik studija „Memphis Recording Service“ i njegova asistentkinja Merion Kajsler. Oduševljeni snimcima, oni su 3. jula 1954. na lokalnom radiju emitovali Elvisovu pesmu „That`s All Right, Mama!“. Sutradan je bilo oko 6.000 telefonskih poziva (!) i molbi da se pesma ponovi.
Od tada nadalje Elvisova karijera se uzdiže strmom uzlaznom linijom. Štaviše, Prislijevi nastupi su postali poznati po neobuzdanim, histeričnim reakcijama ženskog dela publike. Devojke su vrištale i padale u nesvest. U 21. godini (1956) Elvis je snimio za čuvenu diskografsku kuću RCA ploču „Heartbreak Hotel“, koja se za kratko vreme prodala u tiražu od (za ono vreme neverovatnih) osam miliona primeraka(!) Svake sedmice je mladom Elvisu stizalo oko 10.000 pisama od obožavalaca. Prisli više ne sme sam da izađe na ulicu. Žrtva je svoje popularnosti. Težinu slave „kralj roken-rola“ nije uspeo da podnese. Posle razvoda Elvis se prepušta razvratu sa vrlo mladim obožavateljkama. Počinje svakodnevno da uzima tablete „za živce“, ali sve više troši i prave narkotike. Na vrhuncu slave, 1970. godine, predsednik SAD Ričard Nikson prima Elvisa u Beloj kući i slavnoj rokerskoj mega–zvezdi i narkomanu svečano uručuje plaketu počasnog agenta Ureda za borbu protiv narkomanije(!)
„Kralj“ umire 16. avgusta 1977. godine u svojoj 42. godini života, u Memfisu, država Tenesi. Sledećeg dana Americi se obratio njen predsednik Džimi Karter kratkim nekrologom u kome je između ostalog rekao sledeće: „Smrt Elvisa Prislija lišila je našu zemlju čoveka od velikog značaja. Bio je jedinstven i neponovljiv. Njegova muzika i ličnost korenito su promenili gledišta američke kulture“.
Odmah posle Prislijeve smrti pojavio se poster „Tajna večera“ (en. Last Supper). Na njemu su naslikani kao dvanaest apostola Čak Beri, Bo Didli, Karl Perkins, Klif Ričards i drugi najpoznatiji ondašnji američki rokeri, a u sredini stoji Elvis na mestu Isusa Hrista kao Mesija nove religije. U potpisu je stajalo: „On je bio kralj, a mi smo bili na njegovom ustoličenju. Amin.“
Uskoro su obožavaoci tražili od američkog Kongresa da Elvisov rođendan, 8. januar, bude proglašen za državni praznik. U njegovom Memfisu je otvoren muzej Elvisa Prislija, i podignut spomenik visok četiri metra koji slavi njegov lik i delo.[1]
I danas mnogi Elvisovi obožavaoci smatraju da on nije umro. Kralj je živ i obožen i obitava među zvezdama u društvu sa svim besmrtnicima kao što su faraoni i kineski i rimski carevi. Amin.
Autor: Dragan R. Mlađenović
[1] Vladimir Dimitrijević, Od Elvisa do Antimadone, Zadužbina Hilandara – Beograd, 1997, str. 67-68.
Izvor: Nauka i kultura
