За разлику од западњака, Срби то нису радили никад никоме…

Слушајући овдашње вишедеценијске жалопојке и цвилеж за западним богатством и “животним стандардом“, за којима ми јадни вечито ето “заостајемо“, увек сам се чудио одакле очекивање да би Срби у том смислу требали да буду егал са земљама Запада, од којих нема једне једине да није пустошила неки део незападног човечанства, држала га у колонијалном ропству, пљачкала његове ризнице, исцрпљивала његова природна богатства, експлоатисала радну снагу.

Знамо шта су чинили западни крсташи и колико силног блага су 1204. попљачкали из Цариграда, напунивши њиме млетачке ризнице и подруме Ватикана. Зна се да је конквистадор Пизаро срушио царство Инка и за откуп њиховог краља тражио собу пуну злата и две исто такве собе сребра (ипак га убивши, након што му је све предато, онако типично за Латине, старе варалице), а затим све превезао у Шпанију на дванаест претоварених бродова. А сличних пљачкашких подухвата од стране Запада било је не зна се ни колико. Зна се да је белгијски краљ Леополд Други помлатио десет милиона црнаца, секући им ноге и руке ако не произведу прописану количину добара на плантажама или не обезбеде довољно слоноваче.

Француска је вековима експлоатисала афричка природна богатства и мобилисала домородно становништво за своје ратне походе, а већ да не говоримо колико се у том смислу истицала Енглеска као најјача колонијална сила, која је у своја кола упрегла народе широм планете, од Аустралије, Индије, Хонг Конга преко Африке до Северне Америке. Германи су били фокусирани на Средњу Европу, па су сва велелепна здања Беча и других германских метропола саздана на зноју чешких, словачких, словеначких, хрватских кметова, подређених круни Хабсбурга, а и доброг дела Срба (који су више коришћени као топовско месо у ратним походима, о чему говоре “Сеобе“ Црњанског).

Ето тако је Запад изградио себе и тако је створио материјалну базу за своје богатство и “стандард“ – на крви, патњи и зноју толиких незападних народа, черупајући их, пљачкајући и искоришћавајући у вишевековном континуитету. И сад српски малограђани очекују, јел’те, да малена Србија задовољи њихове апетите и пружи им “стандард“ на нивоу западног, замишљајући онако салонски да је Запад до тога дошао због својих “цивилизацијских вредности“, а не преко несагледног историјског злочина, грабежи и експлоатације (која се у измењеном облику одржала до данас, кроз искоришћавање “јефтине радне снаге“ у погонима западних компанија широм света). Србија која не да никад никога није експлоатисала и искоришћавала, већ је кроз читаву своју историју била одасвуд пљачкана и растурана, чинећи натчовечанске напоре да томе одоли и сачува за себе бар минимум слободе и какве-такве самосталне егзистенције. Србија од чијих немалих природних богатстава више користи и дан-данас имају исти ти западни предатори (и њихови домаћи сарадници) од самих Срба.

А шта заправо значи имати колонију? То значи имати другу земљу на тацни, добити могућност да себи узимаш сва њена рудна и привредна богатства, могућност да израбљујеш њено становништво за минималну накнаду, примораваш га да ради најпрљавије послове или да га у случају рата мобилишеш у своју војску и шаљеш да гине у првим редовима на поприштима најжешћих сукоба – то кратко речено значи да други ради, пати и страда, а ти се шириш и богатиш.

За разлику од западњака, Срби то нису радили никад никоме, чак ни у оно славно време када смо пар деценија били условно речено “империја“, за време владавине Душана Силног. Знате ли шта би, на пример, после битке код Велбужда на Душановом месту урадио било који западни предатор, неко попут Пизара, Леополда Другог, Хенрика Осмог, Марије Терезије, Наполеона, Хитлера? Он би Бугарску бацио на колена, опљачкао до голе кости, претворио у сировинску базу, а све Бугаре нагурао у руднике и плантаже, под претњом одсецања удова уколико не произведу довољну количину добара. А како поступа Душан? После тако грандиозне победе с којом је стекао апсолутну премоћ над Бугарима, када су након погибије свог цара Шишмана сами бугарски бољари клекли пред Душаном и понудили му круну, овај им враћа слободу, а на престо доводи Шишмановог сина Јована, свог сестрића, не тражећи од Бугара баш ништа, сем да се не уједињују са Византијом против Срба и не праве му сметње. Србија је проширила своју границу до Ниша, на простор ионако већински насељен Србима, и то је једино преимућство које је имала од те битке, у тренутку када је могла да присаједини себи целу Бугарску.

Јер иако Силни, и Душан је био уистину хришћанска душа, која туђе достојанство поштује као сопствено, макар се радило и о непријатељу, и која за разлику од западњака ни не помишља да гради некакав “стандард“ на туђој патњи, беди и понижењу.

Аутошовинисти:

Мрзе Србију из дна душе,

мрзе Српску православну цркву,

мрзе историју, епику, предања,

мрзе све што има везе са Србима

мрзе себе што су Срби,

на Западу кога толико обожавају посла колико волиш,

никад лакше одселити се из Србије,

али они ипак упорно остају у Србији.

Више им се свиђа да буду несрећни

у земљи коју из све снаге мрзе,

него срећни у било којој од оних које толико воле.

Аутор: Светислав Пушоњић