Савест кловна – проговорио о стању у В. Британији
“Ко би помислио да ћемо имати законе који тако прецизно имитирају уметност”? Рован Аткинскон, комичар
У ирационалној Енглеској, која се тренутно гуши у сопственој ароганцији, тупости управљачког слоја и колективном очају, човек који деценијама није пуштао ни звука у својим комедијама је потом постао глас свог угроженог народа. Када финансијске елите, политичари и оружани апарат државе безпоговорно служе свом нарастајућем орвелијанском режиму, дозрело је време за храбре дворске луде.
Комичар Рован Аткинсон (Rowan Atkinson) je национално благо Британије. Већ деценијама нас увесељава својим интелигентним хумором, базираним на пракси дугих и пажљиво кореографираних гегова, осмишљених у традицији немог Чаплина и Жак Татија. Господин Аткинсон нам се годинама обраћа путем медија телевизије и, у мањој мери, филма. Представља нам се најчешће као обичан неми човек скромне интелигенције који се на крају ипак некако искобеља из увек неочекиваних али баналних проблема. Од свих ликова које је глумио, “Мр. Бин” (Mr. Bean) и средњевековна тв фарса “Црна стрела” су га начиниле међународном звездом. Избегавао је политизован хумор и посвећивао се “уметности преживљавања” малог угроженог детињег човека који речи замењује фацијалним грчевима. Потом је дошло време да “угрожени” мистер Бин озбиљно проговори…
Оно што ретко који британски политичар сме да изговори, Рован 2024. у својим јавним наступима храбро износи. Осетан губитак личних слобода и права су његова главна тема. Самоцензура такође. Аткинсон је постао део растуће неформалне групе јавних личности које су веома незадовољне општим стањем у Британији. Знајући да су познати глумци најчешће људи који не воле да се замерају властима и веома богатима (част Мел Гибсону и Петру Божовићу), нарастање ове групе нам указује на то да је ситуација на острвима постала тешко издржива за већину. Глумци, као и многи други уметници, нису баш Богом дани људи за бављење политиком. Они кроз живот често плове ослоњени на емоције а мање на интелект, сирови прагматизам и личну дисциплину. Тако је и Рован, када је 2005. почео да износи јавно своје ставове заправо био део системски проскрибованог либералног миљеа. А онда су либерали почели додатно да се мењају и све више личе на нео-бољшевике и Армани-феудалце…
И како је контроверзни и утицајни амерички политички филозоф Лео Штраус (Leo Strauss, отац неоконзервативизма) још педесетих истакао “да ће комунизам и либерализам у будућности завршити у симбиози”, наивни либерали попут Аткинсона су одлучили да, због своје иманентне савести, престану да буду лаковерни и промене свој дискурс. Доскорашњи “хумани”либерални принципи данас су се трансформисали у механизме опресије те је парадоксално, “либерал” Аткинсон почео да брани вредности које је раније годинама критиковао и извргавао подсмеху. Постао је критичар “вокизма” (“woke”-покрет “пробуђених”) иако је некада инсистирао на толерисању свих врста разноликости. Противник је тзв. “културе поништавања” (“Сancel culture“) иако је 2005. заједно са глумцем Стивен Фрајем (Stepjen Fry) лобирао за поништавање цркве као друштвене проактивне моралне снаге. Иако је познати колекционар скупоцених аутомобила, залаже се за одржање нарушених социјалних програма који би омогућили старијим лицима да нахрањени живе у топлим домовима. Аткинсон је такође изјавио да верује да власти, због његовог статуса јавне личности, неће смети да га хапсе, али и да се то већ увелико догађа анонимним појединцима који дижу свој глас против глобалистичког терора. Summa sumarum, Аткинсон је наставио да се бори за бољитак Британије и бројне “угрожене мале људе”али је променио параметре борбе и лични систем вредности. Неко би то назвао личним политичким сазревањем и изласком из гротла Франкфуртске школе.
※
Аткинсонов истомишљеник, човек вишеструких талената, порока и интересовања, рок музичар Ник Кејв (Nick Cave) недавно изјављује: ”Данас, недељни одлазак у цркву представља чин побуне”.
Аутор: Александар Теодоровић
