Завештање
Јован му је име
Сваког јануара српски домаћини широм Косова и Метохије, па и у новобрдском крају, славе Светог Јована Крститеља. Јовањдан је једна од најчешћих слава у нашим селима. Али његови родитељи, свети пророк Захарија и праведна Јелисавета, често остају у сенци синовљеве славе. Њихов заједнички празник, који Црква свечано обележава 18. септембра, савршен је повод да се подсетимо ових дивних праведника Божјих чија је судбина била дубоко испреплетана са страдањем и вером, сличном оном којом је наш народ кроз векове пролазио.
Између храма и жртвеника
По Јеванђељу по Луки, Захарија је био свештеник из Авијине смене у Јерусалимском храму, човек од угледа и молитве, а његова верна сапутница Јелисавета – блиска рођака Пресвете Богородице. Иако су цео живот провели у праведности, носили су тежак крст тадашњег доба: бездетност, која се сматрала великом срамотом.
И тада се дешава чудо, управо у дану који је за Захарија био врхунац читавог његовог живота. Како је свештеника у то доба било много, бацана је коцка да се одреди ко ће кађењем принети жртву Господу. Та ретка, узвишена част припадала је обичном свештенику само једном у животу – а многи је нису дочекали никада. Баш тада, када је коцка пала на старца Захарија и када је ушао у светилиште окружен миомирисом тамјана, пред њега стаје архангел Гаврило. Бог није одабрао било које време; одабрао је тренутак његове највеће земаљске части да му објави небеску радост – рођење сина који ће припремити пут Месији.
Захарија у почетку у то не верује и остаје нем до рођења детета, када ће на дашчици написати: „Јован му је име“ (Лк 1, 63).
Међутим, земаљска срећа ових праведника била је кратка. Када је сурови цар Ирод наредио покољ витлејемске деце, Јелисавета је са сином побегла у брда, која су се по предању чудотворно отворила и сакрила их. Захарија је остао у храму и одбио да открије где су им скривени жена и син. Војници су га убили „између храма и жртвеника“. Јелисавета је убрзо преминула у пустињи, а Јован је одрастао сам, под окриљем Божјим.
Имена која носимо
Имена овог светог пара живе међу нама, често без свести о њиховом пореклу. У нашем крају, код комшија, рођака и пријатеља срећемо ова имена или њихове изведене облике, често потпуно несвесни дубоке теолошке и духовне лепоте коју та имена крију у својој етимологији. Ова имена нису само хришћанско наслеђе, она су лична молитва уткана у српски идентитет.
Захарије (хебр. Зекарјаху) – „Господ се опоменуо”.
Наш народ је од овог старог имена извео топле, домаће облике попут имена Зарко, Зака и Захар. Значење овог имена је прелепо: оно носи утеху да Бог никада не заборавља човека, чак ни у највећим мукама и искушењима кроз која је пролазио овај свети старац, али и наш народ у Косовском Поморављу.
Јелисавета** (хебр. Елишева) – „Бог је моја заклетва„.
Ово моћно, аристократско име оставило је дубок траг у нашој историји – довољно је сетити се наше омиљене принцезе Јелисавете Карађорђевић, која с поносом носи ово име плаве крви. Кроз векове, у нашим косовским селима и породицама, ово име се трансформисало у прелепе локалне варијанте. Свака наша Вета, Ветка, Савка, Савета, Јелисавка, Јела или Јелка носи име које сведочи о непоколебљивој верности Богу, управо онаквој какву је имала Јованова мајка док је бежала кроз врлети спасавајући будућег Крститеља.
Завештање
Славити Светог Јована, а не сетити се Захарија и Јелисавете, значи градити кућу без темеља. Кад зовемо Зарка или Савку, изговарамо кратку молитву: Бог се сећа, Бог је заклетва. Нека нам њихов празник учврсти веру у домовима и подсети нас на духовно наслеђе новобрдског и ширег косовско-поморавског краја, које смо дужни да памтимо и предамо даље.
Аутор: Срећко Мартиновић
