Српски лингвисти су поступали на штету српског језика и писма
ЧАК И ДА СЕ СРПСКИ ПРАВОПИСЦИ У МАТИЦИ СРПСКОЈ САДА ОПРЕДЕЛЕ ЗА СУВЕРЕНУ ЋИРИЛИЦУ, ТО БИ БИЛО ПРЕВИШЕ КАСНО
Поводом два века, увек уистину славне Матице српске (1826-2026)
Чак да се, за српске правописце догоди и чудо – сто година невиђено (једноазбучје) у новом правопису – потученој српској ћириличкој војсци, чији су остаци доведени до врата Музеја ћирилице, требаће минимум 50 година да се српска ћирилица врати из прогонства и да, сада буде оно што је раније десетак векова било – да Србија буде ћириличка земља с ћириличким својим народом и да тај народ поново зна да (опште)српско писмо није никад била ни „српска латиница“ ни „Вукова српска латиница“, него да је гајица (по Гају) познато хрватско национално писмо, специјално сачињено за Хрвате, када су, под утицајем Беча, прихватили за свој, Вуком реформисан, српски језик од 1814. до 1847. године, такође под утицајем Беча.
Независна српска држава (НСД)
Србија се и у латиничко-ћириличком рату држала неутрално јер ни овај рат није желела, док је Хрватска и овај рат „жељела“ и надмоћно га у Србији од Келебије до Проклетије добила јер су српски стручњаци за српски језик били цео век вербално за „равноправну“ српску ћирилицу, а суштински су помагали хрватску латиничку војску и нису јој се ничим и никада супротстављали.
УЛОГА СПЕЦИЈАЛНОГ „СРПСКОГ БОГАТСТВА ДВОАЗБУЧЈА“
У СУДБИНИ СРБА И СРПСКОГ ЈЕЗИКА
О улози српског богатства двоазбучја у судбини Срба и српског језика није писао ниједан велики српски лингвиста, па је нама „малим лингвистима“ остало од њих да ту тему („богатство двоазбучја“ које су они измислили) обрадимо у вези с њеном улогом у пропасти српске ћирилице од „српскохрватског језика“ до Музеја ћирилице код Бајине Баште (зграда је потпуно спремна, али се министар Никола Селаковић са српским лингвистима премишља када да је са стручњацима за српски језик и писмо отвори и којим срећним поводом да се тамо нађу и свечано предају тај простор за ове остатке од 10 одсто ћириличког писма у Србији оним туристима који уживају да шетају по целом свету и да, с посебним уживањем, разгледају оно чега више нема да виде у животу, него могу видети само у специјалном музејима.
Српским радницима у неким фабрикама у Србији данас треба дупло више пелена за машинама него кинеским радницима
Те смо се теме (улоге „српског богатства двоазбучја“ у судбини Срба и српског језика) латили у часу када Матица српска прославља два века свога постојања и рада и поводом 25 година постојања и рата за ћирилицу Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2026). Ипак, главни повод обраде ове теме била нам је скромна најава израде тог новог правописе који је припреман у некој врсти илегалног рада у Матици српској, иако је „Ћирилица“ очекивала неку макар малу широку јавну расправицу о предлогу правила, посебно решења питања писма: хоће ли се и даље обогаћивати српски језик, српско писмо и српски народ у „богатству двоазбучја“, или у „сиромаштву једноазбучја“ каквог се држе сви други лингвисти у свим другим језицима у Европи и шире од ње, па они нису баш претерано сиромашни ни у чему, у односу на нас, па ни у свом „сиромаштву једноазбучја“ нису изгубили ни десетинку једног целог процента“ свога писма за разлику од нас у Србији који смо и у свом једином у цивилизацији „богатству двоазбучја“ једва сачувасмо до сада једну десетинку српске ћирилице од свега што данас пишемо српским језиком. Овако нам је, силом прилика у богатству том остало да критикујемо наставак богатог двоазбучја и нестанак „равноправне“ ћирилице с хрватском латиницом у језику Срба или је лингвистима, можда, пало на памет да се Музејом ћирилице „ваде“ онда када су видели да својим уникатним у Европи и изван Европе „богатством двоазбучја“ недовољно обогатили српски народ и довели га до тога да он једини данас не зна које је његово национално писмо у националном језику: да ли наша ћирилица или „наша“ хрватска латиница или наша „Вукова српска латиница“ коју је чувени наш земљак по тлу земље и језика П. М. обогатио преимењујући хрватско латиничко писмо гајицу. Народ је препуштен знању српских стручњака за језик и писмо да се опредељује у томе које је „више наше“ писмо: „наша ћирилица“ или „наша латиница“. Јер, се народ определио за „нашу латиницу“ јер му је доста дуплог писања свога језика на два писма. Народ сам зна да једно писмо мора да чува, јер без писма џабе му је језик само за брбљање, али не зна чиме да га (за)пише. А да пише обама писмима, како то налаже својим прописом „тата-мата за правопис“ добри и добронамерни Мато Пижурица (Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 15) обама писмима, с тим да свој језик пишу „најпре ћирилицом па латиницом“ не могу то Срби да стигну, поготово што данас морају у неким фабрикама у Србији наше и старо и младо за машинама да носи пелене, па ако још морају да пишу своју радну норму на два писма, колико ће им требати више пелена, макар дупло, па и више јер „наша латиница“ има више од 30 слова, јер су нека слова дупла (са два словна знака). Они у том дуплом писању никад не могу стићи, на пример, вредне кинеске раднике који јесте да имају неких тек три и по хиљаде знакова, али им опет треба мање пелена него Србима који имају све заједно 63 знака спорији су у писању од Кинеза који не пишу своје језик двапут из нужде, ма које врсте, да би могли да се прехране! Да се не би пристојно „унередили“ од губљења времена у писању свог језика двама писмима. Они нису увезли наше правописце да им буду „тата-мате“ за кински правопис, као што су наши лингвисти – правописци у Матици српској, да Кинезе науче да и они у „богатству двоазбучја“ кинески језик пишу двапут: једном на ћирилици једном на латиници, па да и њима код нас у фабрикама треба, као Србима, дупли број пелена у једној радној смени. Додуше и с тим једнописом нису Кинези тек тако постали економска сила у свету бр. Један. Наравно – да су се конески правописци сетили да, као наш добри „Мато од правописа“, пропишу два-три писма“, и они би као Срби напредовали до више пелена у раду и до још надмоћнијег места у економији и „богатству двоазбучја“ или, што да не, и до „богатства троазбучја“, за почетак а, зашто да не, убудуће и до „богатства вишеазбучја“? Тако би Кина опет била испред Србије, макар у производњи пелена за раднике. (Неко ће рећи да ми овим иронишемо, да се мало шалуцкамо с проблемом језика и његовог писма. Али економија нам гарантује да то није никаква ни иронија ни обична шала. Јер, економија је то. Ако ти вишеазбучје обавезно донесе већу производњу ма чега, па и пелена, то потврђује да економија није нимало глупа наука ако помогне већу производњу и пелена, као и било чега. Нажалост Кинези и сви други народи, осим Срба, немају два писма или више, па смо ми испред свих у „бедепеу“.
Чудно је мало зашто нису српски лингвисти – правописци увели Србима још два писма!
Српски велики лингвисти – правописци много знају, али још не знају колики би „бедепе“ нагурали Србији са четири или више писама. Ако је, по њима, „богатство два писма“, какво би тек било берићетно Србима „богатсво четвороазбучја“!? Али шта ћемо ако се српски „бедепе“ смањи дупло зато што народ неће више да се шизофренише дуплим писањем па заврши то са „сиромаштвом једноазбучја“, што је потврдио раније споменути академик Иван Клајн који је лингвистима упутио своју сасвим реалну оцену: „Латиница је у двоазбучју победила, ћирилица је сведена на ,режимско писмоʻ и Срби ће поново бити једноазбучни у свом језику, али сада у хрватској латиници.“ То лингвисти сигурно знају јер је академик Клајн био на челу њиховог Одбора за стандардизацију српског језика . Ако то неко од лингвиста, ипак, није сазнао, нека узме књигу („књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорце“ на коњима и читање само књига својих пријатеља и блиских колега, него читајте и нешто од „малих лингвиста“) Чудо језика – разговор с лингвистима (Службени гласник, Београд, 2010, стр. 206. и још много страна на којима Клајн даје савет лингвистима да изаберу хрватску латиницу за писмо јер њиме, осим српског језика, можете писати и хрватски језик, и босански – бошњачки и црногорски језик, а српском ћирилицом, која је „једнонационално писмо“, можете писати једино – српски језик. Но, чини нам се да сте, браћо лингвисти, ви уважили свог дугогодишњег председника Одбора за стандардизацију српског језика и да сте „богатством двоазбучја и без личног избора хрватске латинице за себе, убедили српски народ да заједно искоренимо 90 одсто српског „једнонационалног писма“. Ви можда знате и боље од Клајна, јер верујемо да знате да се српским ћириличким писмом не може писати ниједан латинички језик, па чак ни ћирилички руски, бугарски, македонски и било који још ћирилички језик, јер је наше писмо заиста потпуно самосвојно и оригинално, па се њиме стварно пише само српски језик (ако случајно нећемо да га пишемо хрватским писмом, а и тога чуда има међу Србима, антисрби би казали „Срби националисти и шовинисти“ – Срби националисти, а одбацили, уз помоћ својих лингвиста – правописаца већ 90 одсто свог националног писма! Нема код Срба ни националиста ни шовиниста према другима одавно. Има једино нешто јаког шовинизма неких назовиСрба према нормалним Србима. Али треба тога мало више у том шовинизму па да што пре нестане и ових преосталих десетак процената српског „једнонационалног писма“. Клајн се није сетио да каже да ли су и друга ћириличка писма вишенационална и да ли македонским писмом могу да пишу Бугари, Срби, Руси, Монголци или Монголијанци и други ћирилички народи своје језике. Није рекао ни да ли Срби Шумадинци, Срби у Војводини и др. могу нормално да пишу српском „једнонационалном ћирилицом“.
Зато је српски народ, уз помоћ својих лингвиста –правописаца, одлучио да убрза своје бежање из наметнуте му двоазбучне шизофренније (по проф. В. Ђорђевићу) побегне у латиничку једноабецедност тј. да пређе на „Вукову српску латиницу“, по „Пери из контроле лета“ њеног аутора и изумитеља реченог оног Пере, не из „контроле лета“, него оног који посебно воли и зна најбоље да тумачи Лазину (Костићеву) песму Санта Марија де ла салуте“ (исписасмо је „осветољубиво“ према заклетим антићириличарима све „преведно“ на ћирилицу). Народ се већ определио. Коме да верује, ако неће својим стручњацима за језик, писмо, правопис и сл.?
У овом часу, треба признати јавне, сваком видне, показатеље катастрофалног пораза српске ћирилице. Пораз је и омогућен и подржаван и од лингвиста и од власти: од струке лингвистичке решењем питања писма у двоазбучју, што значи – струка је пристала да ризикује такав пораз и он се, ево пред свим очима, догодио. То је подржала и држава (свака власт у Србији од 1990. до 2026) не спроводећи у пракси став први Члана 10. Устава Србије.
Можемо да тај катастрофални пораз видимо или да га не видимо. Очигледно да тај пораз нису видели ни стручњаци за језик и писмо у Србији ни власт од 1990. године до ове 2006.
Ми у „Ћирилици“ и сви други нормални људи који имају очи много пре смо видели да је настао устук ћирилице у великом проценту још у Југославији којој српско ћириличко писмо није годило најпре и највише онима с којима смо делили језик (Хрватима) откада су они прихватили вуковски српски језик, називали смо га најпре ми Срби „српским“, Хрвати најпре краће време „хрватским или српским“, затим по договору с Хрватима, мало и са Србима – Црногорцима (1954) „српскохрватским“ и(ли) „хрватскосрпским“, онда опет званично у Хрватској (1970. и касније) „хрватским или српским“, да би га Хрвати нешто пре тога, од 1967. звали у Хрватској углавном (практично) „хрватски језик“, а кад су били с групом српских лингвиста на неком заједничком скупу, враћали би се, преко неке своје ствари, најчешће на „хрватски или српски“, а „хрватскосрпски“ им се од тада није више никако допадао. Срби су тај језик (свој у деоби с Хрватима) од почетка Југославије звали само „српскохрватски језик“, што је, по значењу, могло бити милије Хрватима него Србима зато што назив „српскохрватски језик“ буквално значи: „хрватски језик на српски начин“, а одбијали су „хрватскосрпски“ зато што је то буквално значило оно што је тај „језик“ био: „српски језик на хрватски начин“. Али када су се од Југославије братски растали растали, Хрвати су тачно сазнали, иако су одавно знали, како ће звати лингвистички „српски језик на свој начин“. То је био „хрватски језик“ који су успели да региструју у свету уз своје латиничко писмо.
Чак да се, за српске правописце догоди и чудо – сто година невиђено (једноазбучје) у новом правопису – потученој српској ћириличкој војсци, чији су остаци доведени до врата Музеја ћирилице, требаће минимум 50 година да се српска ћирилица врати из прогонства и да, сада буде оно што је раније десетак векова било – да Србија буде ћириличка земља с ћириличким својим народом и да тај народ поново зна да (опште)српско писмо није никад била ни „српска латиница“ ни „Вукова српска латиница“, него да је гајица (по Гају) познато хрватско национално писмо, специјално сачињено за Хрвате, када су, под утицајем Беча, прихватили за свој, Вуком реформисан, српски језик од 1814. до 1847. године, такође под утицајем Беча.
Независна српска држава (НСД)
Србија се и у латиничко-ћириличком рату држала неутрално јер ни овај рат није желела, док је Хрватска и овај рат „жељела“ и надмоћно га у Србији од Келебије до Проклетије добила јер су српски стручњаци за српски језик били цео век вербално за „равноправну“ српску ћирилицу, а суштински су помагали хрватску латиничку војску и нису јој се ничим и никада супротстављали.
УЛОГА СПЕЦИЈАЛНОГ „СРПСКОГ БОГАТСТВА ДВОАЗБУЧЈА“
У СУДБИНИ СРБА И СРПСКОГ ЈЕЗИКА
О улози српског богатства двоазбучја у судбини Срба и српског језика није писао ниједан велики српски лингвиста, па је нама „малим лингвистима“ остало од њих да ту тему („богатство двоазбучја“ које су они измислили) обрадимо у вези с њеном улогом у пропасти српске ћирилице од „српскохрватског језика“ до Музеја ћирилице код Бајине Баште (зграда је потпуно спремна, али се министар Никола Селаковић са српским лингвистима премишља када да је са стручњацима за српски језик и писмо отвори и којим срећним поводом да се тамо нађу и свечано предају тај простор за ове остатке од 10 одсто ћириличког писма у Србији оним туристима који уживају да шетају по целом свету и да, с посебним уживањем, разгледају оно чега више нема да виде у животу, него могу видети само у специјалном музејима.
Српским радницима у неким фабрикама у Србији данас треба дупло више пелена за машинама него кинеским радницима
Те смо се теме (улоге „српског богатства двоазбучја“ у судбини Срба и српског језика) латили у часу када Матица српска прославља два века свога постојања и рада и поводом 25 година постојања и рата за ћирилицу Удружења за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ (2001-2026). Ипак, главни повод обраде ове теме била нам је скромна најава израде тог новог правописе који је припреман у некој врсти илегалног рада у Матици српској, иако је „Ћирилица“ очекивала неку макар малу широку јавну расправицу о предлогу правила, посебно решења питања писма: хоће ли се и даље обогаћивати српски језик, српско писмо и српски народ у „богатству двоазбучја“, или у „сиромаштву једноазбучја“ каквог се држе сви други лингвисти у свим другим језицима у Европи и шире од ње, па они нису баш претерано сиромашни ни у чему, у односу на нас, па ни у свом „сиромаштву једноазбучја“ нису изгубили ни десетинку једног целог процента“ свога писма за разлику од нас у Србији који смо и у свом једином у цивилизацији „богатству двоазбучја“ једва сачувасмо до сада једну десетинку српске ћирилице од свега што данас пишемо српским језиком. Овако нам је, силом прилика у богатству том остало да критикујемо наставак богатог двоазбучја и нестанак „равноправне“ ћирилице с хрватском латиницом у језику Срба или је лингвистима, можда, пало на памет да се Музејом ћирилице „ваде“ онда када су видели да својим уникатним у Европи и изван Европе „богатством двоазбучја“ недовољно обогатили српски народ и довели га до тога да он једини данас не зна које је његово национално писмо у националном језику: да ли наша ћирилица или „наша“ хрватска латиница или наша „Вукова српска латиница“ коју је чувени наш земљак по тлу земље и језика П. М. обогатио преимењујући хрватско латиничко писмо гајицу. Народ је препуштен знању српских стручњака за језик и писмо да се опредељује у томе које је „више наше“ писмо: „наша ћирилица“ или „наша латиница“. Јер, се народ определио за „нашу латиницу“ јер му је доста дуплог писања свога језика на два писма. Народ сам зна да једно писмо мора да чува, јер без писма џабе му је језик само за брбљање, али не зна чиме да га (за)пише. А да пише обама писмима, како то налаже својим прописом „тата-мата за правопис“ добри и добронамерни Мато Пижурица (Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2010, стр. 15) обама писмима, с тим да свој језик пишу „најпре ћирилицом па латиницом“ не могу то Срби да стигну, поготово што данас морају у неким фабрикама у Србији наше и старо и младо за машинама да носи пелене, па ако још морају да пишу своју радну норму на два писма, колико ће им требати више пелена, макар дупло, па и више јер „наша латиница“ има више од 30 слова, јер су нека слова дупла (са два словна знака). Они у том дуплом писању никад не могу стићи, на пример, вредне кинеске раднике који јесте да имају неких тек три и по хиљаде знакова, али им опет треба мање пелена него Србима који имају све заједно 63 знака спорији су у писању од Кинеза који не пишу своје језик двапут из нужде, ма које врсте, да би могли да се прехране! Да се не би пристојно „унередили“ од губљења времена у писању свог језика двама писмима. Они нису увезли наше правописце да им буду „тата-мате“ за кински правопис, као што су наши лингвисти – правописци у Матици српској, да Кинезе науче да и они у „богатству двоазбучја“ кинески језик пишу двапут: једном на ћирилици једном на латиници, па да и њима код нас у фабрикама треба, као Србима, дупли број пелена у једној радној смени. Додуше и с тим једнописом нису Кинези тек тако постали економска сила у свету бр. Један. Наравно – да су се конески правописци сетили да, као наш добри „Мато од правописа“, пропишу два-три писма“, и они би као Срби напредовали до више пелена у раду и до још надмоћнијег места у економији и „богатству двоазбучја“ или, што да не, и до „богатства троазбучја“, за почетак а, зашто да не, убудуће и до „богатства вишеазбучја“? Тако би Кина опет била испред Србије, макар у производњи пелена за раднике. (Неко ће рећи да ми овим иронишемо, да се мало шалуцкамо с проблемом језика и његовог писма. Али економија нам гарантује да то није никаква ни иронија ни обична шала. Јер, економија је то. Ако ти вишеазбучје обавезно донесе већу производњу ма чега, па и пелена, то потврђује да економија није нимало глупа наука ако помогне већу производњу и пелена, као и било чега. Нажалост Кинези и сви други народи, осим Срба, немају два писма или више, па смо ми испред свих у „бедепеу“.
Чудно је мало зашто нису српски лингвисти – правописци увели Србима још два писма!
Српски велики лингвисти – правописци много знају, али још не знају колики би „бедепе“ нагурали Србији са четири или више писама. Ако је, по њима, „богатство два писма“, какво би тек било берићетно Србима „богатсво четвороазбучја“!? Али шта ћемо ако се српски „бедепе“ смањи дупло зато што народ неће више да се шизофренише дуплим писањем па заврши то са „сиромаштвом једноазбучја“, што је потврдио раније споменути академик Иван Клајн који је лингвистима упутио своју сасвим реалну оцену: „Латиница је у двоазбучју победила, ћирилица је сведена на ,режимско писмоʻ и Срби ће поново бити једноазбучни у свом језику, али сада у хрватској латиници.“ То лингвисти сигурно знају јер је академик Клајн био на челу њиховог Одбора за стандардизацију српског језика . Ако то неко од лингвиста, ипак, није сазнао, нека узме књигу („књиге, књиге, браћо моја, а не звона и прапорце“ на коњима и читање само књига својих пријатеља и блиских колега, него читајте и нешто од „малих лингвиста“) Чудо језика – разговор с лингвистима (Службени гласник, Београд, 2010, стр. 206. и још много страна на којима Клајн даје савет лингвистима да изаберу хрватску латиницу за писмо јер њиме, осим српског језика, можете писати и хрватски језик, и босански – бошњачки и црногорски језик, а српском ћирилицом, која је „једнонационално писмо“, можете писати једино – српски језик. Но, чини нам се да сте, браћо лингвисти, ви уважили свог дугогодишњег председника Одбора за стандардизацију српског језика и да сте „богатством двоазбучја и без личног избора хрватске латинице за себе, убедили српски народ да заједно искоренимо 90 одсто српског „једнонационалног писма“. Ви можда знате и боље од Клајна, јер верујемо да знате да се српским ћириличким писмом не може писати ниједан латинички језик, па чак ни ћирилички руски, бугарски, македонски и било који још ћирилички језик, јер је наше писмо заиста потпуно самосвојно и оригинално, па се њиме стварно пише само српски језик (ако случајно нећемо да га пишемо хрватским писмом, а и тога чуда има међу Србима, антисрби би казали „Срби националисти и шовинисти“ – Срби националисти, а одбацили, уз помоћ својих лингвиста – правописаца већ 90 одсто свог националног писма! Нема код Срба ни националиста ни шовиниста према другима одавно. Има једино нешто јаког шовинизма неких назовиСрба према нормалним Србима. Али треба тога мало више у том шовинизму па да што пре нестане и ових преосталих десетак процената српског „једнонационалног писма“. Клајн се није сетио да каже да ли су и друга ћириличка писма вишенационална и да ли македонским писмом могу да пишу Бугари, Срби, Руси, Монголци или Монголијанци и други ћирилички народи своје језике. Није рекао ни да ли Срби Шумадинци, Срби у Војводини и др. могу нормално да пишу српском „једнонационалном ћирилицом“.
Зато је српски народ, уз помоћ својих лингвиста –правописаца, одлучио да убрза своје бежање из наметнуте му двоазбучне шизофренније (по проф. В. Ђорђевићу) побегне у латиничку једноабецедност тј. да пређе на „Вукову српску латиницу“, по „Пери из контроле лета“ њеног аутора и изумитеља реченог оног Пере, не из „контроле лета“, него оног који посебно воли и зна најбоље да тумачи Лазину (Костићеву) песму Санта Марија де ла салуте“ (исписасмо је „осветољубиво“ према заклетим антићириличарима све „преведно“ на ћирилицу). Народ се већ определио. Коме да верује, ако неће својим стручњацима за језик, писмо, правопис и сл.?
У овом часу, треба признати јавне, сваком видне, показатеље катастрофалног пораза српске ћирилице. Пораз је и омогућен и подржаван и од лингвиста и од власти: од струке лингвистичке решењем питања писма у двоазбучју, што значи – струка је пристала да ризикује такав пораз и он се, ево пред свим очима, догодио. То је подржала и држава (свака власт у Србији од 1990. до 2026) не спроводећи у пракси став први Члана 10. Устава Србије.
Можемо да тај катастрофални пораз видимо или да га не видимо. Очигледно да тај пораз нису видели ни стручњаци за језик и писмо у Србији ни власт од 1990. године до ове 2006.
Ми у „Ћирилици“ и сви други нормални људи који имају очи много пре смо видели да је настао устук ћирилице у великом проценту још у Југославији којој српско ћириличко писмо није годило најпре и највише онима с којима смо делили језик (Хрватима) откада су они прихватили вуковски српски језик, називали смо га најпре ми Срби „српским“, Хрвати најпре краће време „хрватским или српским“, затим по договору с Хрватима, мало и са Србима – Црногорцима (1954) „српскохрватским“ и(ли) „хрватскосрпским“, онда опет званично у Хрватској (1970. и касније) „хрватским или српским“, да би га Хрвати нешто пре тога, од 1967. звали у Хрватској углавном (практично) „хрватски језик“, а кад су били с групом српских лингвиста на неком заједничком скупу, враћали би се, преко неке своје ствари, најчешће на „хрватски или српски“, а „хрватскосрпски“ им се од тада није више никако допадао. Срби су тај језик (свој у деоби с Хрватима) од почетка Југославије звали само „српскохрватски језик“, што је, по значењу, могло бити милије Хрватима него Србима зато што назив „српскохрватски језик“ буквално значи: „хрватски језик на српски начин“, а одбијали су „хрватскосрпски“ зато што је то буквално значило оно што је тај „језик“ био: „српски језик на хрватски начин“. Али када су се од Југославије братски растали растали, Хрвати су тачно сазнали, иако су одавно знали, како ће звати лингвистички „српски језик на свој начин“. То је био „хрватски језик“ који су успели да региструју у свету уз своје латиничко писмо.
Српски лингвисти су поступали сасвим супротно хрватским лингвистима, а на штету српског језика и писма
Српски лингвисти су поступали много друкчије. Када им се, стицајем политичких околности, „српски језик“ сâм вратио, протеран отуда нешто пре протераних Срба, српски лингвисти сербокроатисти у то време нашу језичку избеглицу названу „српски језик“ најпре су одбили. Хтели су да га врате назад. Зато су 1990. сви који су се званично као стручњаци питали закључили:
„Друштво за српскохрватски језик и књижевност Србије сматра да назив језика у новом Уставу Србије треба да остане с р п с к о х р в а т с к и (истакнуто, спационирано је изворно, нисмо то ми учинили – Д. З.) језик.“
То значи, другим речима, или „исто то, само мало друкчије“ (по Вуку): „Иди ти, српски језиче, куд хоћеш, у Србији ти, нерођени мој, нема места.“
И још су нагласили – да се не схвати да је то неко лаичко гледиште, па да можеш да га не поштујеш:
„Т о ј е н а у ч н о з а с н о в а н о р е ш е њ е.“[2] Па су додали и ово:
„Назив српскохрватски језик (истакнуто курзивом такође је изворно – Д. З.) није никад био наметан српским лингвистима него је резултат њиховог научног уверења о идентитету овог језика.“
Остало је још једино тада у Управи Друштва за српскохрватски језик и књижевност кажу да „латиница није никада наметана ни српским лингвистима ни српском народу“ па да сви колективно из Управе овог стручног друштва буду хитно примљени у САНУ да би добили редовну надокнаду за своју високу научност.
Ми смо из „Ћирилице“ о тој високонаучности детаљније писали у књизи Тројански коњ у српском језику.[3] Тада још нисмо веровали да је било још много тројанских коња у сербокроатистици. Не знамо баш тачно да ли је (и) на њих, толико високонаучне и дубоконаучне, мислио М. Ковачевић када је написао оштру критику српске филологије баш о времену малопре цитиране изјаве Друштва за српскохрватски језик и књижевност.
(Ако што у овом изватку из рукописа нове планиране књиге поновисмо, намерно смо то учинили. Зна се зашто.)
Екслузивно објављује Борба за истину део рукописа Драгољуба Збиљића – Драге Мирсина СДибничанина из још необјављене књиге „Од две војске у српском језику хрватска војска надмоћно победила (90:10 одсто)“
