УОЧИ ВАСКРСА ПРЕ 105 ГОДИНА ВЕЛИКА НАДЕЖДА ПЕТРОВИЋ, понос и украс наше историје

Уочу Васкрса 1915. године у Првој резервној војној болници, Касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву, (која је у години обележавања сто година од победе у Великом рату, бахато и незаконито срушена), после седам дана боловања од пегавог тифуса, упокојила се позната сликарка, велики родољуб, болничарка Надежда Петровић, у 42. години живота. (1873.-1915.)

Жена којој је родољубље било смисао живота, понос и украс наше историје, поносна на своје српско порекло, украшена најлепшим врлинама.

Оснивач и секретар друштва “Коло српских сестара”, хуманитарне и патриотске организације основане са циљем буђења и јачања националне свести. Позната по чувеним патриотским говорима који су окупљали на хиљаде људи. У пратњи четничког војводе Танкосића, носила помоћ у Стару Србију (Македонију), и помагала угрожено становништво. Своје опасне путешествије записала је у драми “Војвода Мицко Поречанин”, где је главни лик четнички војвода Мицко Крстић.

Као предани борац за бољу будућност српског народа међу првима постаје и чланица Народне одбране. У три рата је била болничарка, и прва жена ратни фотограф.

Њен патриотизам се огледао и у њеним сликама из националне историје и сликању људи и предела из Србије. У ратним условима слика симболе српске историје и културе,Манастир Грачаницу, Дечане, Призрен, Косовски божури, Везиров мост…

И пише: “Сви можемо изгинути, али наше споменике морамо сачувати.”

Последње дело које је насликала управо је – Ваљевска болница.

“Пре него што је заувек склопила очи, обилазећи ваљевску болницу, велики и славни војвода Живојин Мишић скинуо је са својих груди медаљу за храброст и окачио је о Надеждину блузу.”

Лечећи рањенике и сама је оболела од пегавог тифуса, и после само седам дана преминула уочи Васкрса, 3. априла 1915. године у Првој резервној војној болници, Комплексу касарни 17. пука Дринске дивизије у Ваљеву.

Прва резервна војна болница у Ваљеву сутрадан је издала саопштење следеће садржине:

“С изразима дубоке и искрене туге објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње, молимо за саучешће”.

А „Српске новине“ су тим поводом објавиле следеће:

„У недељу је, после кратког боловања, умрла Надежда Петровићева, наставница Више женске школе, која је као добровољна болничарка радила у Првој резервној болници у Ваљеву. Покојница је са великим пожртвовањем обављала болничарску дужност за време сва три рата на бојном пољу у пољским болницама и дивизијским заводиштима. У бугарском рату прележала је трбушни тифус у Скопљу. Као академска сликарка узела је живог учешћа у југословенском покрету и приређивању југословенских изложаба и конгреса у Београду, Софији и Загребу. Она је била одушевљена Српкиња и једна од оснивачица Кола Србских Сестара. Слава јој!“

Сахрањена је на брду Видрак, изнад Ваљева, уз војне почасти, а 2. јуна 1935. године пренета у породичну гробницу на Ново гробље у Београду.

Одликована са шест ордена, са најсветлијим орденом Св. Саве.

Тешка животна искушења нису је омела да остане велика уметница, велики родољуб, пример давања себе своме народу и својој држави.

Одужимо се нашим славним прецима, јунацима отаџбине 1912.-1918., бесмртним српским витезовима, ревитализујмо Комплекс касарни 17. пука чувене Дринске дивизије у Ваљеву, и претворимо у Меморијални центар, музеј, храм слободе, родољубља, витешке снаге неуништивог српског народа, где би свакако посебно место заузела Велика Надежда Петровић.

Христос Васкрсе! Ваистину Васкрсе!

Аутор: Мила Параментић- О Васкрсу 2020. год.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину која је у Србији забрањена!