Породица и школа

За Државу – опасна су деца

Фото: Shutterstock

Поглед на улицу

Пре петнаестак дана могло се чути и прочитати да је Министарство унутрашњих послова Републике Србије (никако србско Министарство… јер је употреба придевске ознаке за реч „Србија“ недопустива!) поднело кривичну пријаву против 82 (осамдесет два) ђака старија од четрнаест (14) година „због угрожавања сигурности и ширења панике и нереда преко друштвених мрежа“.

И не само то, надлежни из истога тог Министарства „навели су за портал телевизије Н1“ да је двадесет деветоро (29) од њих „ухапшено и спроведено правосудним органима на даље поступање“.

Јакако, бато, мора се знати ред, не сме се деци допустити да изазивају неред и руше уставни поредак! И то у условима кад су им призната „дечја права“, кад основну и средњу школу могу посвршавати жмурке, а високу познату као факултет, на „неколико рата“ , без и зрнца (не)потребног знања јер је закон наредио просветарима разних звања да забораве на слабе оцене као на „реликт мрачне прошлости“, посебно штићен у временима „ненародних режима“.

Кад је већ тако, онда разложним треба сматрати што тако „оптерећена“ деца (не само она из речене пријаве) нису имала времена да сазнају за „протестну методологију“ против насиља у Србији, применљиву у свету политички (и политикантски) одраслих, у постојећем правном поретку потпуно безопасних и, као таквих, неодговорних без непотребног упуштања у речничко (и смисаоно) значење ове речи.

Најпре, деци се није дало да сазнају за политичку предигру ономе што се тек могло очекивати чак и као неочекивано (по правилу успостављеном у брозовским временима: „Престројавамо се у ходу“), а што је извесна водоспасилачка групација непозната под именом „Не давимо Београд“, прописала као захтев, да ли свој, да ли својих политичких истонемишљеника , а што је објављено 10. маја:

„Како би се зауставила промоција насиља у јавности, захтевамо

1) смену Савета РЕМ-а (то му је, ваљда, неки душебрижник за електронске медије ИП),

2) гашење штампаних медија и таблоида који објављују лажне вести, подметачине и континуирано крше новинарски кодекс,

3) одузимање националних фреквенција телевизијама које слуђују грађане, трују и промовишу насиље, као што су Пинк и Хепи ТВ.

4) хитно укидање програма који промовишу насиље, неморал и агресију на телевизијама са националном фреквенцијом, попут ријалити програма.

Захтева се и институционална одговорност и смена министара полиције Братислава Гашића, Александра Вулина, шефа БИА-е и министра просвете Бранка Ружића, јер су директно одговорни за урушени систем и неадекватно реаговање надлежних, као и хитно заседање Народне скупштине на којој ће се размотрити одговорност Владе РС и безбедносна ситуација у земљи.

Због неиспуњења ових захтева, позивамо грађане на нови протест „Србија против насиља“, који ће у петак 12. маја почети на платоу испред Народне скупштине у 18 часова, а наставити се блокадом моста Газела. НЕКА СВЕ СТАНЕ!“

Потпуно исправно, доста је било „промоције насиља“ празних прича у ветар и етар , мора се прећи са речи на дела, али остаје нејасно због чега одузимати фреквенције телевизијама које „трују… насиље“. Уз ово, али и уз позив из завршног става „спасилачко-дављеничког“ захтева, наивчине би могле поставити бар два питања: прво, коме одговара да се насиље не отрује и тако сасвим нестане и, друго, није ли позив да се блокира тамо некакав мост жеља да се насиље остави у животу.

Као што се и могло очекивати, одговори на (не)постављена питања никако да стигну, али су зато, 8. јуна, наставници, истраживачи и сарадници унезверитета и института у Србији (све сама „наука“!), „свесни одговорности коју носи академски позив“, издали проглас којим су политичке (политикантске) протесте (макар били и водно-спасилачки) „унапредили“ у грађанске, ваљда због тога што се „одвијају на улицама наших градова“ не и по селима јер сељаци, од силних послова, за тако нешто немају времена.

Но, проглас као проглас, тако да се из њега могло сазнати да у Србији већ десетак година „не постоји слобода медија“, чак и ако се нико није досетио да извесном у самомржњи огрезлом Сабахудину Грухоњићу, програмском директору Независног друштва новинара Војводине и професору новосадског Филозофског факултета на Одсеку за медијске студије, забрани да објави како „Србија има само политику величања злочина и злочинаца“, да је „Србија генератор зла у овом делу Европе“, а њен Председник, Председник Србске и патријарх Порфирије „иду у Приједор да обележе годишњицу ‘Олује’ не само да покажу да би још убијали него и да их је баш брига за све жртве“.

(Кад један ре­дов­ни професор Одељења за историју Филозофског факултета у Бе­о­граду, др Никола Самарџић по имену, може да „лајкује“ об­јаве на „твитеру“ да је „Србија у глибу митоманије свињо­крадице и коњо­кра­дице Карађорђевића (који) су трудној жени одсекли сисе, изми­сли­ли Косовски бој, створили Спц, изми­слили светог саву и оста­ле глупости, направили ршум у Цг и Косову, Јасеновац је одговор на њихову владавину, нема већих злотвора“, да „ћириличној багри објас­ниш зашто им се мало мало дешава бомбардовање и уништење они те напуше да оправ­даваш то исто или су мозак и ћирилица у раскораку или они не контају латиницу“ , што нешто слично не би у Новом Саду, на сличној високошколској „катедрали“ могао Сабахудин).

Могло би се рећи да је логика интелектуалног „врха“ у Србији помало чудна: тврдња да већ десетак година „не постоји слобода медија“ може се разумети једино као жарка жеља да се медији ослободе (не зна се од кога и чега), али је исти тај интелектуални проглас заснован на захтеву извесне „политичке структуре“ да се неким телевизијама одузму националне фреквенције, настао можда и због тога што су „јавне личности из света културе које су се усудиле да изнесу сопствено мишљење“ пропустиле да малкице промисле о свом „проглашавању“.

Уосталом, зашто би се и упуштали у промишљање кад су и сами уверени да је истинит запис Арчибалда Рајса о инте­ли­генцији у србском на­роду која је „постајала све гордија и код ње су се све ви­ше гу­била она лепа народна својства… Над­у­вана ‘инте­ли­ген­ци­ја’… из­да­вала се за пред­ста­в­нике про­све­ћене Ср­бије… Захваљујући па­жњи и поча­сти­ма ко­јима су је оба­сипали… поста­ла је још мно­го гордија, наду­венија и завид­љи­вија“.

Било који од ових украсних придева да се употреби, први, други или трећи, имаће смисла тек толико колико би се могло рећи да, „ако професори Београдског универзитета могу да буду идеолози насиља и шовинизма, зашто то не би и… Грухоњић… симптом много озбиљније патологије“.

Има ли се све то у виду, или бар понешто од наведеног, оној деци необавештеној о спрези којекаквих (не)насиља и протеста, ваља благовремено указати не само на методологију примењивану у протестима, већ и на неке од оних који су се упустили у такав вид можда основних, можда допунских активности, да ли аматерских (за џабе), да ли професионалних (уз накнаду).

Па се, на пример, 15. јула, као што то налаже политички ред, друштванце радних, мирних, ћутљивих, биљних, славарских, тепљивих, срдитих и разних других самоназваних политичара, окупило „код Скупштине Србије“, ту мало проћаскало, а потом „одпротестовало“ до Палате правде, не би ли се видело ко се то тамо и коме правда. Свечани део замишљеног политичарског шенлука настављено је на ауто-путу, код Газеле, где су „аутопутним“ путницима-намерницима, домаћим и страним, насилно допуштена два-три сата одмора.

Већ навикнути на протестну доколицу, 29. јула, беспослени „политичари“ затворили су све прилазе Народној скупштини, а досетили су се да одобровоље и Немању (ваљда Стефана), тако што ће му пружити (не)прилику да своју улицу погледне пусту, без саобраћајног гужвања. Све то као протест против насиља у Србији, али и „протестантски“ захтев да власт преузме на себе „одговорност… због… дугогодишњег стварања амбијента који је довео до пораста насиља у земљи“. Нажалост, ништа од тога јер се, по (не)прилици, власт бавила неким својим беспослицама, тако да, док је изгласавала „поверење министру полиције Братиславу Гашићу“, није имала времена за бављење било којом невољом проистеклом из „противнасилног“ насиља.

На известан начин била је то директна подршка оној протестној намери од 24. јуна „да се Србија врати у токове цивилизованог друштва“, када су протестанти „блокирали део аутопута код искључења Аутокоманда у Београду“. Истовремено, била је то и (не)прилика да се протестанти присете 29. маја, кад је „неколико стотина грађана… блокирало ауто-пут код Аутокоманде у Београду због ситуације на Косову“, тако што је „саобраћај заустављен у оба правца… На коловоз су изашли грађани, углавном млади, који носе заставе Србије и транспаренте на којима пише ‘Нема предаје’… певају патриотске песме и скандирају ‘издаја, издаја’… Међу окупљенима је… вођа забрањене организације Образ“, а ни председнику Покрета „Љубав, вера, нада“ није се могло десити да да не буде „присутан и на овом окупљању“.

Не би ли се у протестантски однос према насиљу унела каква-таква шароликост, (8. јуна и 15. јула блокиран је и ауто-пут на Мостарској петљи, а један новинар не баш србски расположене телевизије, јавио је 29. јуна да је управо одржани „протест направио велике проблеме многим грађанима“, због чега су „многи незадовољни оваквим начином протеста и оваквом ситуацијом на ауто-путу“. Баш тако, политичко-покајнички у страху да би се неке насилно-протестне беспослице обављане у домаћој радиности, могле интернационализовати јер се у саобраћајној блокади нашла и једна Словенка у осмом месецу трудноће. (Шта и ако се ту буде превремено породила, због стреса протестанти ће се касније хвалити како су у целој тој гужви успели да некоме пруже какву-такву медицинску помоћ).

Шта нам књиге инџијели кажу

Устав, наравно!

Члан 3. уверава нас да је „владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима“, што би језиком и недовољно писменог света (не само у правном и политичком смислу), морало значити да никакав улични или други протест, макар се именовао као „Србија против насиља“, не би смео закинути иједно „неотуђиво људско право“, чак ни оно из члана 39. истога тог Устава да „свако има право да се слободно креће… у Републици Србији“.

Истина, исти тај члан 39. допушта да се „слобода кретања“ може „ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира“, што би, опет по језику онога недовољно писменог света, морало значити да се јавни ред може и мора штитити забраном којекаквих уличних поворки, макар се нека од њих звала и „Србија против насиља“.

Да овде не помињемо кривични поступак и мир, али ни члан 5. већ помињаног Устава да је „недопуштено деловање политичких странака које је усмерено на насилно рушење уставног поретка, кршење зајемчених људских… права“, макар и оних о слободном кретању по Србији.

По схватању оних недовољно писмених Срба, са понечим од довде реченог, макар и у подалекој вези, може се читати и тврдња садржана у члану 54. истога тог Устава да се „слобода окупљања може законом ограничити само ако је то неопходно ради заштите… права других“ , да се овде не упуштамо у Србијину безбедност.

Политичко странчарење

Мора се признати да је Устав заиста „препаметна справа“ кад је предвидео и оно што је разложном људском уму недомисливо: „недопуштено деловање политичких странака… усмерено на насилно рушење уставног поретка“, што за собом може повући и страдање недужнога света заузетог свакодневним пословима од личног и националног интереса.

Ако се о „недопуштеном деловању“ говори у множини („политичких странака“) и то је с разлогом: политичке странке у Србији, нарочито оне које се размећу својом де­мократском оријентацијом, поларизоваће своје ставове (и своје деловање, наравно) чак и по најбезначајнијим беспослицама и по броју ципела својих челника, ако треба. Може се рећи да то супротстављање ставова по страначком опредељењу, мада су програмске разлике из­међу њих дефинисане друкчије, барем на речима, постаје у једном тренутку осно­в за директан сукоб екстремне опозиције са влашћу. Занемарују се примарни идеолошки мотиви који су и довели до формирања од­ређених странака, а у први план избија глад за влашћу као прак­ти­чан мотив. Логично, свака странка и формира се да дође на власт, ако може, али у србским условима страначких (партијских) борби за освајање власти, национални и политички интерес србског народа остају сасвим у по­задини. Због тога, антисрбска оријентација неких страначких ру­ководстава у Србији довела је до великих подела у народу.

Да ли је у питању баш непомирљив сукоб опозиције и власти, то је већ нешто друго. Ми, по несрећи, имамо опозицију такву каква је, али је извесно да највећи њен део, најчешће и у целини, уопште не схвата шта треба да ради опо­зиција, а шта треба да ради власт. Ако је једна већина већ изабрала неку власт, онда то треба да значи да та власт треба да постоји све док то предвиђају важеће законске или уставне одредбе мада не треба пренебрећи ни посланицу светога Павла Римљанима да „нема власти да није од Бога“ и да је треба поштовати. Опози­ци­онари, односно они који нису изабрани, тре­бало би да, по логици ствари, у времену до нових избора, буду лојални сво­ме народу, да наставе са обављањем својих страначких послова и послова у интересу свога народа, да чекају на евентуалне грешке оне странке која је на власти и да, кад дођу нови избори (чак и ако верујемо Марку Твену да би избори, кад би могли нешто променити, били забрањени), покушају на основу политичког „капитала“ стеченог у претходном периоду користећи и грешке раније власти, освоје ту власт. То је природан, уобичајен начин долажења на власт и одлажења са власти. Свака странка која ту процедуру замишља нешто друкчије, да силом дође на власт, без обзира на то што је већина изабрала другог, морала би имати на уму и претпоставку да, ако она силом дође на власт, већ наредне недеље свргнута гарнитура или странка имала би пуно право да се појави на улици, са захтевом да се тек устоличена власт поново смени силом. То је реална претпоставка, и тако би се морало размишљати. Али, ако се тако не размишља, онда се морамо запи­тати на који начин, стварно, опозиција која силом хоће да дође на власт и која зна да је мањина, мисли да опстане на власти. Од­го­вор може бити само један: завођењем тоталитарног режима. Дру­ге нема. Странка која мисли да силом дође на власт, која и не по­мишља на могућност да и сама буде склоњена силом, рачуна искључиво са завођењем сопствене диктатуре. Не зна се посигурно да ли Ср­би то знају и да ли многи часни чланови опозиционих странака ко­је се боре да силом дођу на власт, знају шта њихови шефови раде.

У оној другој врсти страначкога чланства наћи ће се и понеко врло заинтересован да истакне своју опозициону правоверност, па ће се извесном двоименом Златановићу десити да почетком марта 2023. године, због изјава на неком уличном скупу, буде ухапшен. Ни мање ни више него ухапшен, због чега је његов адвокат морао објашњавати „осталим“ незналицама да је то и такво хапшење, макар се односило на изјаву да „ко потпише њега убише“, покушај да се уклоне људи који могу да организују улични отпор, односно да „организују јавност на отпор намераваним потезима, пре свега председника Србије“ именом и презименом. Да би одбрана била уверљивија, исти тај адвокат додатно је објаснио да изговорене речи не треба схватити као „некакав“ позив на насиље, „не зна коме“ јер ухапшеник „није исказао вољу ни намеру, нити је у могућности, да изврши насилно рушење било председника државе било владе“.

Речене „недостатке“ у вољи, намери и могућонсти отклонио је Милован Бркић, главни и одговорни уредник „Магазина Таблоид“, „једине потпуно слободне новине у овом региону“, кад је 8. маја 2023. године, у Београду, на јавном скупу „Србија против насиља“, организованом испред Дома Народне скупштине, иако „свестан да је његово дело забрањено… позвао да се силом промени њено уставно уређење, свргну највиши државни органи и представници тих органа“.

Управо позајмљени навод био је државни одговор на понешто од онога што је Милован Бркић тада и тамо изговорио:

„Долазио сам на сваки протест. Ломио сам, посветио сам живот… Данас сам тужан. Српска опозиција је показала своје јадно, бедно лице. Да се није усудила… Госпођа (ваљда нека која је говорила пре њега ИП) није поменула главног кривца Александра Вучића, тог злочинца који нам је одузео сваку наду, погледајте како ће се осећати ови људи кад стока опозиционих посланика се крије иза леђа ових грађана. Нема нам спаса. Изгледа да ће морати млади клинци да пушкама реше судбину Србије. Десиће се што се десити мора. Каква протестна шетња, ми треба да уђемо према Скупштини да ухватимо идиота да му откинемо главу. Маму ти јебем, Ангелину, доста си нас зајебавао тако. Не! Ми ћутимо… Хоћете да вам Милован Бркић са 67 година живота донесе слободу…“

Тонски и видео запис Миловановог говора објављен је „у целини… на налогу Србин.инфо“, а један његов део „на интернет порталима различитих јавних медијских мрежа (Србин.инфо, ТВ Пинк, Твитер), те тиме био доступан великом броју грађана Србије, чиме је извршио кривично дело позивање на насилну промену уставног уређења“, за које је осуђен на 14 (четрнаест) месеци тамнице куће необичне.

Тај чин није могао проћи без „институционалног“ осврта нечега што се представља као „Институт Арчибалд Рајс“, нечега што крије сопствену делатност, нечега чији се главни уредник стиди и да потписује своје текстове, нечега што 30. јула, у поретку наводно без „слободе штампе“, исти тај поредак назива „злотворским“, нечега што без зазора блати име Арчибалда Рајса, великог пријатеља србског народа, швајцарског криминолога који је у Србију до­шао после Церск­е битке (1914), на позив српске владе, да као експерт утврди ратне злочине аустро­угарске војске над српским цивилним становништвом у Подрињу и Мачви, који је умро од туге кад му је некакав јадни Србин, ратни профитер, док је у његовом суседству на Топчидерском бр­ду у Београду бесправно градио кућу, рекао да је он, Рајс, у Србији „нико и ништа и да у овој земљи нема шта да тражи“.

И, ето, такав Институт по нечем ‘вамо подсетник на можда научни завод, можда на неку озбиљну школу, Рајсове земне остатке на Кајмакчалану срамоти тиме што је Бркићев „случај“ означио као „противзаконито утамничење“, „лични прогон и личну освету разулареног тиранина који уништава Србију“, „талас појачане репресије режима у самртном ропцу“, „примитивну хајку на најистакнутије политичке противнике“, те од својих исто(не)мишљеника тражи да упуте „свој протест канцеларији особе која се представља као председник Србије“. Кад је већ толико примитивизма уложио у своје подсећање „на катастрофу српског правосуђа која се догодила 11. јула ове године када је новинару Миловану Бркићу била изречена затворска казна у трајању од четрнаест месеци за коментаре који представљају уставно заштићени говор“, није могло друкчије но да све то назове „монтирано суђење“.

Наравно, није могло друкчије јер је исти тај „институт“, 25. децембра 2021. године, предложио да због актуелног Председника Републике означеног речју „непомјаник“, Србија уведе „древни институт дамнатио мемориае (уклањање, уништавање успомене на некога или нешто ИП), што би без капи проливене крви злочинце вечно и по заслузи казнило и жигосало… уз доживотну тамницу, брисање сваког трага и помена неваљалаца, на челу са српским Херостратом (актуелним Председником Републике жељним „да му име пошто-пото уђе у историју“ ИП) коме слепо служе, из свих историјских анала и из књиге националног живота, забрана помињања у било којем облику под претњом драконске казне“.

Улица

Довде, улица је поменута свега шест (6) пута, али је и то сасвим довољно да се присетимо давнашњег народног искуства да улица никоме није донела добро. Занемаримо ли њену саобраћајну „функцију“, у озбиљном животу, у стварности, улица је за човека погубна, па ће се, тако, за некога ко добије отказ на послу рећи да је „избачен на улицу“, а за несрећника који остаде без куће (или стана) да се „нашао на улици“.

По несрећи, у свим временима, улица је изродила уличаре, скитнице, бескућнике, клошаре, вандрокаше и сличну фукару, али то није сметало новинару Милошу Васићу, једном од оснивача „Времена“, да на Никољдан 2011. године узгредно напомињући да је кућно васпитање „елементарно и неопходно“, устврди да „улично васпитање учи младунца мушког пола врлинама храбрости, верности, части и великодушности“. Како је кафанско васпитање препоручио као најприкладније за стицање „скромности, пристојном понашању и учтивости“, оставио је без објашњења своје „откриће“ о „елементарности и неопходности“ кућног васпитања.

Могао је тако јер му се није дало да завири у „Темеље срећнога дома“ Хелене Вајт из 1905. године и запис да „деца која немају шта да раде када нису у школи, добијају улично васпитање. Од лошег друштва прихватају навику да се одају пороцима и расипности. Пошаљите децу у школе смештене по градовима, где разни облици искушења чекају да их привуку и покваре, и дело изградње карактера постаће десет пута теже и за родитеље и за децу“.

Пази, бога ти, разна су искушења по градовима, не по селима, чиме се може објаснити и чињеница да ниједан улични протест, макар се назвао и „политички“, није осмишљен и започет у неком селу, макар и повеликом.

Тако нешто дешава се само „по градовима“ где су „разни облици искушења“ успели да из човека потисну понешто (или много шта) од онога што се у њему сматра људским и што би његове идеје усмериле к остварењу неких људској вредност.

Да се овде не бисмо бавили неким „приземнијим“ идејама, мирне душе може се рећи да нико од оних који су „по градовима“ подлегли „разним облицима искушења“, нема нових идеја и нико од њих не уме да се окрене не само националном него ни рационалном (разложном, разумном), да ли због тога што су сви оптерећени фразеологијом онога што се у свакодневном жаргону зове демократија (која је људском роду донела више несрећа него све куге и колере зајед­но), да ли због тога што им се не одустаје од онога што су успели да остваре досадашњим вишегодишњим политизовањем кроз власт или кроз опозицију.

Само онај ко буде спреман да се свесно жртвује за национал­ну мисао и ко ту мисао успе да рационално представи србском народу, али не у трену, данас за сутра, већ на дуже стазе, може рачу­на­ти на успех.

Или, како то рече презимењак овог потписника, Вељко, о маглу коп­ља никад се не ломе.

Шта Држава (не) ради

И, да се часком вратимо на уводни став ове причице деци нешто старијој од четрнаест (14) година, против којих Држава „тренира строгоћу“ подношењем кривичних пријава „због угрожавања сигурности и ширења панике и нереда преко друштвених мрежа“ , тако што ћемо њихова „кривична дела“ упоредити са нељудскошћу и злима оних који у улици (или на улици) налазе смисао својих „политичких“ послова.

Да је среће, кривично законодавство у Србији имало би и чланчић посвећен велеиздаји, али, кад га већ нема, организаторе уличних протеста ваља подврћи кривичној одговорности због бројних повреда врло јасних уставних одредаба о насилном рушењу уставног поретка и кршењу зајемчених људских права.

Говори ли се о „слободи медија“, „слободи штампе“, „уставно заштићеном говору“, Држава Србија морала би, не би ли се „зауставила промоција насиља у јавности“ , да поступи по захтеву оне београдске дављеничке групице и наложи „гашење штампаних медија и таблоида који објављују лажне вести, подметачине и континуирано крше новинарски кодекс“ текстовима страним свему што је људско.

Кад се ради о деловању којекавих мрачњака на високошколским установама, Држава би се морала досетити да је она њихов оснивач, да образовне и васпитне обавезе на њима треба да обављају личности васпитане у кући а не на улици и да ће младеж којој „знања“ натурају ови други, у уверењу да је истина то, и само то, врло трудити да србској националном мисли дођу главе још за свога живота.

Да се то не би десило, Држава би се у трку морала одрећи таквих безобразовника и васпитача.

На кога се може рачунати у србским невољама

Свестан чињенице да је свака од постојећих политичких групација (странака, партија, покрета) у Србији уверена једино у своју на­ци­оналну „правоверност“, да свима осталим „признаје“ једино да су несрбске, антисрбске, издајничке, и слично, овај потписник предлаже руководствима свих политичких странака у Србији, свим страна­ч­ким првацима и њиховим присталицама, свим србским духовним, културним и научним институцијама, свим Србима и свим њихо­вим умним представницима, ма где живели:

Да се замисле над оним што је србски народ довело на праг беде и безнађа, с изгледима да му се затре сваки траг о по­сто­јању;

Да се освесте пред силама мржње које су се устремиле на саме темеље србског националног бића и да покушају спасти ба­рем нешто од онога што се још спасти може;

Да се одрекну свих идеолошких, страначких и личних суко­ба и спорења и да све своје умне и физичке снаге удруже и уложе у једино важан посао спасавања србског националног идентитета;

Да нађу један заједнички минимум србских националних ин­тереса око којег би се све странке у Србији и сви србски људи могли објединити, а да страначка и лична ривалства оставе за нека сре­ћ­нија времена.

Ако се то не учини сада, одмах, питање је да ли ће за то више икада бити прилике.

Јер, и истинским зналцима са стане познато је да је србски народ почетни народ мајка, а србски језик језик-мајка, што значи да је људ­ска цивилизација изникла из крила србскога народа. Необо­рив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас једино србски народ броји 7531. годину. Сви остали народи, много млађи и нас­та­јали на темељима и тековинама србске цивилизације (укључу­ју­ћи и грчку и римску), оптерећени комплексом Агаре, слушкиње која је Аврамовом бездетном, јаловом браку родила дете 1 Мој. 16, 1-15; Гал. 4, 23-25 духовно јалови, знају да су „на зачељу ства­рања цивилизације у Европи“, врло се труде да србској цивили­зацији дођу главе, како би србска цивилизацијска достигнућа мо­гли приписати себи.

Аутор: Илија Пантелић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!