Сале Коларевић: НЕЋЕМО ПАПУ У СРБИЈИ

Фото: Objektiv.rs/ Stefan Kojic, Profimedia/Abaca Press/ IPA/ABACA

Мени се чини да јача утицај папе као учитеља човечанства, Цркве и човечанства, у глобалној перспективи… Он присуствује на глобалном хоризонту и има данас ауторитет приликом разматрања питања човечанства и Цркве… Човечанство види у папи Франциску човека који му помаже да се оријентише. — бивши шеф пресс службе Ватикана, Пјетро Ломбарди

Многима се наступајућа посета папе Србији, као верског поглавара и државника, чини немогућом мисијом, апсурдом. Али тако се чинило и за српско црквено признање такозване Македонске помесне православне Цкве, коју чак ни ненаклоњена нам цариградска Патријаршија није канонски признавала до недавно.

Онда је издаја севнула изненадно, као грмљавина у сред зиме… а тако нешто смо баш имали на почетку ове године.

Постављен да доведе Папу

Папољубиви Патријарх Порфирије је током овогодишњег Васкршњег поста изјавио како он у Папи сагледава огромну јеванђелску ширину у којој има места за све независно којем народу, вери или држави припадао, потврдивши да су папи отворена врата за његову, како се Порфирије нада, што скорију посету Србији.

Ако добро запажам, ово је био Патријарху први иступ у јавности после неког времена ћутања? Али није прекинуо ћутање због АВ-ове коначне издаје светог КосМета, већ да би пред камерама потврдио свој и званичан став београдске Патријаршије (у даљем тексту: БП) о скором угошћавању непомјаника из Ватикана ?

Памтим време када сам пре 20-25 година одлазио у манастир Ковиљ код Новог Сада. Тадашњи владика Јегарски Порфирије још увек је био игуман тог манастира. У то време свако ко је био близак са братством манастира Ковиљ могао је знати да се понеки монаси оданде шаљу у Рим на богословско дошколовавање. Владика прави одабир који ће монах из Ковиља бити послат. Често сам се тих година питао – шта светосавско монаштво има заједничко са Римом? Неки ковиљски монаси које сам познавао буду послати од владике на дошколовавање у Рим, после извесног времена врате се у Ковиљ „наученији“ и у мантији боје светлије од црне.

Заиста, шта се то у Риму налази а да има везе са Православљем? – често бих питао себе. Тада ми беше то загонетно, с обзиром да ничег православног у Риму не може бити изузев бројних светитељских моштију, разног блага и храмовних златних реликвија, које су Крсташи (у даљем тексту: Крижари) похарали и опљачкали у својим варварским походима на православни Исток. Оно што сам сазнао у годинама после, је да се покрај Ватикана у Риму налази римокатоличка образовна институција под називом Завод Светог Јеронима. Овај Завод крај Ватикана постоји вековима и реорганизован је средином XIX века од како старање преузима Аустријска царевина. Године 1901. Завод је предат у руке Xpватима и добио је пун назив: Collegium Hieronymianum pro Croatica gente. До 1901. су се о Заводу старали Срби католици, од 1901. Xpвати. Случајност или не до тога долази само неколико месеци након панкатоличког Конгреса у Загребу, на ком је донета историјска одлука да се сви Србокатолици од тад имају назвати Xpватима. Конгрес у Загребу 1900. године је по свим одликама био језyитски конгрес. Тада су одређене смернице даљег ширења римокатоличанства за Двадесети век. За Ватикан и Језyите су Xpвати омиљени народ преко кога римокатолицизам вековима остварује своју пенетрацију дубоко у ткиво Православља, на рачун православног фактора у србским етничким подручјима преко Дрине и Саве. Краци језyитске хоботнице са главом у Риму су очигледни. Завод је по свршетку Другог светског рата имао улогу пребацивања водећих ycташких зликоваца, пре свих Павелића и Артуковића, који су „пацовским каналима“ после пребачени у Јужну Америку. Године 1971. Ватикан је преименовао овај римокатолички институт у Xpватски Завод Св.Јеронима, где се шаљу млади богослови на дошколовавање.

Наша позната истражитељка пок. др Смиља Аврамов дошла је у посед документа где се види да је баш 1971. године Завод Светог Јеронима произвео у свог почасног каноника и највећег ycташу, Маршала Тита.

За Порфиријево транспарентно папофилство и кроатофилство изгледа да није тешко установити порекло? Ако се узме у обзир, лично сам и ово сазнао боравећи са Порфиријевим братством у Ковиљу, да је његов манастир чувао званичну заставу Фанара, а и због самог очитог гркофилства међу ковиљским монаштвом, као и честих њихових сусрета са протестантским и римокатоличким клиром, може се констатовати отворена латинофронија са фанариотством данашњег Патријарха Светосавске Цркве. Утолико и објаснити његови досадашњи те предвидети његови будући потези у својству српског Патријарха.

Из свега приложеног у новије време од како је на трон Светог Саве постављен један Порфирије, може се закључити да је довођење римског архијеретика у Београд сада само питање времена. Све извесније и да ће то бити врло ускоро. После велике издаје додељивања Томоса расколничкој и неканонској македонској цркви, на реду је нова велеиздаја која за циљ има даље раслабљивање Душе нашег народа. Јер, толико се много издајстава Србства и Православља у новије време починило да, осим што је свака следећа издаја већа од претходне, то је и свака следећа на све веће раслабљење Душе србског народа. Е то је оно најпогубније!

Растакање Србског бића траје од 1918-е, док је финални замах узело после Петооктобарске обојене револуције. Данас носимо „фењер“ најстарије нације у Европи.

Ко са Латинима тикве сади, о главу му се обијају

Док ми са зебњом сагледавамо шта ће у стварном смислу скори папин долазак донети многострадалном србском народу који је узгред и пред нестајањем, да направимо кратак поглед уназад .

Свети Јустин Ћелијски сматра да су кроз историју људског рода присутна три велика и кључна човекова пада. То су пад Адамов и његово изгнанство из Раја, пад Јуде издајника Христовог и пад римског Папе. За пад римског архиепископа може се комотно рећи да је отпочео у осмом веку кад је папа прогласио себе и за световног владара, поред духовног. Три века је православни Исток чекао да се папа покаје и врати у Истину, док се није догодила Велика Шизма. После је папа покретао један за другим крсташке ратове на Исток, продубљујући свој пад у пакао све до данашњих дана. Кроз походе Крижара спознали смо стварну природу Запада на челу са римским папом, а то је исконска потреба Запада да се непрестано шири на рачун Истока. То подразумева и да живи, односно да своју егзистенцију гради – на рачун Истока.

Историјска је чињеница да ниједном народу, пре свега православном, Ватикан није направио толика зла колико је то према србском народу. И за ово постоји конкретно историјско објашњење, у чију анализу се не бисмо сад упуштали. Довољно је само истаћи њихово константно прекрајање наше историје и пропагандно произвођење Срба у народ губитника, издајника и убица својих владара. Такође ни етнички инжењеринг ни над ким није у толико разорној мери био присутан као над светосавским корпусом.

Захваљујући Св. Марку Ефеском Исповеднику и српском Деспоту Ђурађу Бранковићу, пропала је фирентинска Унија са римокатолицима 1439. године и нажалост по Латине Фераро-фирентински Сабор остао је без резултата. Због тога је Ватикан ставио на нишан Србе као свог највећег непријатеља. Они су то и доказали својим злоделима према Србима у временима после Фиренце. Показали су Латини и последњем ромејском Цару колико им се може веровати. На име обећане војне помоћи у одбрану Цариграда послали му само пар галија. Константин Палеолог Драгаш, по мајци Србин, за разлику од својих претходника није имао склоности ка издајству Православља зарад опстанка Ромејског царства и Цариграда.

Савремени крсташки походи су другачије дизајнирани. Добрим делом је присутан и ослонац на њихов инсталирани персонал током дугодеценијског периода окупације Србије и Србске Цркве.

Криза Конкордата и Крвава Литија из 1937. показало је у коликој мери је србско народно биће одлучно да стане у одбрану Православља, колико је уз Светог Саву а не уз проклету Унију са Ватиканом. Разгоропађени папа Пије XII је јаросно поручио Србима да ће „добро да запамте одбијање Конкордата“, а Исповедници Православља попут Св. Патријарха Варнаве су то и својим земним животом платили. Да биће нашег народа опстане у Завету Светог Саве и Св. Лазара Косовског, безмерном ценом своје крви платило је и преко милион Мученика Јасеновачко – Јадовничко – Пребиловачких . Папино обећање за непокорне Србе је испуњено и преко 1.300 припадника xpватског католичког клира је посредно или непосредно учествовало у клању Срба у клеро-нацистичкој HДХ .

На жалост, у лажном Титовом миру такозваног „братства и јединства“ преостали Срби после геноцида из Великог Рата и ycташко-комунистичког србоцида (1941-46.) већином су напустили Светосавско-Косовски Завет и пристали на превару јyдео-језуитске окупације. Напустили крсну Славу и своју често некрштену децу васпитали у духу атеизма.

И где смо данас, када биолошки потомци неустрашивих ратника за Крст часни и Отаџбину страхују од невидљивих „виpycа“ и „климатких промена“ ?

„За сва зла која вам долазе проклињите Папу“ – Св. Косма Етолски

Може ли римски понтифек да се покаје?

Може, али то неће учинити никада. Ако би се папа покајао, то би изменило суштину и сврху његове функције као архијеретика, па и као корифеја антирелигије јyдејског Мешиаха. А да реформисани римокатолицизам има исте векторе кретања са јyдаизмом – у смеру признавања јyдејског Мешиаха за свесветског цара – потврдио је Други ватикански концил 1960-их и предводништво у светском екуменизму. Јевpеји, а заправо Даново колено, и Ватикан, по договору треба да имају поделу власти у Новом Светском Поретку. Колено Даново је за пуну световну власт, папа за власт у духовној сфери. Због тога папа има улогу да позива свецелу екумену да се приклони и поклони долазећем јyдејском Мешиаху, да Антихриста призна за Христа.

Долазак папе на тло једне традиционално православне земље представља чин освајања нових територија и даљу пенетрацију папизма у подручја Цркве од Истока. У систему глобалне власти, римски екуменизам има уједињујућу улогу ка псевдорелигијском синкретизму глобалне антицркве јyдејског Мешиаха.

У годинама после састанка Патријарха Кирила са папом 2016-е на Куби, руско Православље је „добило“ продубљивање раскола и ширење Уније у Украјини. Шта би србско Православље могло „добити“ после посете папе Србији ако не још нешто и горе, пошто ничега доброг у томе нема. Због тога и долази папа у Београд. Над овим народом је и превише зла почињено, на сву муку нам још по најмање треба и папа у Србији. Преко сто година уназад ми смо под пројектом Запада ; недавно су поједини NATO генерали означили СПЦ као „главни реметилачки фактор за развој демократије у региону“, док би скора посета папе Србији могла да представља врхунац столетног пројекта над Србима.

Ослонац на инсталирани кадар унутар БП

Шта повезује следеће ликове?
Никола Пашић (Паску) – премијер Краљевине Србије и Краљевине СХС ;
Константин Коча Поповић – наручилац англо-америчког бомбардовања Срба и крвничког разарања српских градова током 1944. ;
Еди (Едмонд) Рама – председник Албаније ;
Иринеј Буловић (Мирко Каранушић) – професор на Богословском факултету СПЦ и епископ Бачки ;
Адвокат Тома Фила (Филота) – заменик српског Патријарха у БП

Повезује их њихово цинцарско порекло. За Цинцаре се каже да су крипто-Ашкенази, односно балкански Хазари, те да немају никакво грчко, албанско или словенско порекло. Мада, за себе тврде како су антички староседеоци Балкана, вероватно и не знајући да је Хум древни назив овог полуострво.

Духовни отац папољубног патријарха Порфирија и владика Бачки у ширим народним круговима се сматра за закулисног патријарха, одн. патријарха СПЦ у сенци. Епископ Бачки Иринеј, кога су студенти на факултету звали ПитБуловић, син је пуковника Титове УДБе и један од главних протагониста прошлогодишњег признања македонске црквене аутокефалности. Нема сумње да он и сав фанарско-цинцарски лоби данас вредно раде и на скором довођењу проклетог папе у Београд .

Нема сумње и да ће папославни доктор наука Порфирије (духовно чедо еп. Иринеја) сносити главни терет кривице ако се оствари предсказање Старца Гаврила Бошњанског, да ће папа у Београду бити тешко рањен, после чега ће избити велики нереди у Србији са могућношћу и грађанског рата.

Патријарх Порфирије је веома обдарен и образован човек. Пре свега – Србин. Верујем и да има довољно кредибилитета да заустави даље срљање у издаје србског Православља. На њему стоји избор како ће га србски народ памтити довека. Као Патријарха, или можда као паписту, унијату… патријарха-узурпатора.

Аутор: Свеубоги раб Божји – Сале Коларевић

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!