Приче из војске и живота

уторак, 17. 12. 2024.понедељак, 16. 12. 2024. Kefalo

Зоран Милошевић, Приче из војске и живота, Културни центар Врачар, Београд, 2024, стр. 100

Познати српски научник – професор, доктор социологије, Зоран Милошевић – није само интелектуалац признат у међународној академској заједници и аутор десетина монографија и стотина научних чланака, већ и суптилни психолог и истовремено филозоф, обдарен и хумором и иронијом, и изванредним књижевним талентом.

Упечатљив пример за то је збирка „Приче из војске и живота” из пера Зорана Милошевића. Жанр овог књижевног дела се можда може дефинисати као тематски богати мини–мемоари и истовремено кратке цртице, које бележе значајне догађаје из богатог живота аутора и исписане су суптилним хумором, иронијом, филозофским призвуком и љубављу према људима.

Прва ауторова прича, посвећена догађајима у Словенији далеке 1989. године, говори о смутним временима почетка распада Југославије, када је значајан део Словенаца, који су раније били потпуно лојални грађани просперитетне СФРЈ, био заражен антијугословенским и антисрпским осећањима. Сналажљиви Србин – водник ЈНА, показујући храброст и домишљатост на веома контроверзној гозби у једном словеначком ресторану, уз помоћ свог службеног оружја, натерао је домаће олдтајмере у облику 15 проблематичних Словенаца да једногласно певају стару српску родољубиву песму „Ко то каже, Србија је мала?” За становника постсовјетског простора средње и старије генерације, реалност касних 1980–их која се огледа у причи Зорана Милошевића сигурно ће изазвати снажну асоцијацију на ситуацију у тадашњим совјетским балтичким државама на крају Горбачовљевог „перестројке”, где су се одвијали веома слични процеси. Питам се да ли је тада у редовима Совјетске армије постојао неки паметан и храбар водник који би, као његов српски колега, натерао Литванце, Летонце или Естонце да певају неку руску патриотску песму…?

Трагичним догађајима распада Југославије посвећена је и аутобиографска прича „Како сам постао командант”. У условима када се, према речима З. Милошевића, „свуда осећала издаја и распад система”, пристао је да постане заменик команданта нове јединице војске, али сасвим неочекивано није постављен за заменика, већ команданта ове јединице. На питање о разлозима овог неочекиваног именовања, аутор је добио крајње лаконски одговор, да је стари командант једноставно побегао… Међутим, успешно формирана нова јединица војске предвођена новим командантом, после краће обуке, отишла је на борбене положаје.

Јунак прича, обједињених у посебно поглавље под именом „Братко”, разумљивим за све Словене, био је стари пријатељ професора Зорана Милошевића, Бугарин Емил, генерал–мајор бугарске полиције у пензији и један од предводника Међународне словенске заједнице Бугарске, са којим су се непрестано дешавале смешне и поучне приче. Једна од њих догодила се Емилу у српској Мачви, где су га немилосрдно напали локални дивљи комарци, који му нису дали да спава целу ноћ. Чињеница да локални комарци пркосно нису дирали локалног становника у лику аутора приче, натерала је Емила да направи теорију завере да у Мачви делују специјални антибугарски комарци, које су специјално креирале подмукле тајне службе и фармаколошка мафија против Бугара.

Смешне свакодневне приче које описује аутор, при детаљнијем разматрању, често се покажу као веома живописне и индикативне карактеристике изузетно тешке ситуације у којој су се нашле нове чланице Европске уније, укључујући и Бугарску, која се, како примећује професор Милошевић, нашла увучена у НАТО и ЕУ „неочекивано брзо и не сасвим својом вољом”. Тако, наручивши код аутора популаран чај за здравље српских мушкараца, „брат Емил” му објашњава да је чланство у Европској унији постало права ноћна мора за Бугарску, где је њихова пољопривреда намерно уништавана и где су производи дугог рока трајања ужасног квалитета почели масовно да се увозе из старих чланица ЕУ, па чак и из Америке. То је имало најнегативније последице по здравље, убрзано старење и одлив становништва Бугарске. Позив бугарског „брата Емила” својим суседима словенским Србима – ни под којим условима да се прикључе Европској унији, која је за Словене убитачна – било би корисно чути не само за Србе, већ и за бројне, ускогруде и ограничене љубитеље ЕУ на огромном постсовјетском простору…

Са великим хумором, топлином и суптилном иронијом, аутор прави и цртице из професионалног живота својих колега у занату – научника, наставника и истраживача разних калибара. Један од њих, стари пријатељ професора Милошевића из Русије, седећи на луксузној вечери у славној београдској кафани „Скадарлија”, уз ракију и пиво, мирно одговара на позив својој брижној супрузи, да тренутно ради на још једном веома важном научном чланку, у својој хотелској соби…

***

Бројни јунаци приповедака Зорана Милошевића – од обичних радника и војника до официра, генерала, учитеља, научника и професора – представљају широко, живописно и разнолико друштвено–културно платно савремене Србије. Занимљиве су и цртице професора Милошевића о Русији – посебно његова прича о његовом путовању на конференцију у Нижњем Новгороду, где је имао прилику да посети манастир са моштима Светог Серафима Саровског и упозна се са духовном баштином овог руског светитеља.

Зато би превод ове књиге Зорана Милошевића на руски био веома користан за оне становнике постсовјетских земаља који су искрено заинтересовани за ситуацију у братској Србији. Између осталог, на страницама овог књижевног дела професора Милошевића радознали читалац може пронаћи одговоре на многа горућа питања са којима се сада суочава не само српско друштво, већ и друштва модерне Русије, Белорусије и других постсовјетских земаља.

Остаје да се професору Зорану Милошевићу пожели даљи научни и стваралачки успех на добробит свих Словена и успешан наставак његовог књижевног стваралаштва, које читаоцима пружа не само истинско естетско задовољство, већ и обиље материјала за размишљање.

АУТОР: Проф. др Кирил Шевченко

Минск, Белорусија