Разлика између студенстких протеста и литија у Црној Гори
РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ ПРОТЕСТА И (ЦРНОГОРСКИХ) ЛИТИЈА – ИЛИ ГДЕ БИ ДАНАС БИО ЕКУМЕНИСТА АТАНАСИЈЕ ДА ЈЕ ЖИВ?
Црногорске литије су почеле као бунт српске младежи против перципираног Миловог инсистирања на томе да се Митрополија “поново региструје“, уколико жели да потпише са државом Темељни уговор о односима какав је потписан са другим верским заједницама. Премда, као што ћу објаснити, у питању је било само фингирано натезање са Амфилохијем.
Јер, Амфилохије и Мило су имали исти циљ. А то је аутономна у почетку, а онда и аутокефална “Православна Црква у Црној Гори“. Амфилохије је већ повремено на свом сајту све више користио тај термин за неканонску праксу коју је увео у виду наводног већања свих епископа СПЦ који су у ЦГ. Циљ је био да ти епископи као “Православна Црква у Црној Гори“ потпишу на челу са Амфилохијем Темељни уговор са Милом. А да би тако нешто успело, морала је да се фингира напетост око “регистрације Митрополије“.
То би се решило тако што би на крају Мило одустао од тражења регистрације што би Амфилохије спиновао као своју победу, али би Мило добио своју фантомску “Православну Цркву у Црној Гори“ као аутономну или аутокефалну причу независну од СПЦ. Амфилохије би осим прича о победи око “регистрације“, рекао да је “Православна Црква у Црној Гори“ канонска ствар, јер је, наводно, Митрополија била аутокефална и у време династије Петровића – а што су он и Гојко Перовић много пута говорили. Осим тога, вероватно би повукао са собом Дечанце и Призренце са којима је заједно отерао канонског Епископа Артемија и тиме завукао Србе у ЦГ за Голеш планину речима да се он нигде није одрекао Српства, да је најбољи део Српства и Српске Цркве код њега у “Православној Цркви у ЦГ“, а да је у остатку Србије мање вредан део Српства и СПЦ. Или “Циганија“ како би рекли многобројни Амфилохијеви Србоцрногорци – и монаси и мирјани.
План А је био да Сабор СПЦ призна аутономију или аутокефалију Амфилохију. Зато је он самосвласно узео на себе титулу Архиепископа, иако му Сабор СПЦ тако нешто никада није признавао. Амфилохије је хтео да полако СПЦ стави пред свршен чин том титулом и тим марифетлуцима око Темељног уговора. Но, ако њему и Милу то не би успело, имао је он и план Б – да добије Томос од свог друга екуменисте Вартоломеја. Овај би му то сигурно дао, јер су се Амфилохијев екуменизам и виђење да се Помесна Црква мора поклапати са границама независних држава апсолутно поклапали са Вартоломејевим гледиштима.
Да је ово све тачно, сведочи и чињеница да је након смене Мила, на власт дошла влада Амфилохијевог духовног сина и пулена Здравка Кривокапића. Међутим, он није желео да потпише Темељни уговор одмах са СПЦ. Натезао је, слично као и Мило. Околишао, а заправо хтео да Темељни уговор потпише са “Православном Црквом у Црној Гори“. Тек када је он смењен, Темељни уговор са СПЦ је потписао Абазовић који није имао везе са Митрополијом, јер није православан. Вероватно да је то урадио због неких коруптивних послова које је имао са властима у Београду. Но, чињеница је да Амфилохије и његова духовна деца у редовима мирјана са тим потписивањем Темељног уговора са СПЦ нису имали ништа.
Међутим, спонтано се десио бунт младих Срба на шта Мило и Ђедо нису рачунали. Најпре је Мило тражио од Амфилохија да одмах угаси бунт. Амфилохије и његови свештеници су одмах сишли међу младе и укорили их да је пост, да морају да посте кућама и да се смиравају. Међутим, млади су били толико против Мила да их више нисшу слушали. Мило је онда рекао Амфилохију да се стави на чело протеста и претвори их у “Литије“ кроз свој “благослов“. Када се родило, ваљало га је љуљати, али тако да се не отме скроз контроли и постане опасно по Милову власт. А да се онда, када моменат буде згодан, удари нож у леђа и угасе саме литије.
Амфилохију је згодан час дошао током короне. Под изговором да се морамо бринути о ближњем и не ширити заразу, Амфилохије је закатанчио све храмове и забранио људима да се причешћују у храмовима. Такође, забранио је и масовна окупљања на литијама, јер се и тамо наводно шири зараза. Мило и Амфилохије су еутаназирали оно што је почело као динамит који има запаљен фитиљ у подножју њихових сепаратистичких циљева. Епископ Атанасије, морамо ли то помињати, све време је био пратећи циркузант Амфилохијевих играрија.
Шта нам то говори? То нам говори да сваки протест или народно дело које буду “благословили“ екуменисти као “литију“ или им се буду налазили на челу јесте осуђено на неуспех унапред, а можда и на неку велику штету. Зато што је “благослов“ екумениста заправо злослов. Стога, ако неко народно дело покрену људи који нису сасвим црквени, али имају крштење и неке бар номиналне хришћанске вредности у својим срцима (као већина студената данас) то дело можда може донети понешто добро (или мање зло у односу на статус кво). Коме је мање дато, мање ће се и тражити. Али, ако неко политичко дело предводе клирици екуменисти, ту унапред знамо да нема никаквог добра. Ма колико неко од таквих клирика био против режима типа Григорија – а и питање је колико је он заиста против режима, ако се не противи независном Косову и Метохији, Европској унији и осталим глобализмима.
Јер, ако су екуменисти епископи издали Веру, пригрливши јерес, како да не издају првом приликом државу и народ? Није могуће.
То је и одговор некима који се питају где би Атанасије Јевтић био данас – био би на челу протеста ако би му се дозволило, али да проспе кофу помија својим злословом на све оно што је народ покренуо племенитим мотивима. Свакако, да изда народ и државу, истовремено шепурећи се као некакав патриота и слично. Идентично оном што су он и Амфилохије радили у Црној Гори.
Зато је најсигурнији пут да народ схвати да је корен нашег зла у Патријаршији, а не у Председништву. Тамо ваља што пре пренети макар део протестне силе. Али, као минимум не дозволити екуменистима епископима да духовно предводе било који отпор режиму. Ослобађањем Патријаршије од екуменизма, у огромној мери бисмо олакшали и свој земаљски бољитак, па и политичку ситуацију у земљи. Може и овако, не треба ни ту одустајати, али то је доста тежи и дуготрајнији пут, са доста мање ефеката.
Аутор: Марко Пејковић
