Србија и србске земље

Воштаница и молитва за душе страдалих

Данас је велики хришћански празник посвећен Часном Чудотворном Крсту Господњем. Уједно је истог дана одређен дан жалости због убијених Срба на северу Косова у околини Бањске.

Услед немилих догађаја и невиних жртава организују се некаква окупљања на трговима и улицама, те паљење свећа на истим. С обзиром да се ради о жртвама Србима, који су пострадали као православци, онда треба достојно и како доликује да свеће “воштанице“ запалимо у Црквама православним, што би наш народ рекао “тамо где је Бог одредио“. Не само запалити свеће уз неку модерну извитоперену праксу амин, већ уз вековне познате молитве: Господе, помилуј душе страдалих Срба, Пресвета Богородице, уведи их у Царство Сина Твога, Свети Кнеже Лазаре, приброј их у Небеску војску, Свети Стефане Дечански, приведи их себи као слуге Господње, Свети Никола, заступај их пред Престолом Божјим, Свети Саво, умиј их молитвама твојим, Свети Владико Николаје, Свети Симеоне Мироточиви, Свети Петре Коришки, Свети Василије Острошки и сви свети српски помилујте их.

Празник Крстовдан, због своје тежине и битности је црвено слово и постан дан увек, без обзира што пада у среду. Тај пост је уз молитву жртва за страдалне, али не само за њих већ и за живе који остају на Косову и Метохији у страху и сикушењима. Сва та жртва молитва, воштаница и пост су мало тројство, и рачунају се у добро дело, а народна каже: “чини добро радуј се, чини зло надај се“.

Дан жалости је одређен за данас, али може да се обележи сваки дан кад год се сетимо страдалих србских жртава, данашњих, прошлих и многобројних вековних мученика. Да нас Бог препозна као истинске слуге Своје, да се не обрукамо.

У то име и један догађај који потврђује суштину молитве.

У време трајања рата у Славонији, моја комшиница ми је испричала овај догађај. Након тешког радног дана, као медицинска сестра у болници, враћала сам се кући. Успут сам интезивно почела да размишљам о свом школском другу, који је као војник био на ратишту. Мисли су ми биле све теже и забрињавале ме, те када дођох кући, бацила сам своју ташну и јакну на кревет, клекнем пред икону да се молим за свог школског. Останем тако два сата на коленима молећи се. Била сам сва у чуду, никада се толико дуго нисам молила, посебно за неког и тако усрдно. О томе никоме нисам причала. Прошло је два три месеца од тада, када се на вратима чуло звоно дуго и упорно, просто нестрпљиво. А на вратима мој школски у униформи. Одмах без оклевања је питао:
– Да ли си се икада молила Богу за мене?

Збуњена његовим доласком и таквим питањем нисам могла ништа да одговорим. Поновио је питање још једном. Ушли смо у кућу, а ја сам само потврдила главом да јесам.

– Када је то било сећаш ли се можда?
– Наравно да се сећам, одговорих, али откуд ти то знаш? Ја о томе никоме нисам причала.
– Кажи ми датум, инсистирао је.

Када сам рекла дан, он поскочи:
– Знао сам, знао сам! Тога дана сам са неколико мојих ратних другова упали у усташку заседу. Развила се блиска борба. Од барута и дима ништа се није видело. У том диму са десне стране видим тебе како клечиш и молиш се Богу за мене. Ја сам једини преживео.

Тада је заплакао, захвалио се више пута и отрчао кући да види своје. А ја сам пала у столицу, радосно срећна утврдивши се да ниједна молитва није узалудна.

Ето браћо Срби и сестре Српкиње, да нас Бог препозна као праве Хришћане достојне наших предака, а посебно жртава мученика, временских и вековних од Видовдана до данас са свих српских земаља.

Аутор: Горан Јосијевић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!