Древни православни Галски светитељи
Главно дело православне хагиографије VI века великог православног светитеља Запада. Никад преведен на руски или грчки (ни на србски), сада је први пут представљен и на руском (и први пут на србском) језику и посвећен је блаженој успомени на архиепископа Јована (Максимовића), који је и сам био последњи од великих православних јерараха Галије и нови апостол Западних земаља.
ПРЕДГОВОР
“Радоваће се томе пустиња и земља сасушена, веселиће се пустош и процветати као ружа. Процветаће обилно, и веселиће се радујући се и попевајући; слава Ливанска даће јој се и красота Кармилска и Саронска; та ће места видети славу Господњу красоту Бога нашега.“ Књига пророка Исаије 35, 1-2
Апостолско доба се одликовало високим узлетом духа међу хришћанима. Зато што су хришћани на многим местима били под претњом мучеништва због своје вере и увек су били на опрезу, живели су у непрестаном ишчекивању дана сусрета са Господом, коме су служили. Када је хришћанство касније „легализовано“, показало се да су захтеви према хришћанству ослабили. Хришћанство није било више питање живота и смрти. Међутим, многи хришћани нису хтели да изгубе жарку веру апостолских времена. За њих је хришћанство још увек било „питање живота и смрти“, без обзира на њено културно окружење. Да би сачували кандило вере, некада упаљено у мрачним катакомбама, скривено од антихришћанских владара, ови верници су бежали у „пустиње“, односно у ненасељена места, где су могли да живе у самоћи и молитви. Лишавајући себе удобности световног живота које одвраћа душу и тело од служења Богу, они су се на тај начин предавали бескрвном мучеништву како би спречили да горућа вера катакомби нестане са лица земље. Пустиња је служила очувању високог хришћанског духа и тако је спасила читаво хришћанство, које приврженошћу својим аскетским коренима може да сачува своју „прву љубав“ до краја времена. Љубав према пустињи најпре се јавила у хришћанским заједницама Палестине и Египта. Касније је идеална представа овог начина живота продрла у многе друге земље света: у Грчку, Италију, Енглеску, Ирску, Француску (Галију).
Централна личност у овом западном покрету био је Свети Јован Касијан, који је отпутовао у Египат у четвртом веку да изучи монашке традиције и учења, а затим је поделио ово знање са својим сународницима у Галији. Овај „излазак у пустињу“ изнедрио је свете чији су животи били обележени светошћу ништа мање од живота њихових претходника на Блиском истоку. Њихова популарност међу верницима била је толико велика да је чувени хроничар тог времена, Свети Григорије Турски, настојао да њихове животе сачува у многим књигама назидање будућих поколења хришћана. Једну књигу, посебно посвећену његовим земљацима-аскетама (подвижницима), назвао је „Vita Patrum“ (Патерик) или „Житије Отаца“, као да је мноштво ових људи водило један живот пред Господом у највишој хришћанској врлини – једнодушности…
Игуман Герман (Подмошенски) 1934-2014
