Racija januara 1942. u Novom Sadu – Novosadska ili Madžarska
Danas, na sajtu „Srpske istorije“ objavljen je tekst „81. godišnjica Pogroma – Novosadske racije“, preuzet sa sajta Srbske pravoslavne crkve, kojim se javnost obaveštava da će se „u ponedeljak, 23. januara 2023. godine, obeležiti „osamdeset i prva godišnjica Novosadske racije“, da će u novosadskom Sabornom hramu biti „služen parastos žrtvama Novosadske racije“, će „centralni program obeležavanja 81. godišnjice Novosadske racije (biti) održan na Keju žrtava racije“, te se poziva „verni narod Novog Sada da uzme molitvenog učešća u obeležavanju 81. godišnjice velikog stradanja naših sugrađana u Pogromu – Novosadskoj raciji“.
Podseti me to da me je početkom oktobra 2020. godine neki poslić uveo u Železničku ulicu u Novom Sadu, što sam iskoristio da proverim jesam li dobro čuo da je na kući u kojoj je živeo Ignjat Pavlas postavljena ploča njemu u spomen. Kako na njenom čeonom delu toga nije bilo, iz čiste znatiželje osmotrio sam i onu njenu kafansku stranu. Tek kada sam podigao nos „nebu pod oblake“, video sam da je rečena ploča zaista postavljena. Ovlašno sam pretrčao preko njenoga teksta, a potom sam ga pažljivo prepisao:
„Ignjat Pavlas 1886-1942
U ovoj kući živeo je Ignjat Pavlas
znameniti novosadski advokat, član
Predsedništva Velike narodne skupštine
Srba, Bunjevaca i drugih Slovena Banata,
Bačke i Baranje, starešina Sokolskog društva
i osnivač prvog planinarskog društva u
Vojvodini, pogubljen u Novosadskoj raciji“
Kada sam vrat vratio u početni položaj, morao sam se zapitati da li je ta ploča postavljena tako visoko, u boji bezmalo izjednačenoj s onom na fasadi, sa ciljem da u nju blenu žirafe koje tuda svakodnevno prolaze ili, možda, da za Novosađane i druge bude nevidljiva, ili bar jedva primetna.
Onda sam se vratio prepisanom tekstu, ali ne da bih zamerao onima koji nisu uspeli ni da pravilno upišu naziv Velike narodne skupštine (tamo nisu bili zastupljeni „drugi Sloveni“, već „ostali Sloveni“); pokušao sam da se povratim iz mučnine izazvane sramotnim zapisom da je Ignjat Pavlas „pogubljen u Novosadskoj raciji“.
Znamo li da se reč „racija“ najčešće koristi – skoro uvek, možda jedino tada – kad se radi o policijskoj potrazi za posebno sumnjivim osobama, švercerima nečega krupnog, ili po noćnim klubovima „specijalizovanim“ za prostituciju, kocku ili drogu, ili neku „mešavinu“ neprikladnih zanimanja, niko to neće nazvati „švercerskom racijom“, ili „klupskom racijom“, ili „noćnom racijom“, ili „prostitutskom racijom“, ili kakvom drugom „mešanom racijom“, svako će takvu poteru (potragu) nepogrešivo prepoznati i imenovati kao službenu policijsku raciju.
Tako mora biti i sa „Novosadskom racijom“ pomenutoj na rečenoj ploči (i u poruci Eparhije bačke, naravno), naročito ako se ima u vidu njeno veliko početno slovo upotrebljeno u skladu sa pravopisnim pravilima.
Mora biti, naravno, pošto istaknuta ploča podrazumeva da je Grad Novi Sad tada, januara 1942. godine, „racijao“ u velikim količinama, tako da je tim svojim činom uspeo da umanji svoje žiteljstvo za više hiljada duša. Ako je među njima „ukinut“ i neko sa strane, moglo se to smatrati „kolateralnom štetom“.
Pošto Grad Novi Sad, kao takav, nije imao fizičkih mogućnosti da barata sredstvima prikladnim za likvidaciju suvišnih, nepodobnih ili bezvrednih svojih žitelja, valja pretpostaviti da se tih nekoliko hiljada ljudi samoubilo ili po sopstvenoj inicijativi, ili u želji da se ne protivreči onima koji su u ime Grada Novog Sada preporučili da se pristupi samoubijanju.
Van svake sumnje, takva je pretpostavka besmislena, što znači da nikakve „Novosadske racije“ nije bilo; kako je nije bilo, onda ploča posvećena Ignjatu Pavlasu, na štetu istorijske istine, na beskrajnu sramotu Grada Novog Sada i, što je neoprostivo, usmerena na blaćenje drage uspomene na višehiljadnu žrtvu nevinih novosadskih stradalnika, predstavlja najobičniju laž, neuljudnu spletku i ruganje elementarnoj ljudskoj logici.
Ako nije „Novosadska“, ili novosadska, čija je to racija.
Naredni redovi odgovoriće na to pitanje.
Početkom 1942. godine, madžarska vlast organizovala je pogrome nad srbskim stanovništvom u Bačkoj, od kojih su najpoznatiji racija u Novom Sadu i Šajkaškoj, sa nekoliko hiljada žrtava.
Iz jednog izveštaja madžarskog Ministarstva spoljnih poslova od 28. februara 1942. godine, vidi se da je vojna cenzura zaplenjivala i uništavala sva pisma koja pominju raciju; „u pismima se navodi broj žrtava koji varira između 3000-5000“. Posleratna istraživanja pokazala su da je racija „bila dobro smišljena i duže vremena pripremana akcija u kojoj su uzeli učešće najviši vojnički i politički državni i vojni organi Mađarske, počev od komandanta 5. domobranskog korpusa general-pukovnika Ferenca Feketehalmi–Cajdnera, preko šefa mađarskog generalštaba general-pukovnika Ferenca Sombatheljija, ministra narodne odbrane Karolja Barte, ministra unutrašnjih poslova Ferenca Keresteš–Fišera, tadašnjeg predsednika mađarske vlade dr Lasla Bardošija, do vrhovnog komandanta oružanih snaga i šefa Mađarske regenta Mikloša Hortija“.
Iako je 4. januara 1942. godine, u šajkaškim ritovima uz Tisu, navodni žabaljski ustanak okončan likvidacijom četrdesetak pripadnika Šajkaškog partizanskog odreda, madžarska vojna sila pod izgovorom da tako otklanja opasnost od pobune, okomila se na civilno stanovništvo Šajkaške, Novog Sada i Starog Bečeja i otpočela s masovnim zločinima. Izvesni pukovnik Laslo Deak koji je komandovao madžarskim odredom „zaduženim“ za zločine po Čurugu, Žablju, Đurđevu, Gospođincima, Šajkašu, Vilovu, Gardinovcima, Loku, Titelu, Mošorinu i Starom Bečeju, već 6. januara izvestio je svoju pretpostavljenu komandu da „uopšte se može reći da je veći deo stanovnika zlonameran, balkanski, za koji ne bi bilo šteta ako bi potpuno nestao“.
Neposredno po proterivanju madžarske vojske iz Bačke i Baranje, engleskoj javnosti predstavljeno je šta se sve u tim oblastima dešavalo tokom madžarske okupacije, s tim što je naglasak dat na januarsku raciju 1942. godine po Južnoj Bačkoj. Jedan deo tog teksta glasi:
„Mađarska vojska počela je da vrši pokolje Srba… u Bačkoj ne u januaru 1942. godine, kao što to mađarska propaganda želi da prikaže, nego od početka ulaska na teritoriju Jugoslavije. U aprilu 1941. godine pokolji su vršeni u Novom Sadu, Somboru, Senti i drugim mestima (Subotici, Pačiru, Bačkoj Topoli, Srbobranu, Sirigu, Kuli – Pašićevo, nadomak Temerinu, ostalo je pošteđeno blagodareći fizičkoj „intervenciji“ domaćih Švaba). To nisu bile borbe između vojnika, nego ubijanje mirnog civilnog stanovništva sa ciljem, kako sami Mađari priznaju, zastrašivanja i pacifikacije srpskih krajeva, jer je mađarska vojska već u maju 1941. godine imala da pripremi kontingent za Hitlerov pohod na Rusiju…
Prve vesti o ovim pokoljima glasile su da je pobijeno oko 100.000 civilnih lica. Taj veliki broj pojavio se zbog toga što su Srbi i Jevreji izbezumljeni masakrima, počeli bežati sa porodicama i što je mađarska soldateska mnoge rasterala, pohapsila i internirala. Nažalost, broj ubijenih i posle godinu dana ispitivanja, koje mađarska vlada sprečava, ne silazi ispod 30.000…
Potvrdu za masakre nevinog srpskog življa u Bačkoj dao je i švedski novinar g. Nils Hornej koji je u listu ‘Social Demokraten’ od 12. oktobra 1943. godine objavio članak pod naslovom Mađarski pokolj Srba. Između ostaloga, ovaj švedski novinar tvrdi da se za vreme boravka u Mađarskoj potrudio i sam da prekontroliše tačnost jugoslovenskih tvrdnji o pokoljima u Bač-koj i da je uglavnom za njih dobio potvrdu. Prema informacijama koje je on mogao da prikupi na licu mesta u pokoljima u Bačkoj ubijeno je najmanje 10.000 osoba“.
Ovoj cifri vrlo je bliska ona koju je sredinom marta 2008. godine, u Novom Sadu, na tribini „Zabranjena istorija“, pri predstavljanju svoje knjige Racija, saopštio Aleksandar Veljić (1971, Beograd): nešto preko 8.700, barem prema njegovim dotadašnjim istraživanjima.
Jovan Pejin, istoričar-arhivist, arhivski savetnik iz Beograda, rodom iz Kikinde, u knjizi Velikomađarski kapric, Zrenjanin 2007, za neka mesta daje podrobnije podatke: pokolj u Novom Sadu odneo je 4.635, u Žablju više od 1.600, Mošorinu 104 (među njima 47 žena, 29 dece ispod šesnaest, osmoro ispod pet, a sedmoro od 5 do 10 godina), u Gospođincima 80, u Titelu 2.000, u Đurđevu oko 350, u Starom Bečeju oko 200, u Čurugu do 1.400 žrtava. Na mnogim mestima Pejin navodi i imena „najzaslužnijih“ za te masovne zločine za koje su samo malobrojni osuđeni na smrt, jedan deo na kraće vremenske kazne, dok za mnoge od njih kaže da su posle rata ostali nekažnjeni. (Po nesreći, prošle godine je novosadski odbor Saveza vojvođanskih Madžara pokrenuo inicijativu za podizanje spomenika „nevinim žrtvama 1944/45. godine“, kojom se, po shvatanju novosadskih antifašista, „relativizuju zločini fašističkih snaga na ovim prostorima“, zločini koji su u tom gradu „najstrašniji izraz imali u Novosadskoj raciji 1942“).
U knjizi o madžarskim zločinima u Vojvodini, na stranama 170-175, Pokrajinska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u Vojvodini navodi da su važnu ulogu u raciji u Novom Sadu imali domaći Madžari, „da bi poslužili kao dobri informatori mesnih prilika oficirima štaba, koji nisu bili iz ovih krajeva… U izvršenju racije značajnu je ulogu odigralo građansko stanovništvo mađarske narodnosti… Predstavnici vojske su se… obratili i oslonili na ovdašnju policiju, ali su ipak smatrali, da bi se tome trebalo dodati još jedna korektura, da bi se u svakom slučaju mogla imati jasna slika o tim podacima. U tu svrhu je obrazovan takozvani Legitimacioni odbor… Prvenstveno ovaj odbor se sastojao iz pretstavnika zanatlija, industrijalaca, trgovaca i inteligencije mađarske narodnosti“.
Ako svemu tome dodamo da su se Madžari još početkom 1942. godine sami hvalili u štampi da su madžarski živalj u okupiranoj Bačkoj povećali za više od šest odsto, nesumnjivo je da je taj pogrom nad srbskim stanovništvom izveden planski, naredbom iz vrha madžarske države, a ne po volji nekoliko „nedostojnih dezertera“, kako su Madžari nazvali oficire koji su ostvarivali genocidni plan svoje vlade o madžarizaciji Bačke.
Madžari su kasnije suzbili svoje zločinačke strasti jer su intervenisali njihovi ratni saveznici, Nemci, možda imajući u vidu dnevničku zabelešku dr Jozefa Gebelsa od 26. aprila 1941. godine, da se „Mađari ponašaju kao životinje. Naši folksdojčeri radije bi ostali sa Srbima nego da postanu deo Mađarske“; folksdojčeri, dakle, koji su između dvaju svetskih ratova bili Kraljevini Jugoslaviji najnelojalnija narodnosna grupacija, ista ona koja je u dovelikoratnoj Ugarskoj bila madžarskija od Madžara.
Zna li se sve to, postojeću ploču posvećenu Ignjatu Pavlasu treba ukloniti i umesto nje, na čeonom delu Pavlasove kuće u Železničkoj ulici 10, na pristojnoj visini, postaviti novu, s istinitim podatkom da je stradao u Madžarskoj raciji, 23. januara 1942. godine.
Ovaj tekst (dovde), bez prvog pasusa, 5. oktobra 2020. godine poslat je Gradonačelniku Novog Sada, Članu gradskog veća za kulturu, Predsedniku Vlade Vojvodine, nekim dnevnim novinama i sajtovima i nekolicini istoričar. Svi oni prećutali su poruku, samo se „privatno“ oglasio jedan istoričar:
„Što se termina ‘Novosadska racija’ tiče – on nije domaći proizvod. Tako su je Hortijevci nazvali, te je kao ‘Ujvideki racio’, koliko je meni poznato, upisana i u Jad Vašem i u razne jevrejske muzeje Holokausta. Termin je ušao u literaturu (naučnu, stručnu, književnost…), pa ga sad menjati je ne samo nemoguće, već i duboko štetno (kao ovo gađanje terminima pokolj, pogrom i sl. kad je u pitanju stradanje Srba u Jasenovcu i u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj uopšte). Neće biti strašnije ako se ‘pojača’ ime, a neće ni biti prihvaćeno, pretpostavljam“.
Razumljivo je što su hortijevci svoj zločin nazvali „Novosadska racija“ jer im je cilj bio da se njihovo ime ne vezuje za zločin u Novom Sadu i „ostaloj“ Južnoj Bačkoj, i logično je što Jad Vašem u Jerusalimu koristi terminologiju koja Jadu Našem ne pridaje osobitu važnost, ali beskrajno zabrinjava činjenica da se srbska istorija, srbska javnost, Srbska pravoslavna crkva i Država Srbija i posle skoro sto godina čvrsto drže antisrbskog imenovanja madžarskog zločina nad Srbima u Južnoj Bačkoj i Novom Sadu, zamišljenog kao genocid.
Ono što se 23. januara 1942. godine desilo u Novom Sadu – bila je Madžarska racija, a to što se ona među Srbima imenuje kao „novosadska“ – sramotan je samopristanak na obeščovečenje srbskoga roda!
Autor: Ilija Petrović, istoričar
