Војни свештеник који је пратио српску војску на свим фронтовима
Прочитах књигу „Крила у мермеру“, у којој је извесна Наталија Теофиловић, сабравши дневнике свога оца, православног свештеника, и своја лична сећања из детињства, верно пренела осећања људи током Балканских ратова 1912. и 1913. године, те током Првог светског рата, 1914.-1918. године.
Отац Теофил са Копаоника био је војни свештеник и пратио српску војску на свим фронтовима.
Бројао је и записивао мртве, имена њихова, датуме и места погибије, држао опела на фронтовима, копао гробове, настојао да се бар део страдалих сахрани достојно и људски.
Записивао је рањене, писао њиховим породицама са фронтова где су и како су.
За то време, код куће, у копаоничким шумама, оставио је жену Лепосаву и петоро деце.
Болујући од хроничне несанице, због ужасних призора људског страдања које је годинама гледао, бег од очаја, лудила и од пада у вери налазио је у писању дневника, до детаља описујући све са чим су се војска и народ суочавали, као и своје психичке буре и олује.
У старости, дневнике је предао својој најстаријој ћерки Наталији, рођеној 1900. године, коју је волео више од све своје деце и која му је највише била налик, и физички и карактерно.
Наталија ће касније постати лекар и универзитетски професор, чија ће последња мисао пред смрт бити њен отац, кога је слепо обожавала целог живота и од чијих се дневника није растајала ни на самртничкој постељи.
Читах и плаках, што од дивљења и жаљења над мукама и јунаштвом наших предака, што од срамоте и јада због нас оваквих, недостојних потомака…
Делови дневника оца Теофила:
„Објава рата и мобилизација 1912. године изгледала је као нека војничка парада, кад су млади војници на лепим коњима прошли кроз варош ка железничкој станици и укрцали се на воз.
Почео је Први балкански рат, да се коначно Турци отерају и да сви Срби живе у једној држави.
Србија и Бугарска објавише рат Турцима.
За Косово, за Куманово! После пет стотина година поново ћемо бити на Косову! – поносно су узвикивали старци.
Говорило се само о рату, као о неком дуго чеканом весељу:
Одавно Србија није ратовала, скоро четврт века! Зарасле ране, заборавиле се несреће, затравила се гробља.
Дошло је време за нова…
Али, народ као да тога није био свестан, жељан слободе и правде.
Беше та општа народна радост у септембру 1912.
Већ у октобру, почеше на кућама да се каче црни барјаци, жене да кукају и ударају се у груди, а на улицама је било све више црних марама…
Рат се завршио договором у Лондону. Србија се раширила, распрострла, војска се враћала.
Усред лета 1913. Бугари се узјогунили, ударили на Грке и на Србе, мучки, из потаје, ноћу, с леђа.
Много више ударише на Србе, који се опет ухватише оружја, да доврше посао… Па како Бог да!
А Бог им даде борбе на линији Брегалница-Злетовска река. 10 дана новог пакла.
Јуришају Срби, јуришају Бугари. Псују се и хватају и за бајонете и за гуше!
Па, као да је све то мало, појави се однекуд и колера. Истом мером таманила и Србе и Бугаре…
Дошао сам са санитетом у Кочане. Размицао мртве, извлачио рањене, вукао сам болесне и заразне у назови болнице. Молио сам се и псовао у исто време… Видео сам самога ђавола на делу, у том блату, крви и зарази…
Нисмо се опоравили ни од страдања, ни од болести, кад је у недељу, 12. јула 1914. године, регент Александар објавио мобилизацију и позвао Србе по трећи пут на оружје.
Мушкадија са одушевљењем прихвати позив свог омиљеног врховног команданта. Народ је говорио – Тако млад, а тако добар војсковођа, Карађорђева крв!
Жене и старци се забринуше и почеше да се припремају – једни да у рат оду, а други да рат преживе у својим селима.
Помирио се народ са судбином да се мора ратовати и завршити овај пут и са Швабама.
Дошао је моменат да се више не може назад, већ само напред, или у славну
слободу или у славну смрт!
Долазио сам са фронта понекад, увек изненада, кад санитет имадне места. За тили час би ми се кућа напунила мајкама, женама, старинама.
Сви су од мене очекивали вести о рањенима, мртвима.
Доносио сам писамца, односио храну и чарапе…
Санитетски воз број 47-406 кружио је пругом Ваљево-Аранђеловац-Младеновац.
У њега сам утоварио хиљаде рањеника. У њему сам одржао стотине опела. У њему сам вапио ка Господу, ваљајући се у крви и очају. У њему сам открио тренутак када сам спознао да ме Бог више не чује, јер сам учинио оно што православни не сме – предао се очају и бацао се камењем ка Богу, доведен на руб људске снаге и разума.
Командир воза био је најпожртвованији лекар кога сам икада знао, др Милан Цекић Преметарац. По њему ми је моја кћер, Наталија, послала неколико писама и он је био онај узор и мотив, због кога је моја Наталија одлучила да ће бити лекар.
Молио ме је да у сваки вагон воза-санитета донесем по икону Светог архангела Гаврила.
Тај је лекар, са српском заставом обмотаном око тела, препливао Саву, да би спасио пола српског пука на другој обали, ал’ да се зна, тај је јунак био потомак Хајдук Вељка!“
У јесен 1914. ја, војни свештеник, отац Теофил, био сам на ратишту са 11. пуком Шумадијске дивизије.
Аустроугари су већ прешли на десну обалу Дрине и почеле су борбе за Јадар и око Лознице.
Војници су се одавно свикли на мене, свештеника у похабаној, посивелој, покрпљеној мантији, како брзо иде ка местима где су ударале гранате, извлачи рањене и на леђима их преноси до болничара.
Кад сам имао прилике, спретно сам стављао и први завој.
Касније сам се враћао по мртве, да их опојим.
После Церске битке (велика победа, велика, ал’ прекомерно српским главама плаћена), почеле су битке око Дрине.
Тада сам први пут чуо за тешке одмазде Аустроугара над нашим народом. У први мах нисам веровао. Мислио сам, па овде су битке, на Дрини, бију се две војске, па победиће она која више војничке среће буде имала!
Кад сам чуо да се српски народ спаљује, коље и веша, мучи и силује, оставио сам фронт на обали Дрине и кренуо сам да се уверим. Да видим својим очима.
И, док су се Срби и Аустроугари прегањали на Дрини, ја сам кренуо да обилазим Јадар, Мачву и Поцерину.
Ушао сам у пакао.
Не у пакао, него у оно што остане после мука у паклу.
Није тамо било рањених. Само мртвих, прекланих, спаљених, раскомаданих, несахрањених.
Нисам осећао глад, ни жеђ.
Данима и ноћима сам записивао називе мачванских села и заселака, број мученика. Мушки, женски, млади, стари, новорођенчад…
Тада су ми се први пут у глави појавили демони. Једне зоре, кад нисам знао да л’ сам будан или спавам, видео сам их пред собом. И од тада сваке ноћи.
Чуо сам тих дана да има један страни доктор, који такође лута Мачвом и Поцерином, тражи и слика злодела, хоће да пише за стране новине о томе. Чуо сам да се зове Арчибалд Рајс, и кад сам чуо да је у Лозници, кренуо сам да га тражим.
Наш један млади официр, зналац немачког језика, утаначио нам је сусрет у полусрушеној, опустелој кафани. Седели смо једне ноћи нас тројица, гледали војне карте, ја сам причао где сам био, вадио своје белешке, а он је бележио све што сам му сатима причао, а онај официр преводио. Уцртавали су на карти све што бих рекао, па ме упитали да ли бих са њима поново тамо отишао.
Пошли смо са војницима, који су откопавали, па поново сахрањивали мртве, пошто бих их ја опојао.
Доктор Рајс је све сликао, бележио, тражио преживеле, звао их је zeugen или сведоци.
Водили смо га на свако нама познато стратиште, на коме смо жртве ископавали и поново сахрањивали.
Ишао сам једног јутра на гробље, у ваљевској парохији, да очитам опело незнаним војницима потрпаним у ковчеге.
Угледах тад једну жену, мученицу, једно дете вуче за руку, друго носи на леђима.
Кришом је ушла у црквено двориште, посадила веће дете на земљу, оно мање је полегла поред њега.
Неком мотичицом је ископала рупу, рукама разгрнула земљу и направила мали, плитак гроб.
Узела је детенце, прислонила га на груди, клатила се са њим и завијала као пребијена куја.
Плакао сам наглас.
Кад ме је приметила, занемела је, пољубила га у чело, прекрстила га и положила у мали гроб.
Скинула је повезачу са главе и прекрила детињу главицу.
Покривала га је више осушеном травом и лишћем, него земљом. Изнад главе, укопала је крстић од две кратке гранчице.
Плакао сам све гласније.
Узела је веће дете за руку и пришла ми. Рекла ми је: Опој га, оче. Крштено је. Вукоје. Остала бих ја уз њега, са њим се закопала, ал’ ми је преостало ово живо, да и њега покопам, кад му дође време.
Тога дана ја, војни свештеник, отац Теофил, напустио сам живе и рањене, и болесне и здраве, и посветио се мртвима.
Обилазио сам гробља, дворишта, воћњаке, њиве. Где год бих приметио хумку или дрвени крст, одржао бих опело, помен.
Пратио сам колоне воловских запрега, па кад би истоваривали мртве, држао бих опело.
Сахрањивао сам и крштене и некрштене, и Србе и Аустријанце, све мртве сам стављао у један ред, тело им предавао земљи, а душу… Не знам коме.
Мислио сам да нема горе, а горе је брзо дошло.
Сјурило се као потоп.
Болест је стигла са вашкама, које су шириле пегавац.
Ширила се по Србији са возовима, са збеговима, односила војнике, заробљенике, рањенике, болничарке, лекаре, старо и младо, све.
Све чешће сам опела држао непознатима, безименима… И све чешће сам се свађао са Богом.
Као да ни то није било довољно, у јесен 1915. године, нападоше нас истовремено аустријска, немачка и бугарска војска.
Преполовљена српска војска, изгладнела, више разоружана него наоружана, избегао народ, жене, деца, броја им се није могло знати и мученици, тек стасали регрути, болесни старци…
Кренусмо у албанске планине.
У голготу какву жив човек нити пре, а тешко да ће и после тога, ни чути, ни видети.
Кренусмо у албанске планине, у снег и лед, на обалу мора, где нас савезници нису сачекали.
Ја, војни свештеник, отац Теофил, из рата сам се вратио погрбљен, ћутљив и суморан. Изгубио сам снагу и душу.
Младом пароху Ђорђу, који ми је у парохији помагао, отворено сам говорио:
Знај, сине, ако се питаш где је и какав је пакао… Пакао је на земљи. Био сам, видео сам. Четири дугачке године ходао сам по паклу. Не сећам се кад сам постао атеиста, али знам да више нема Бога. Ако га и има, одавно је напустио људски род. Огадио му се.
По повратку из рата, Београдска митрополија доделила ми је Врбичку парохију у Аранђеловцу. У Аранђеловац сам стигао са Првом армијом Петра Бојовића.
Нисам говорио са људима, нисам узвраћао поздраве. Литургије сам држао као под морање, опела сам брзо започињао, још брже завршавао. За венчања и крштења ме људи нису ни звали, зазирали су од мене, многи су о мени говорили да сам зао…
После Васкрса, првог у новој Краљевини СХС, 1919. године, стигло ми је писмо из Београда, од Конзисторије – Духовнога суда.
Прочитао сам га и заледио сам се.
Звали су ме да ми суде, за „понашање свештеника током рата.“ Не за страдање, него за ПОНАШАЊЕ! За то што сам и некрштене и непријатеље исповедао, благосиљао, опојавао, укопавао, помене им давао… А, шта сам могао?! Све су то Божија деца!
Туже ме чак и за крађу! Да сам црквене дукате трошио. Јесам. Јесам! Понео сам у Албанију мало црквених дуката, њима куповао хлеб и проју од Арнаута, за регруте, мученике!
Били су сви 18, 17 година, и млађи… Ђаци, сељачићи, покупљени са њива. Регрутовала их држава и бацила у ледену Албанију. И дрва сам куповао од Арнаута, од црних ђавола… Ватра је била још важнија од хлеба.
На Духовном суду сам се, иако решен да останем миран и прибран, потпуно сломио. Срце ми је пукло враћајући памћење, очи се исколачиле, косу сам чупао и плакао пред београдским митрополитом Димитријем, показујући на своју пусту главу:
ТУ, ту У ГЛАВИ су ми сви остали! Сви онемели, изгладнели, у очи претворени! Очи, које се још сунца нису нагледале. По ледним планинама сам их скупљао, за дрвеће везивао да се не изгубе поново, док друге тражим. Чекали су ме, замрзнути.
Ако ме дању оставе, ноћу ми се поврате! Мира, сна и починка немам годинама! Не напуштају ме сви они неопојани, непокопани, у лед претворени. Нисам их све нашао, безброј их је било.
Замрзнути, од звери раскидани…
Ишао сам затворених очију, да их не видим крај пута, али сам се после ипак враћао, опојавао их, клео Бога, клео ђавола, клео себе…
У смрзнутој земљи нисам могао гроб да им правим.
Проклете албанске планине, проклето им све било, колико су српске деце однеле!
А мојим је епископима једино важно било шта сам учинио и где сам оставио дрвени ковчег, који сам са собом у рат понео, а који сам донео из Пећке патријаршије.
У томе сам ковчегу, до поласка на српску голготу, чувао српске светиње, иконе, путире, епископска знамења.
У њему су били црквени дукати, наполеони и флорини Франца Јозефа…
Поновио сам да сам њима хранио регруте. Они, мученици, прегладнели, у живе лешеве претворени, хлеб су држали у рукама а снаге нису имали да га устима принесу, па сам ја кидао мале комаде, квасио их у води и у уста им стављао.
Они су ми сведоци, та деца регрути, горе су, међу анђелима! Али, и у то сам почео да сумњам, јер сам видео како их је Бог гледао на земљи…
Епископи су ме гледали, наизглед пажљиво слушали, одевени у раскошне одежде.
Изашао сам из Митрополије сможден и испражњен.
Моје последње речи епископима биле су овакве:
Знам да без страдања нема васкрсења, Христ нам је то показао и доказао.
Сваки народ, свако поколење носи властити крст за разапињање, али се дешава да некога и мимоиђе разапињање на властити крст, а тога се спасу увек такви, попут вас – раскошно одевени и добро ухрањени.
А зато други умиру у највећим мукама. Сами, од Бога остављени, од власти заборављени.
Увек су то они најслабији и најневинији…
Митрополит Димитрије ми приђе и помилова ме: Шта би од тебе, сине? Помоћи ће Бог, али и ти мораш сам себи помоћи. Тешке те муке море…
Никада више нисам ушао тамо, нити сам се икада више икоме исповедио.
Митрополит Димитрије Павловић је нешто касније устоличен за патријарха, и уз његов благослов, ја сам почео, или само наставио, да радим оно једино што сам могао, јер сам само на тај начин успевао, макар накратко, да побегнем од демона у глави и пред очима, од свирепих, зверских слика страдања:
Посећивао сам поново све до једно место свих великих битака, уцртавао мапе њива и ливада, где су земља и вода избацивале кости плитко сахрањених војника и цивила, бринуо сам о војничким гробљима целе Шумадије и правио планове за костурнице.“
Аутор: Сашка Љубичић
