„Са вером у Бога, напред у борбу против нових усташа… – партизана.”
На обронцима Динаре, у селу Топоље, у ноћи 26. на 27. фебруар 1907. године, рођен је Ђујић Момчило. Родитељи Раде и Љубица, име му дадоше по средњовековном епском јунаку, војводи Момчилу. Вероватно ни сами не слутећи колико ће се убрзо историја поиграти са овим именом.
Гимназију почиње у Книну, а завршава је у Шибенику као ђак генерације. На другом крају земље, у Сремским Карловцима уписује богословију. Сремски Карловци су место где је велики песник Бранко Радичевић написао своје најбоље песме. Млади Момчило слободно време проводи читајући Радичевића, те и сам објављује збирку песама „Емилијаде.” После богословије одслужио је војни рок и вратио се под родну Динару. Ту је оженио Зорку Добријевић, са којом је стекао троје деце.
Парох у селу Стрмици постао је 1933. године и одмах је учествовао у изградњи прве болнице у Книну. Године 1937, са иконом у руци, предводио је штрајк 2.000 незадовољних радника који су градили пругу Книн-Бихаћ. Тромеђа Босне, Лике и Далмације нашла се у новооснованој НДХ-а. За Србе са ових простора, једина прилика за опстанак била је да се дигну на устанак против нових генерација жедних српске крви.
Краљ, Влада и врховна команда у то време налазили су се на Блиском истоку. Успели су ступити у контакт са пуковником Драгољубом Михаиловићем, који је одбио да се преда и са делом војске налазио се на Равној Гори. Михаиловић је тада добио чин генерала и положај министра одбране, а затим је постао начелник штаба Врховне команде. У складу са ратним прописима, основао је команду четничких одреда ЈВуО.
У пролеће 1941. године, породица Ђујић налазила се у родној кући када су приметили да им се приближава колона усташа. Момчило је породицу извукао кроз прозор и скрио их у селу Кистање. После три месеца, у селу Тишковац подно Динаре, изабран је за команданта четничке војске. Ђујић је добро знао какве су покоље муслиманско-хрватске снаге чиниле над Србима у Првом светском рату. Међутим, Динара је од Равне Горе била поприлично удаљена и делило их је много непријатеља. Због тога, у првим годинама рата, четници са Динаре нису били под директном Дражином командом.
Поп Ђујић и мајор Бошко Рашета са малим бројем војника потукли су усташе на реци Цетини. Овде је и сам Павелић реаговао и слао своје изасланике да провере о каквим борцима се то ради на Динари. После великих борби, без којих на овим крајевима не би остало ни српско уво, краљ Петар је Ђујића одликовао Карађорђевом звездом. У то време, Ђујић је од ђенерала Драже добио звање „четничког војводе.” Од јесени 1941. године, Ђујић је поред нацистичке, морао да се бори против још једне паравојске, комунистичке. Усташе и комунисти имали су планове о сарадњи још из тамних затвора Краљевине, где су робијали због тероризма.
Новом радио станицом скривеном на Динари, Ђујић јавља ђенералу Дражи да комунисти све чешће нападају мање италијанске јединице у српским селима. У знак одмазде, Италијани би сваки пут спаљивали та села. Традиционално, на Васкрс 1942. године, партизани су напали српска села на Динари. Тада војвода Ђујић издаје своје чувено наређење: „Са вером у Бога, напред у борбу против нових усташа… – партизана.”
После крвавог Васкрса, поручник Станко Шакић тражио је од војводе Ђујића да посети родно село Висућ, види породицу, али и удахне родна Плитвичка језера. Он није знао да му је брат Мићун у међувремену постао партизански командир, који, чим Станка угледа на кућном прагу, вади пиштољ и убија га. Након овог убиства, мајор Бошко Рашета је доживео нервни слом и повукао се из војске. Због убиства брата, Мићун Шакић је 1946. године добио чин генерала у ЈНА. Након Рашетиног повлачења, па све до краја рата, командант Динарске четничке дивизије био је Момчило Ђујић.
Притисак комуниста на Динару тада је постао огроман. У испомоћ им долази корпус од 3.000 четника из Херцеговине. Пролазећи кроз Граховско поље, војвода Петар Баћовић свратио је у село Обљај и посетио родну кућу Гаврила Принципа и његову мајку Марију. Комунисти одмах сутрадан ову кућу пале до темеља. У то време преко Јадранског мора, комунистима стижу огромне количине наоружања, те они почињу да носе енглеско оружје и униформе. Али то оружје нису уперили против Немаца, већ против четника.
Војвода Ђујић пролећа 1944. године савезницима шаље тачне координате и тражи да се бомбардује Бихаћ као главни немачки центар. Уместо тога, са земљом је сравњен Книн, али само горњи део града, онај српски. Срби су Васкрс те ’44. године прослављали окупљени на „Далматинском Косову.” Око подне прво су их бомбардовали авиони НДХ-а, а затим и енглески авиони. Динарску четничку дивизију је у зиму ’44. године напало 6 партизанских дивизија са 24 тенка и 40 топова. Ове партизане је опремила и обучавала енглеска армија на острву Вис. Војвода Ђујић наредио је извлачење преко пруге кроз село Пађене. На железничкој станици дочекали су их и енглески тенкови, а војвода је овде рањен у ногу док је 150 војника у пробоју оставило животе. Преживели су се пробили до Гацке долине где су биле најзападније четничке јединице. Пут их је даље водио у Горицу у Словенији, па даље за Италију. Тако су четници тек у Италији коначно видели западне савезнике, и грлећи их, надали су се да ће се врло брзо заједно вратити у отаџбину. Савезници су, ипак, имали другачије планове за њих.
Енглези су на реци Сочи, на Ђурђевдан 1945. године, убедили четнике да предају наоружање, како би им они дали ново, те их одвели у своје кампове да се мало окрепе. Врло брзо свима је постало јасно да су преварени и разоружани. Уместо у отаџбину, завршили су у логору „Еболи” код Напуља. Две године овде су живели, школовали се, венчавали, рађали и умирали. А брижни савезници 1947. године, размештају их по разним логорима у Немачкој. Од тада, четници се расељавају широм света.
Војвода Ђујић Момчило завршио је у САД-у и постао председник четника Равне Горе и руководио је покретом широм света. Нису сви завршили у избеглиштву. Заставник Зулић Никола побегао је из Италије и све до 1968. године по Динари водио је свој герилски рат. Тек када му је УДБА ухапсила мајку, жену и ћерку, предао се.
Године 1960. први и последњи пут су се срели погледи два смртна непријатеља. Човек са надимком Тито био је на балкону хотела са својим обезбеђењем, а испод њега на улицама Њујорка демонстрације је предводио Ђујић Момчило.
Војвода Ђујић преминуо је 11. септембра 1999. године и сахрањен је у Сан Маркосу у Калифорнији. У манастиру Свети Сава код Чикага, 2007. године подигнут му је споменик, поред споменика ђенералу Михаиловићу. У родном Топољу, после рата је стандардном процедуром сва имовина одузета породици Ђујић. Док су сви проглашени за сарадника окупатора. Још два брата војводе Ђујића су ратовала у Другом светском рату. Први Глишо је погинуо на почетку рата, а други Бошко је командовао четничком омладином на Динари. Бошко је умро пре две године у Калифорнији у 102. години живота…
Аутор: Деки РС
