Србски војник и србска јабука

Ово је само кратка прича о јабуци и сиромашном војнику на умору. Није написана за какву читанку, већ за оне који толико хитају да омладини испричају да је отаџбина само један „старински појам“, за оне који се толико труде да нам одузму наша најтоплија, најбоља, најплеменитија осећања.

Причу је моме другу, капетану Холстаду и мени испричао уредник „Политике“ док смо једног дана седели и ручали разговарајући о рату. Он је као резервни официр учествовао у оба похода, и у Турском и у Бугарском рату, био двапут рањен пред Андријанопољом и једанпут у последњем рату. Управо смо стигли до слаткиша, пред нама је стајала чинија са јабукама и поморанџама. Прво је узео поморанџу, а онда је изненада вратио натраг и уместо ње узео јабуку и рекао:

-Сада ћете чути нешто најлепше што сам доживео током целог рата.

Видео сам много примера највеће пожртвованости и оданости, самоодрицања и храбрости, али ипак ништа није оставило тако јак утисак на мене као оно што сам доживео када сам последњи пут лежао рањен у великој болници овде у Београду.

То је било после битке на Брегалници и ја сам био најзад смештен у кревет у Војној болници. Једнога дан стигао је возом из Солуна транспорт од 250 нових рањеника; били су то они несрећни другови који су прешли Албанију, који су прошли кроз ужасне муке прво током марша борећи се против грозних Албанаца, а касније се у Дури и Алексији борећи против болештина. Рањеници и болесници, који су уз много труда смештени на пароброд и после бурног и дугог путовања пребачени у Солун, стигли су најзад возом у Београд, опет после дугог пута. Неколицина их је умрла успут, а још више их је било на ивици смрти.

У кревет покрај мог смештен је један прилично млад војник; био је скоро готов. Лице му је имало боју посивеле земље и био је толико слаб да су лекари одлучили да га више не муче регледима. Једино се још ваљало побринути да му последњи часови протекну што лакше. Ту је управо било присутно неколико енглеских и немачких лекара, а као тумач их је пратила супруга примаријуса, госпођа Зондермајер. Нека млада медицинска сестра је стајала одмах уз њих држећи у руци корпу с јабукама и наранџама.

Приближила се рањенику и пружила му једну поморанџу, али он је одмахнуо главом као да му је понудила какво зло. Пружио је ка њој своје немоћне, исушене руке и погледао је као да је очима моли за нешто. Затим је оборио поглед на корпу. Онда је она узела једну јабуку, лепо црвену и жуту, иначе какве су дивне српске јабуке, и ставила је на његов покривач. Војник је узе са видљивом радошћу, стави је пред себе, благослови је знаком крста. Његове шаке с исушеним прстима нежно су миловале јабуку као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно. Сузе су лиле низ усахле, изборане образе. „О, то је српска јабука, српска! Да, српска је“, говорио је једва чујно. На уснама му се појавио осмех, његове очи су потражиле сестрине као да јој из дубине своје душе шаље речи захвалности. „Хвала, хвала!“

Енглески и немачки лекари упиташе госпођу Зондермајер шта то војник каже. Али она више није могла да одговори. Она, која је месецима свакодневно ходала између рањеника, која је видела тако много дирљиве оданости и пожртвованости, била је сувише узбуђена. Сузе су јој цуриле низ образе и на крају је промуцала:

„Он само каже да је то српска јабука.“

Лекари се погледаше међусобно, дубоким наклоном поздравише ту Српкињу и отидоше.

Два дана касније рањеник је умро. У шакама је стезао јабуку а умро је са осмехом на лицу.

Дан касније сам разговарао са госпођом Зондермајер и поменух јој „војника и српску јабуку“. Она онда рече: „Нико ме није видео да плачем за време рата, ни када су моја два сина отишла; ни када смо сазнали да су ескадрон у коме је служио млађи син вероватно опколили Бугари и сасекли до последњег човека, нисам имала право да заплачем, али тада нисам могла ништа друго. Дубока љубав нашега народа према Отаџбини казује ми да је то добар и здрав народ и да идемо у сусрет безбедној и великој будућности. Плакала сам од радости и захвалности.“

Аутор: Хенрик А. Ангел