Врсте одбрана српског писма
Поводим очекивања новог, за српску ћирилицу преломног, Српског правописа Матице српске
Има много врста и подврста одбрана српске ћирилице. По (не)успешности или (не)ефективности, тј. по ефективности, то су функционална и нефункционална одбрана. Друкчије назване, то су права и лажна одбрана. На пример, одбрана ћирилице у двоазбучју је несврховита или лажна одбрана, неефективна. Постоји родољубива, национална и национално–незаинтересована одбрана. Свака права, национална одбрана ћирилице мора бити родољубива. И она је углавном успешна. Истина, успешна може да буде и одбрана ћирилице од несрба, од национално незаинтересоване одбране. То се може догодити ако ћирилицу бране несрби који поштују право (и) Срба на своје писмо и који бране српско писмо као што бране и своје писмо по пракси одбране и чувања свих других писама у другим језицима других народа. (Ми смо у Удружењу за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ од оснивања, од 2001. године увек имали и других (код нас мањинских представника народа: Мађара, Словака, Русина, Румуна и др. који су се учланили у „Ћирилицу“ и давали допринос нашој одбрани наше ћирилице. То су, једноставно речено, они људи који не мрзе Србе и друге народе. Треба да не изоставимо да кажемо да смо увек у чланству имали и Хрвате који су објективни људи јер су приметили да је хрватско писмо продрло у српски језик преко природне мере и потребе. Јер, заиста, тамо где у Србији не живи ни један једини Хрват, латиница у српском језику је неприродан намет. Или обратно, тамо где у Хрватској данас не живи више ниједан Србин, српска ћирилица не постоји у јавности, али не треба ни да буде апсолутно забрањено да је користи Хрват у Србији ма где, као што не би требало ни српска ћирилица да буде забрањена ни тамо где у Хрватској више не живе Срби. Тако би било нормално. Девијација од тога постоји, нажалост, превасходно у Хрватској, али их има и у другим деловима бивше Југославије.)
Историјска и идиотско-историјска одбрана ћирилице
Има још много врста и подврста одбрана ћирилице. Постоји историјска одбрана ћирилице с две подврсте: нормална историјска и и идиотско-историјска одбрана. Ова друга је, практично, буквално против ћирилице. (Пример праве и корисне одбране ћирилице је код историчара Синише Стефановића у његовом делу Успон и пад Вукове ћирилице од Кримског рата до Кримског рата, Андрићев институт, Андрићград– Вишеград, 2023; најбољи, засад и једини, пример за историјско-идиотску одбрану ћирилице, у ствари, за одбрану српског уникатног двоазбучја, које се своди буквално на одбрану туђег, хрватског писма у писању Срба српског језика добили смо у општепознатој реченици председника Матице српске проф. др Драгана Станића. Која изворно гласи: „Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.“ Станић није једини који слично мисли.).
Постоји, на пример, и одбрана ћирилице на свој рачун (таквих случајева има доста, и то су најчешће „обични људи“ (хоће се рећи; људи чије су просечне плате и пензије и који ћирилицу бране зато што је осећају као своје у смислу родољубља и свесности да је она Србима један од три носећа стуба културно-цивилизацијског, националног и општег идентитета или постојања). Ми познајемо и сарађивали смо или још сарађујемо са сличним људима. Сматрали бисмо својим пропустом да овде не споменемо примере Немање Видића, Ђорђа Ј. Јањатовића, Душана Гајића Жоље… (Себе, наравно, нећемо наводити, а знамо још 50 сличних бораца за ћирилицу који ће нам, надамо се, опростити што их нисмо навели, а требало је то учинити. Бог ће њих наградити за своје часне одбране ћирилице на свој лични трошак у свему, па и у новцу.)
Стручнонаучна одбрана ћирилице
Постоји, на пример, и стручнонаучна одбрана ћирилице (за коју су професионално обавезни и плаћени да се баве сви лингвисти, филолози, писци, песници, сви који се рачунају у школоване људе, интелектуалце, научне, културне. Државне, политичке и друге раднике. Постоји и ужестручна одбрана ћирилице (лингвисти, правописци, а међу њима су пре свега они који се баве нормирањем учевног – књижевног, стандардног, нормативног… језика). Немања Видић је један од оних који су последње наведене сврстали у чисте издајнике српског писма, што они објективно и јесу. Јер, ако стручњак за српски језик и правописац уводе друго, туђе писмо у српски језик поред свог савршеног ћириличког српског писма – то нису ништа друго него издајници ћирилице, као што би и сваки други лингвиста, на пример у Хрватској био издајица свога писма ако би увео, уз своју латиницу гајицу, у оно што се данас назива „хрватски језик“, као алтернативно, српско, немачко, енглеско или било које друго писмо као супарника своме писму гајици, био би издајник. У поређењу са српским издајницима свога писма, Хрвати, као ни било који други лингвисти, немају ни једног јединог издајника. За Србе се некако лепе издајници више него код многих других народа. Није ту реч о лошем народу, него је, пре свега, реч о спољним притисцима који утичу да Срби имају доста издајника.
У праве – одговарајуће ужестручне борце за ћирилицу за последњих сто година први се на речима и на делу сврстао од познатијих лингвиста само проф. мр Бранислав Брборић и Драгољуб Збиљић, ауторска маленкост ове књиге Покољ ћирилице. Истина, од пре три-четири године треба ту урачунати и проф. др Драгољуба Петровића који је предложио Одбору за стандардизацију српског језика (био је његов вишедеценијски члан) да се у српски језик, после свега што га је снашло и шта је поразно снашло посебно српско писмо, врати ћириличко једноазбучје. Постоје још двојица лингвиста: академик Срето Танасић и проф. др Милош Ковачевић који предлажу да ћириличко писмо буде, сагласно уставној обавези, једино писмо у службеној употреби српског језика, али још или нису схватили или се још не усуђују то рећи међу колегама, да без једноазбучја у српском правопису службена употреба није довољна за спас већ тешко поражене ћирилице у Србији.
Једноазбучје је у Европи и свету једина функционална одбрана писма, осим данас у Србији у српском језику
Поновићемо обавезно за неку врсту уџбеничког знања о спасењу сваког, па и српског писма – само европски и светски начин решења питања писма – једноазбучје (стопостотна сувереност сваког писма – једног писма – у сваком језику) – једино спасава свако друго, па и српско ћириличко писмо. Све друго, брже или спорије (као код Срба, сто година) води национално писмо у нестанак или музеј. (Више ни гробља нису сигурна за српско писмо, нпр. у Хрватској, да ће, као до сада макар тамо бити српске православне ћирилице.) А не могу бити сигурни ни музеји, јер се и они уништавају, бомбардују. Писмо је сигурно ако живи једино у памети, у глави, руци и на папиру Срба.
Има још много врста и подврста бораца за српско писмо, а од ових који су тренутно правописци новог српског правописа ускоро ће се показати где су се сврстали.
Аутор: Драгољуб Збиљић
