Protoj.Andrej Tkačov: O fizičkom radu
Da je Adam imao dokument nalik na ličnu kartu u rubrici „bračno stanje“ bilo bi napisano „oženjen“, u rubrici „boravište“ stajalo bi „Raj“, a u rubrici „zanimanje“ mogli bismo da pročitamo reč „baštovan“. To je prva profesija prvog čoveka. Bog nije stvorio lenjivca osuđenog samo na zadovoljstva, već je stvorio trudbenika koji je posle pada u greh „u znoju lica“, a pre pada u greh možda bez ikakvog znoja od samog početka trebalo da radi. I to je istaknuta osobina čovekove suštine – potreba da radi.
Ne da radi samo zato da bi se prehranio i ogrejao. Upravo pre pada u greh promene u vazduhu ni na koji način nisu predstavljale opasnost po Adama, a priroda je bez ikakvih njegovih napora davala biljnu hranu. Trebalo je da radi da bi bio čovek, odnosno korisno i odgovorno biće. Adamu je predstojalo da stupi u dijalog s prirodom obrađujući je.
Od tada se s tačke gledišta suštinskih zahteva prema čoveku ništa nije promenilo. Čovek je dužan da radi. Samo sad više ne u obliku čistog uživanja u delatnosti, već i radi pokajanja. Otuda već pomenuti znoj i, premda nisu pomenuti, neizbežni žuljevi.
Prvu profesiju smo naveli. To je baštovan. Upravo baštovan, a ne zemljoradnik. Odnosno, ne onaj ko seje seme u pooranu njivu, već onaj ko živi u cveću i u voćnjaku. Koja je druga? Istorijski, to je antagonistički par stočarstva i zemljoradnje. Nije antagonistički samo zato što je orač (Kain) ubio pastira (Avelja), već i zato što su u kasnijoj istoriji čovečanstva orači stvarali civilizaciju stalno nastanjenih ljudi, a stočari – pokretnu, nomadsku. I često su se žestoko sukobljavali. Naš sukob Horde i Rusije je domaći primer sukoba između pastira i zemljoradnika. I kao osveta za Aveljevu krv nomadski narodi su uvek bili strašni za civilizovanije zemljoradnike stalno nastanjene na jednom mestu.
Ipak je svetost na strani ovih prvih.
Pre nego što je izabran za cara David je bio pastir. Gospod Isus Hristos naziva Sebe Pastirem. Pastirima (a ne knjigovođi ili vojskovođi) su anđeli u noći Hristovog Rođenja javili da je rođen Mesija. Pastiri su u ognjenom stubu videli Majku Božiju na Počajevskoj gori. Pastiri su u šumi našli Žirovicku ikonu Bogorodice. I može se navesti veliko mnoštvo ovih, sad već hrišćanskih primera. Istaći ćemo da je ova vrsta delatnosti na čudan način povezana s proročanskim služenjem i otkrivanjem tajni Božijih. Kao navodnog roditelja na zemlji, u očima ljudi – oca i vaspitača, Isus Hristos je imao Josifa, koji je po zanimanju bio drvodelja. Ovaj zanat je nasledio i Sam. Očevi su uvek i svuda bili dužni da nauče dete nekom zanatu. I najlakše i najzgodnije je bilo da im prenesu umeće sopstvenog zanimanja. Dakle, Hristos je bio stolar. Njegove ruke su držale testeru, dleto, sekiru i blanju. Njegova ramena i leđa su znala šta znači bol u njima posle teškog jučerašnjeg rada. Do Krsta su Ga leđa bolela od rada, a na rukama su Mu bili žuljevi pre nego što su probodene ekserima.
„Hristos, sin Davidov“ – tako ljudi govore o Isusu imajući u vidu da se u Njemu ispunjavaju mesijanska proročanstva. „Drvodelja, sin pastira“ – tako zvuči ime Gospoda u prevodu na jezik zemaljskih zanimanja. To je dovoljno da se svi stolari blago isprave, a svi pastiri osete svoj istorijski značaj.
Da, voljeni. Naučeni smo da razmišljamo da državni menadžeri visokog ranga, bankari, lepotice s podijuma, glumice i olimpijski šampioni zavređuju sveopštu pažnju, da su oni tvorci istorije i njeni glavni akteri. Ali navodimo imena baštovana, pastira i drvodelje i – eto čuda! – ove profesije upisane u kontekst božanskih događaja pojavljuju se u ovom svetlu i stiču neočekivanu lepotu. Dodajmo ovom spisku Pavla. On je pravio šatore (apsolutno neophodna stvar za svaku nomadsku porodicu). Ovaj apostol se bavio zanatom, što je bilo danak tradiciji rabina po kojoj je poznavalac Pisma morao da zarađuje rukama, a ne rečima Tore. „Ne čini, – govorili su – od reči Tore ni zlatni venac (povod za gordost), ni lopatu (sredstvo za zaradu).“ Odnosno, da li želiš da imaš duhovnu mudrost i znanje? Steci neko zanimanje.
Da li možemo zaboraviti da je Petar, kojeg se setimo čim se pomene Pavle, takođe bio fizički radnik? Njegove ruke su vukle mreže i veslale. Praznik apostola Petra i Pavla je s tačke gledišta njihovih svakodnevnih poslova praznik „Ribara i Krojača“. Zar to nije povod da drugačijim očima pogledamo ljude koji sede za šivaćom mašinom ili gledaju plovak? Svi oni, ovi sveti pastiri i ribari, baštovani i tesari, uopšte nisu bili nesrećni zbog toga što nisu živeli od bankarske kamate, što nisu uzimali kredite i nisu potpisivali važne papire. U tome što su se bukvalno znojili od posla, odnosno, što su jeli hleb u znoju svog lica, nije bila kazna, već blagoslov. Kazna se upravo krije u svakoj vrsti zanimanja koje čoveku obezbeđuje garantovani hleb i puter bez ikakvog znojenja. „Ključ sreće nije zlatni, već francuski,“ – govorio je Henri Ford. Mislim da se ona divna Vrata koja Petar otvara ključevima koje je dobio od Gospoda, lakše otvaraju pred trudbenicima francuskog ključa, nego pred onima koji večito traže zlatni.
U radu postoji radost za koju lenjivac ne zna i koju ne razume kapitalista sa svojim transporterima i viškom vrednosti. Čovek se razvija zahvaljujući radu ukoliko to nije ropski rad. I običan seljak koji ume da upregne konja, da pomuze kravu, da zaore njivu i da napravi drvenu kuću je genijalno biće. To je skoro potpuno nestali tip svestranog domaćina i domišljatog mudraca kojeg je tako jarosno i dosledno uništavao demon boljševizma. Isto kao i dobra domaćica, koja ne zna za odmor od kućnih poslova – to je u jednoj osobi i krojačica, i dizajner enterijera, i pralja, i kuvarica, i porodični psiholog, i dečji frizer. Uzgred rečeno, ovo ni iz daleka nije potpun spisak.
Treba čovek da radi. Čak i ako je bogat i nema potrebe za tim. I onda, kao fabrikant Abrikosov pre revolucije, treba bar jednom nedeljno da stane s radnicima u pogon i da ceo dan od jutra do večeri radi pored njih.
Zato što svi treba da rade.
Zato što u radu postoji blagoslov i radost.
Zato što Bog ne voli lenjivce i blagodat se ne daje lenjivcu.
Zato što nam danas ovo prosto znanje veoma nedostaje.
„Znam lak način da vadim vodu iz bunara, – govorio je jedan kineski mudrac. – Ali je moj težak način takođe dobar. Zato što lakoću prati lenjost. A lenjost prate svi poroci“ (V. Bibihin V. Mir).
Autor: Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Marina Todić
Izvor: Pravoslavie.ru
