Војвода Урош Дреновић
Урош Дреновић је био четнички војвода током Другог светског рата. Рођен је на Мањачи, село Ситница 11. новембра 1911. погинуо је 31. маја на Чађевици.
Урош Дреновић је рођен у угледној српској трговачкој породици. Грађанску школу је завршио у Мркоњић Граду. У Сарајеву је завршио Учитељску школу, а школу резервних војних официра у Билећи, након чега се као учитељ запослио у Бараћима. У Бараћима се оженио свештеничком кћерком Надеждом Гојић 1939. године која му је родила сина. У Други светски рат ушао је као резервни официр са звањем поручника.
Почетак устанка у Босни обележило је јединство побуњеног народа. У то време није постојала политичка подвојеност већ јединствени народни покрет против окупатора, и посебно против злочина НДХ над српским становништвом. Дреновић је био командант батаљона у саставу партизанског одреда. Крајем 1941. године долази до кризе у партизанским покретима Далмације, Книнске крајине, Лике и источне и западне Босне. У раздору у устаничком покрету западне Босне нарочито су се истицали учитељи Лазар Тешановић и Урош Дреновић и трговац Раде Радић. Када је сазнао да се формирају четнички одреди, Дреновић је затражио на устаничкој одредској конференцији у Герзову 10. децембра 1941. године да се његов батаљон преименује у четнички батаљон „Петар Кочић” уз обећање да ће остати у вези са партизанским делом одреда. Усташе су 1941. године заробиле 180 људи из Доњег и Горњег Вуковског и стрељале их на Боровој глави код Ливна. Батаљон Пелагић је заробио 40 домобрана на Багу и на инсистирање Дреновића све их стрељао. Његов захтев је прихваћен, али убрзо долази до потпуног разлаза Дреновића са партизанима.
Организатор је устанка на Мањачи, као и одреда „Петар Кочић“ чији је био командант. Од одреда „Петар Кочић“ Дреновић формира четнички пук „Мањача“, а касније и четничку бригаду „Змијање“ чији је био командант Павле Мутић. По одлуци Ђенерала Драгољуба Драже Михаиловића 03. јуна 1943. године Урош Дреновић је постављен за четничког команданта корпуса, којим је командовао, све до погибије на Чађавици до дејства Британске авијације, у 31. маја 1944. године.
Војводу Уроша Дреновића сахрањују његови четници на врху Мањаче, његов гроб био је свето и тајно место, и до пада комунизма непознаница за титоисте и комунисте који су му убили супругу и сина јединца. Падом комунизма и доласком српске власти, стекли су се услови да Војвода Урош Дреновић буде пренесен на Мањачу поред православне цркве Клисина, испред које је кренуо у одбрану српске Отаџбине са својим четницима 1941. године.
На простору Мањаче и околине, данас има велики број поштовалаца који га сматрају заслужним што је сачувао српско становништво од великих жртава.
Дреновић је први војвода чије посмртне остатке сачуваше његови саборци од комуниста, а потом их сахранише поред цркве Клисина, уз највеће почасти његових сабораца и Равногораца.
Посебна част може се исказати Биби Радановић са Мањаче који верно сачува тајну Војводиног гроба све до 2002. године. На дан Светог Прокопија су Дреновићеви остаци пренесени на место где и се и сад налазе. Тим поводом му је подигнут споменик уз благослов Српске православне цркве и Борачке организације Републике Српске и основан је први Свесрпски сабор на Мањачи који ће прерасти у традиционални Свесрпски сабор.
Улице у Бањалуци и Мркоњић Граду носе име војводе Уроша Дреновића.
Извор: Ројалистички клуб
