Slobodan Antonić: U interesu društva je da se sačuva institucija braka
Ako brak svedemo samo na ugovor, onda su mogući različiti pravci razvoja koje mi ne možemo predvideti.
Govoriću o dva predloga zakona – o istopolnim zajednicama i o dopuni zakona o zabrani diskriminacije. Šta je problem s ova dva zakona, pa i s ovim trećim? Počelo je tako što je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog raspisalo konkurse za formiranje radnih grupa koje bi predložile nacrte ovih zakona na koji su mogle da se jave samo – kako je stajalo u uslovima konkursa – pripadnici nevladinih organizacija koji su imali, i to je bilo određeno – više godina iskustva u borbi za rodnu ravnopravnost, protiv diskriminacije itd. Dakle, jasno je definisan profil NVO i njihovih aktivista koji su mogli da učestvuju u izradi ovih nacrta, a sad već i predloga zakona.
To imate na početku, a na kraju imate skupštinu za koju slobodno možemo da kažemo da faktički i nema opoziciju. Dakle, imamo čitav proces predlaganja, a možda i usvajanja veoma važnih zakona kojme bi se krajnje ozbiljno mogao uskratiti demokratski legitimitet. Nije bilo stvarne rasprave – niti može biti ozbiljne javne rasprave u skupštini kakvu imamo – i sve to suštinski zabrinjava i uznemirava jedan deo javnosti koji smatra da se nisu dovoljno čuli argumenti protiv predloženih rešenja, pa protiv i čitave koncepcije.
Zapravo, ovde je problematična čitava koncepcija. I to, prvo, Zakona o istopolnim zajednicama – koja ide na to da se prosto prekopiraju svi članovi iz bračno-porodičnog zakonodavstva u zakon koji bi se odnosio na takozvane istopolne zajednice. One, time, faktički postaju bračne zajednice – one to formalno nisu, ali faktički jesu bračne zajednice, osim kad je reč o usvajanju dece. I premda se stalno priča o tome kako Ustav brani da se istopolne zajednice nazovu brakom, najavljuje se da će se u budućnosti, kada se bude menjao ustav, i to takođe „uskladiti“ i „regulisati“.
Ali, u osnovi čitave te koncepcije jeste – i to je ono što je pogrešno i što moram kao sociolog da ukažem – uporno proturanje koncepcije braka kao ugovora. Jer, kaže se, čekajte, ugovor ne može da bude ograničen polom ljudi koji sklapaju ugovor. Ali, ako je brak tek ugovor, zašto bi bio ograničen broj ljudi koji sklapaju takav ugovor?
Ali brak nije ugovor. Tačno je da on ima određene elemente ugovora, građanskog ugovora vezanog za imovinu, ali brak je pre svega društvena institucija. Ta institucija je prirodno nastala kroz društveni razvoj, socijalnu evoluciju tokom hiljada godina. Brak je najracionalnija, najefikasnija, najjednostavnija ustanova za društvenu proizvodnju dece. Zašto najracionalnija? Zato što obezbeđuje da svaki muškarac može da ima ženu i svaka žena može da ima muškarca – jedan muškarac, jedna žena – najpravedniji i najjednostavniji način da se obezbedi da deca nastaju i društveno se vaspitavaju u okruženju koje omogućuje podršku oba biološka roditelja.
To je koncepcija koja, naravno, ima određena odstupanja. Mi ne možemo reći da brakovi nisu oni u kojima ne postoje deca, ali to je društvena ustanova koja obezbeđuje da društvo ima decu.
Pojedinci mogu da nemaju decu. Ali, društvo mora da ima decu, da bi uopšte opstalo. Brak, dakle, nije ugovorna zajednica, on je, dakle, društvena ustanova, zbog čega koncepcija ljudskih prava ne može biti primenjena.
Recimo, obdanište je društvena ustanova, premda neko može da kaže: moje je pravo da upišem obdanište, ko mi to može zabrtaniti? Ali ne, obdanište je društvena ustanova za podizanje dece, i neko ko ima 20 ili 40 godina ne može da se upiše u obdanište. Ili, recimo, biračko pravo. Stiče se sa 18 godina, sama priroda te društvene ustanove kaže da ne postoji univerzalno pravo da se glasa.
Brak je, stoga, društvena ustanova koja se ne može svesti na ugovor. Jer, kada to učinite, kada brak svedete na ugovor, pa neka ga dvojica muškaraca sklope, ili dve žene, onda se postavlja pitanje: a zašto bismo se tu zaustavili?
Ako je brak samo ugovor, zašto trojica ugovarača ne bi mogli da sklope takav „ugovor“? Ili petnaestorica muškaraca i tri žene? Zašto oni ne bi mogli da sklope ugovor, i onda uživaju društvenu podršku?
Nedavno je objavljen u Njujork postu tekst koji počiva na ideji da je brak ugovor. U tekstu se pita – zašto taj ugovor ne bi mogli da sklope majka i punoletni sin? Zašto brak ne bi mogli da sklope otac i punoletna ćerka? Zašto rođački odnosi treba da ograničavaju poslovnu sposobnost?
Ali ne, kao što vidite i sami, nije tako. Brak je složena društvena ustanova koja je istorijski dugo nastajala i koja je danas takva kakva jeste. Ako vi sad nju „rasklopite“ tako što ćete da je redefinišete, ako je faktički svedete na ugovor, onda su mogući različiti pravci razvoja i mi ne možemo predvideti da li će on uopšte preživeti takvo „redefinisanje“.
Zato mislim, kad već govorimo o tom zakonu, da je bolja je koncepcija građanskog partnerstva. Ono bi bilo otvoreno za ljude oba pola, koji ne žele da stupe u brak, ali žele da na određeni način regulišu svoje međusobne odnose i prava. Već je rečeno da neki od argumenata koji se pojavljuju u vezi sa ostavinskim pravima istopolnih partnera, ili s njihovim posetama u bolnicama – da je to već regulisano. Recimo, u Zakonu o pravima pacijenata stoji da lice koje živi u domaćinstvu ima pravo na posete. Takođe, međusobnim se ugovorom može regulisati ostavinska namera, ili kroz testament.
Ali, ako je potrebno napraviti neku vrstu omnibus zakona koji bi regulisao celokupnu tu materiju, onda dajte da napravimo zakon o građanskom partnerstvu. Nemojte da pravite instituciju koja je zapravo pseudo-brak koji samo razara ovu staru društvenu ustanovu. To je moja osnovna primedba ovom zakonu.
Drugi zakon – izmene i dopune Zakona o zabrani diskriminacije – otišao je korak dalje i već je ušao u skupštinsku proceduru. Dok zakon o istopolnim partnerstvima dugoročno zabrinjava, ovaj drugi zakon zabrinjava već sad. On je veoma opasan za elementarne građanske slobode.
Evo primera. U tom zakonu, i bez pooštravajućih dopuna, već imate nekoliko odstupanja od uobičajenih pravnih normi, od uobičajenih normi civilizovanog, građanskog prava.
Prvo odstupanje je prezumpcija nevinosti. Kada ste tuženi po Zakonu o zabrani diskriminacije, ne dokazuje krivicu onaj koji vas tuži, nego vi koji se branite morate da dokazujete svoju nevinost.
To je potpuno odstupanje od elementarnog prava na prezumpciju nevinosti. Kad vas neko tuži da nekoga diskriminiše, kako ćete vi da dokažete da niste nikoga diskriminisali? To je vrlo komplikovano, pravno-tehnički je komplikovano.
Pomenut je slučaj Vladimira Dimitrijevića. Profesor Dimitrijević je, svojevremno, na svom blogu, dakle, na internet stranici, objavio tekst u kome je kao pravoslavni intelektualac, kao hrišćanski intelektualac, izrazio stav o homoseksualnim praksama i njihovim političkim agendama i idejama. Tužen je za diskriminaciju i taj proces je u toku.
U uobičajenom smislu, diskriminacija znači da vi nekoga uskraćujete za njegovo pravo. Recimo, ja sam šalterski službenik i ja vas uskratim za neko vaše pravo samo zato što ste žena ili gej. Ali, kako je profesor Dimitrijević, inače gimnazijski profesor srpskog, objavljujući tekst na svom blogu, bilo koga uskratio za njegovo pravo? Kako? Na koji način?
Ali, po ovom zakonu, on sad mora da dokazuje da nikoga nije diskriminisao tim tekstom. Kako će on to da dokaže?
Još jedna važna stvar, koja takođe predstavlja jednu vrstu šikane: onaj koji je tužen mora da dođe u sud koji se nalazi u mestu onoga koji je tužio. Profesor Dimitrijević je iz Čačka, i da ga je tužio bilo ko po bilo kom drugom zakonu, taj proces bi se odigravao u Čačku. Ali ne, po ovom zakonu, prof. Dimitrijević mora svaki put da dođe u Beograd, jer se proces mora održati u mestu tužitelja.
Često se govori o tome da su kazne ovim predlogom povećane pet puta. Inflacija od 2009. godine nije bila 500%, možda je bila 30–40% – govorim o inflaciji u odnosu na evro – a kazne su ovim predlogom zakona povećane pet puta. No, mnogo strašnije je nekoliko stvari na koje treba skrenuti pažnju.
Prvo, svugde gde je pisalo diskriminacija sada je dodato i „navođenje na diskriminaciju“. Potpuno je jasno da kad vi tužite nekoga što je objavio tekst na svom ličnom blogu to stvarno ne može biti diskriminacija, kako god da okrenete. I, uglavnom su ovi ljudi koji su ovde pomenuti, na višim instancama, oslobođeni optužbi.
Ali, sad je ubačeno „navođenje na diskriminaciju“. Šta sad to znači – navođenje na diskriminaciju? Da li sad ovo što mi ovde govorimo neko sutra možda da protumači kao navođenje da se neko diskriminiše?
Takođe, ubačene su i odredbe koje kažnjavaju „uznemiravanje“ seksualnih manjina. To nije samo uznemiravanje u smislu da vi nekome nešto dobacite. Ta uznemirenost može nastati i kad neko od pripadnika tih manjina nešto pročita.
Vi nešto napišete, neko to pročita i „uznemiri“ se. I vi možete biti tuženi za diskriminaciju.
Dakle, to su vrlo osetljive stvari. Usvajanje takvih zakona može se završiti veoma opasnom praksom – diskriminacijom svih onih koji imaju drugačije mišljenje.
I zato, imajući u vidu sve ove specifičnosti – da je sve pogrešno krenulo, na način kao da se htelo napraviti što ekstremniji zakon, i to bez ikakve ozbiljne diskusije, a takođe imajući u vidu i u kakvoj skupštini će to da završi – mislim da je reč o veoma opasnoj zakonodavnoj praksi. Ona može imati vrlo negativne posledice po naš javni život.
I stoga je naša dužnost da skrenemo pažnju na sve te opasnosti.
Autor: prof. dr Slobodan Antonićdr
Izvor: https://ifamnews.com/sr/antonic-u-interesu-drushtva-je-da-se-sachuva-institutsija-braka
