Црква

Погрешан приступ вери у Христа и учењу о светом Причешћу

Без обзира на  јасно учење Цркве  Христове, појединци су почели да мењају форму црквености и да постављају нове облике учења у наглој промени,  као и  у односу према догматици светог Јустина Поповића. Епископ проф. др Игњатије  Мидић на  Православном факултету је занемарио догматички приступ и тумачење проф. др Јустина  Поповића, дајући предност догматици грчком митрополиту Јовану Зизјуласу, који је иначе познат по антиправославним ставовима. Некако паралелно са овим догађајем били су примећени и многи други неправославни ставови   од појединих теолога, на које нико није  обраћао пажњу још за  време  столовања патријарха Павла, као и у  време патријарха Иринеја, да би погршено учење кулминирало са патријархом Порфиријем, нарочито о светом Причешћу, чији  се усмени  налози – захтеви,[1]  спроводе  у Цркви Христовој преко свештенства.

Садашњи патријарх Порфирије, који се великодушно залаже за екуменизам под плаштом човекољубља,  своје ставове прилагођава другим религијским групацијама, не марећи много за очување православне доктрине.  На овај начин патријарх Порфирије утиче  на промену православне свести српског верског бића. Ово се нарочито огледа у његовим проповедима и тумачењима  Јеванђеља, где долазе до изражаја његови лични ставови који нагињу према световној филозофији, више него према древном учењу Цркве  и црквеном христоцентризму. У прилогу ове констатације говори нам његова  виђења и тумачења свете Литургије и светог Причешћа, о чему ћемо писати нешто касније.

Заправо, сви наступи, говори и проповеди Патријарха Порфирија, необично подсећају на  период 18. века, када је  био распрострањен филозофски правац под називом сентиментализам. Овај правац је представљао књижевни израз  сензуалистичке варијанте филозофије просвећености, стављајућиу први план емоцију и машту у човеков духовни живот, како би се изразила човекова интима, односно целокупна  тежња и осећања субјективизма, свесно избегавајући јеванђеоски карактер  и смисао овоземаљског живота, који је омеђен Божијим законом.

Да би смо што боље разумели о чему се ради и да би употпунили тему,  о којој желимо да говоримо, а која се тиче светог Причешћа, ми ћемо у овом раду анализирати два  питањана на којима инсистира патријарх Порфирије. Прво, кад говори о светој Литургији, о  њеном смислу и значају, он једноставно каже да се она  искључиво служи да би се људи могли да причесте: „ми се причешћујемо онда кад се Литургија служи, јер се Литургија само због причешћа и служи.“[2] и друго, он људима препоручуједа се могу причестити без икакве  припреме преко молитве, поста, покајања и исповести, поводом чега каже: „Патријарх Порфирије  каже: „свакако да пост и исповест јесу неопходни за човеков духовни живот, али када говоримо о том тројсву, Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести.“ [3]  Пошто ова два става немају црквено и богословско оправдање, ми ћемо се мало позабавити њим. 

Ако би смо отворили тему о светој Литургији, свакако би имали  много шире богословско и богослужбено значење, пре него што би смо рекли да се она служи искључиво ради могућности да се људи причесте. Зато ћемо овде навести неколико примера, који ће нам показати да поред служења свете Литургије, која омогућава вернима да се причесте, да она има и нешто шири молитвени значај.

Литургија(грч: λειτουργία)  је заправо најважније црквено богослужење, које означава заједничко дело – заједничку молитву епископа, свештеника, ђакона и народа Божијег на  једном месту. Наиме, света Литургија за православне  вернике представља велику молитвену радост, у молбеном, захвалном и слављеном обраћању Богу,  на којој се верници окупљају како би у сваком заједништву молили се Богу за живе и умрле, будући  свесни да је сам Христос увек присутан на свакој светој Литургији.

Православна литургија има дубок мистагошки и црквени карактер. Света Литургија није прост емоционални и естетски призор, нити пак само церемонијални аспект који кулминира у Евхаристији, него је суштинско доживљавање и символичко представљање икономије Спасења.  Света Литургија је сама Црква у њеном делу заједничког благодарења. Цело црквено тело — служитељи и верници — учествују у приношењу дарова, у молитвама призива, као и причешћивањем светим Тајнама.

Али да пођемо редом.

Одмах на почетку у припремном делу свете Литургије која се назива Проскомидија ((грч. προσκομιδή – приношење), хлеб који се употребљава у њој, назива се просфора, што значи: приношење, врши се молитва за живе и умрле, вађењем честица из просфоре, које се намењују верницима Цркве.

Већ у молитвеној Трисветој песми, одаје се хвала Богу захвалност за све оно што нам долази од Њега како Творца неба и земље, као Спаситеља нашег, са вршењем молбе за опроштај сагрешења у знању и незнању.[4]

У молитви пред само Јеванђеље, узноси се молитва Богу да нам отвори „очи ума нашег да би смо разумели Твоје (Божије) јеванђеоске проповеди.“[5]

Након прочитаног Јеванђеља врши се молитвена Јектенија „за сав благоверни христољубиви  род наш и за све православне  хришћане, за свештенике, ђаконе, и за целокупно братство у Христу.“[6]

У молитвеној Јектенији која је  намењена умрлима,  молитва упућује све оглашене који су присутни на  светој Литургији (који су иначе некрштени, па се зато зову оглашени), да сагну своје  главе  пред Господом и на на тај начин учине поклоњење Богу.[7] За оглашене се врши молитва да им Бог открије Јевађеље правде и да их присаједини својој светој Цркви.

Кад се дође до молитве  за Оглашене, то је  је већ обавештење за све присутне  који су оглашени (некрштени) , пред само развијање Антиминса,  да је  за  њих служба  Божија  завршена, обавештавајући их на следећи начин: „ви који сте оглашени, изиђите; оглашени изиђите; ви који сте оглашени изиђите; нико од оглашених да не  остане.“[8]

Овде уједно и прилика да се подсетимо да су  Оглашени били људи коју су се припремали за крштење, за прелазак у хришћанску веру, или су пак желели да постану хришћани. Литургији оглашених у старини могли су да присуствују и покајници, па чак и незнабошци. Тако се по њима, овај део Литургије назива ‘‘Литургија Оглашених.“ Оглашени нису стајали заједно са вернима, већ на нарочитом месту у цркви, у припрати. На ђаконов позив: ”ви који сте оглашени изиђите… Нико од оглашених да не остане…”, морали су изаћи из храма, да би могао почети следећи део свете Литургије – света Литургија верних.

На светој Литургији поред оглашених сви верници слушају и желе да чују Јеванђеље, као и тумачење свештенослужитеља, прочитаних Божијих Речи, које утврђују веру у срцу и души.

Свако молитвено учешће верника  на светој Литургији представља потврду саборности вере у сваком појединцу, коју предводи свештенослужитељ, када се узноси Господу молитва  за свако село, град, државу, за мир у свету, за здравље и опоравак болесника, за све свештенослужитеље и комплетан верни народ, широм света.

Учествујући на  светој Литургији, верници примају благослов  Цркве Христове, који је  потребан  свакој верној души.

Наравно да света Литургија има  свеобухватни карактер у животу сваког верника, али и за све оне који желе да постану хришћани јер на  овом богослужењу могу да се сретну са заједнишвом Цркве Христове и  да осете саборност читаве     црквене  заједнице.

Света Литургија је заправо врхунац богочовечанског реализма,[9] који обухвата оваплоћење Бога Логоса Богочовека  Исуса Христа, Реч Божију и  Јеванђеља, која преко хлеба  и вина, са призивом (епиклезом), и дејством Духа Светог, постаје Тело и Крв Христова, које примамо након припреме са: молитвом, постом, покајањем и исповешћу.[10]

Што се тиче овог другог питања о самом светом Причешћу, за које се иначе залаже патријар Порфирије да се може остварити без посебне припреме   „ми се причешћујемо онда када се служи литургија јер се Литургија само због тога и служи. А постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.“[11]

Да мало прокоментаришемо и ове речи патријарха Порфирија и да видимо да ли су оне  тачне и неприкосновене. Наиме, у току свете Литургије у Хрувимској песми упозоравају се верници који су остали на светој Литургији, да „нико од везаних телесним  похотама  и сластима није достојан да приђе, или да се приближи,“[12] светим Тајнама као што не сме  ни да помисли да било ко служи свету Литургију ако је оптерећен похотама и сластима телесним, што подразумева сваку врсту греха, јер је Господ казао: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мат.11,12),  али и са пажњом и провером свог моралног стања „јер из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна свједочења, хуле“ (Мат. 15, 19).

Кад свештеник узноси свети Агнец, он гласно произноси речи: „светиње светима,“[13] оне  нас обавештавају за кога се приносе часни дарови. [14]  Не за оне који су непокајани и неисповеђени, без припреме поста и молитве, него управо за оне који су се припремали у молитви, посту, покајању и исповести. А онда кад се отварају Царске двери, и ђакон, поклонивши се једном, с  побожношћу прими од свештеника свети Путир, долази на двери и подижући  показује га народу, говорећи: „са страхом Божијим и вером приступите.“[15] Овде опет имамо упозорење, да пазимо, пре него приступимо Светој Чаши, да смо добро очишћени од „сваке поганштине тела и духа, и да творимо светињу у страху Божијему“ (2. Кор. 7,1).   Што значи да још увек имамо времена да добро размислимо да ли смо се добро припремили у свом настојању да желимо да се причестимо, јер нас  ове  литургијске речи „са страхом Божијим и вером приступите,“упућују и  на  речи опомене  из Јеванђеља: „тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије“(1. Кор.11, 27 – 28). А  ово значи да су грехови   препрека за    причешћивање,  пре свега као непокајани грехови који нас одвајају од Цркве и заједнице са ближњима. „Човек је биће које своју личност остварује само у заједници са другима и када погрешним избором и злоупотребом своје слободе нарушава ту заједницу није достојан да се причешћује светим  Тајнама.“[16] Нико не  може да учествује у заједници Тела и Крви Господње ако истовремено руши ту заједницу са својим ближњим преко својих грехова.

Кад патријарх Порфирије каже: „а постимо онда када је Црква препоручила да постимо. То значи, четири велика поста, среду и петак и још неколико појединачних дана. Исповедамо се онда када имамо духовну потребу и јасно се ту види да једно друго не условљава.“ Што се постова  тиче, Црква препоручује постове, који имају своју тачну намену, због одређених догађаја у историји Цркве Христове, којих се Црква  сећа, и које је одредила да се у одређеном периоду посте, са уздржањем од мрсне  хране и  појачане контроле свог духовног понашања. Дакле, потребно је да верници посте све означене постове, али ако желе у току поста да се причесте, они се припремају преко молитве, поста на  води, покајања и исповести, како би уложили што више напора у размишљању о својим телесним, умним и духовним греховима, којих је  потребно да се верник ослободи преко исповести пре него што приступи Светој Чаши. Сви постови имају своју намену која се односи на одређене догађаје из црквеног живота, било да су једнодневни или вишедневни. Ови постови се не доводе у узајамни однос између црквом одређеног поста и причешћа. Међутим, треба рећи и то, да у ситуацији кад верник жели да се исповеди, па то и оствари уз преходни пост, он не мора и да се причести. Али ако жели да се причести, потребно је и да се исповеди, да би што чистији изашао пред Христа и примио свето Причешће  као дар Божији.

Црква  је увела једнодневне  постове и вишедневне:

Једнодневни постови:

Свака среда и петак (осим у време трапавих седмица)

Крстовдан – уочи Богојављења

Усековање главе св. Јована Крститеља

Воздвижење Часног Крста – Крстовдан

Вишедневни постови:

Велики пост и Страсна седмица – 7 седмица

Петровски пост – трајање зависи од датума када пада Васкрс, (око 40 дана)

Великогоспојински пост – 2 седмице

Божићни пост – 40 дана.

Кад   патријарх Порфирије  каже како „долазећи у Цркву верник долази из света, долази на Свету Литургију и доноси са собом читав свет.  Доноси са собом и све своје искуство, све оно што он јесте и то приноси на Светој Литургији као уздарје Богу. Бог то прихвата и благодаћу својом освећује оно што му човек доноси. Симболи тога што је донето јесу хлеб и вино. Господ благодаћу својом претвара тај хлеб и вино у Крв и Тело Христово,“[17] онда треба и да зна да ово његово објашњење није никако тачно. Зашто? Пре свега зато што са доласком у Цркву Христову на свету Литургију, сваки човек ако већ доноси са собом читав свет, како каже патријарх Порфирије, он свакако доноси онда у Цркву и све своје грехове. Ако кажемо „да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама“ (1. Јов. 1, 8), онда у том случају и не можемо изаћи пред Свету Чашу, пре него приступимо посту, покајању и исповести.

За сваког верника свето Причешће значи сусрет са Христом и сједињење са њим. А како ћемо се срести са Христом, или  још боље речено да се сјединимо са њим ако се не припремимо. Христос је савршен, без греха и слабости, а ми смо људи зачети у греху и непрестано грешимо, и то нехотице (Јевр. 5, 2), кроз мисли срца свог (1. Мојс. 6, 5), јер је сваки човек грешан (Јак. 3, 2),  и то увек и много пута (Гал. 3, 22). Ако је  већ стање овако како га описује Свето Писмо, како ћемо онда ми као грешни људи, који можемо учинити грех уочи самог причешћа па услед своје  нарцисоидности  ипак приступимо светом Причешћу, не консултујући свештеника, а он нам верује и причести нас. Значи, то не бива никако. Сваки верник који пребива дуго у вери и добро познаје црквени живот, поуке и упутства апостола, јасно ће разликовати прави приступ причешћу од неприпремљености и доласка у Цркву да би примио дар Божији – свето Причешће.

По питању  дара Божијег, за који знамо да нам Бог даје преко светог Причешћа, морамо рећи следеће: свето Причешће јесте дар Божији, али као дар за који морамо да се боримо, да уложимо труд свој, као  верујући, како би себе што је могуће више очистили од грешности (наравно никада то нећемо моћи довољно да учинимо), преко труда у молитви, посту, покајању и исповести. Све друго, је пука спекулација и слободоумно људско филозофирање, за које нема места у богословљу, а ни у пракси црквеној.

Заправо, није могуће да верник, од једне  свете Литургије, када се причестио, па до следеће свете Литургије када планира да се опет причести, није згрешио телом, умом својим или у срцу свом. Ако се тако неко неко понаша онда је лажа и паралажа. Како каже Јеванђеље да истине  нема у њему. Због ове чињенице, веома је потребно и неопходно да се верник припреми за свето Причешће, како би био што је могуће духовно чистији. Монаси пустињаци се причешћују врло ретко, па ипак носе Христа у срцу свом. Боље је одложити свето Причешће и примити га што касније а кајати се више и пожртвованије, него да приступимо Чаши Господњој, ноншалантно и без узорне  припреме!

У свом образлагању како треба тумачити свето Причешће, патријарх Порфирије, даје  изјаву попут ове да „многи људи имају потребу да се припреме за Свето Причешће да би како се то каже били достојни Свете Тајне Тела и Крви Христове. Једно такво схватање и један такав менталитет заправо не изражава православну духовност и православно предање. Јер Свето Причешће увек је и искључиво само дар Божији. Никада ми не можемо себе припремити толико, никада не можемо себе очистити толико да можемо мирне савести осећајући се достојнима примили ту Свету Тајну. Ако бисмо говорили у складу са предањем Цркве једино што нас не удостојава Светога Причешћа то је осећање да смо достојни. Другим речима ако хоћемо да се припремимо адекватно за Свету Тајну Причешћа ми морамо у свом свакодневном животу у свом подвигу да у себи будимо осећање и свест да никада нисмо достојни љубави Божије. Али да управо због тога што је Бог, Бог љубави, Он нас такве какви јесмо недостојни прихвата и узима кроз љубав своју у своја недра и у своје наручје.“[18]

Овакво размишљање поводом односа према светом Причешћу свакако није православни облик изражавања и посматрања како да се опходимо према  причешћу. Најпре, морамо рећи да наш однос према причешћу никако не улази у склоп менталног понашања[19] и размишљања, зато што у овом случају ми морамо да се опходимо онако како нам Свето Писмо говори и саветује, као што се и практикује у Цркви  Христовој.  А то је, да ни један верник никада не  мисли да је он достојан светог Причешћа, иако се припрема молитвом, постом, покајањем и исповедањем, уз савете свог духовника, него припрему врши да би што је могуће више очистио себе  преко покајања од грехова, пре него се сусретне са  Христом и постане Његов сутелесник. Наравно, иако знамо да је  примање светог Причешћа дар Божији, ми њему ипак приступамо са великом пажњом и поштовањем преко своје  припреме  у границама свог узраста у Христу. Наш живот у вери потребан је да увек буде у складу са Божијим заповестима, с том разликом што се за  време припреме за причешће додатно ангажујемо и трудимо мало више да наш телесни и духовни живот у понашању, преко поста молитве и покајања, поправимо на  најпримеренији начин. Иако никада нисмо довољно достојни за његове дарове које  примамо преко благодати, па ни свето Причешће, ми са припремом показујемо своју веру и своју приврженост Богу, поштујући његове заповести, да је  потребно да се кајемо и исповедамо. Кроз целокупну припрему, ми преко молитве у посту и покајању сумирамо и прикупљамо све наше грехове у телесном и духовном облику, схватајући притом да су сви наши преступи против Божијих заповести, дубоко свесни да је то наше понашање било недостојно хришћанске  вере и исповедања Исуса Христа. Са потпуним покајањем и исповедањем пред свештеником ми стичемо могућност да примимо свете Дарове, као благодат Божију, по вољи Његовој, да можемо да се сјединимо  са Христом.

Речи које нам казује патријарх Порфирије, не подкрепљује цитатима из Светог Писма, нити пак цитатима неког Светог Оца, јер он просто образлаже своје слободумне ставове на начин да „Света Тајна Причешћа, пост и исповест, морамо знати да у складу са светоотачким духом, у складу са богословљем светих отаца који јесу једини носиоци и тумачи православнога предања никада не постоји код њих забележена узрочно – последична веза ове три димензије човековога живота. Никада не условљава ни пост ни исповест Свето Причешће нити Свето Причешће зависи од поста и исповести.“

Дакле, овакво образлагање је апсолутно нетачно, јер нам пракса Цркве  Христове и Свети Оци говоре супротно од учења патријарха Порфирија.

Међутим, ништа боље објашњење нам не  нуде ни следеће речи патријарха Порфирија, кад каже: „Уколико бих ја као свештеник наложио некоме строжији и велики, силан и снажан пост а тај пост и та моја препорука би можда довела до тога да се верник потпуно духовно раслаби, он заправо више не би ни желео да иде у Цркву. Или, уколико бих ја некоме рекао да се причешћује једном у десет година или једанпут годишње, уколико би то заправо умањило његову чежњу за Христом, онда бих ја погрешно поступио.“[20]

Шта овде рећи. Просто запањују  човека овакве речи једног патријарха. Зашто? Зато што ни један духовник, овог пута мирски свештеник никада неће дати непримерену епитимију вернику, него ће пре свега добро испитавши верника и његово верско стање, заједно са психовфизичким расположењем,  пре свега његове душе и срца, одредити ако је потребно епитимију, као меру послушности и предострожности у поправљању духовног живота верника и покушају да исповедник не чини више – не понавља учињене  грехове, а не као знак некакве  казне.  Овде постоји и облик катихетског образовања верника који је  премного сагрешио и у једном континуираном објашњењу смисла и значаја вере у Христа, свештеник ће свакако успети да му приближи смисао поштовања Божијег закона на  тај начин како би и сам верујући дошао до закључка шта му ваља чинити  и колико су опасни његови грехови за његово спасење душе. Односно колико је потребно да он следи савете свог свештеника, па и одређене облике епитимије чији смисао није само драконска одлука казне него пре свега и вежбање послушности, љубави и сваке  наде у опроштај након учињеног напора.

Иако неки деле грехове по тежини, али морамо да знамо да сваки грех води у смрт уколико се претвори у страст и постане друга природа човекова. Мржња према другоме је тежак грех, јер она неизбежно води у друге грехове и к већем посрнућу човекове личности. Онај који није у стању да опрости другима, како може да очекује опроштај од Бога? Телесни односи, на пример, нису сами по себи грех јер су део биологије човека. Телесни односи у браку су благословени, јер је брак икона љубави Христа и Цркве. Међутим прељуба и блуд удаљују човека од Бога, јер прељуба разбија заједницу коју је Бог запечатио и наноси бол и патњу другом супружнику и деци. Блуд деградира достојанство људске личности и скрнави тело које је храм Духа Светога и трује своју душу. Слично је са свим гресима који разбијају заједницу, угрожавају људски живот, наносе бол или патњу. Приступати причешћу, а да нисмо променили свој начин живота покајањем (преумљењем), представља лицемерје и зато је такво причешћивање недостојно.

Веома  је  важно рећи да сви пастири Божији приликом проповеди и тумачења Речи Божијих не би смели да се руководе социолошким, филозофским, политичким, глобалним, субјективним и јеретичким ставовима, већ то морају чинити у садржају апостолских премиса. Зато је потребно да се сви свештенослужитељи сећају поука својих учитеља, која су у духу јеванђеоских поука, како би се  црквена  заједница снажила у сваком погледу духовног деловања. Наравно, један од таквих Светих Отаца је и свети Јустин Поповић, као теолошко – педагошки пример, чије се поуке  не  могу заобићи у ниједном погледу. Као истински чувар вере православне, како не  би у православно богословље ушле  разне неправославне  мисли, које  би штетиле црквеном животу, он ужива  велико поверење и поштовање читавог православног света, широм васељене.

С тога, морамо рећи, да није могуће, са једне стране величати и хвалити оца Јустина  Поповића а са друге стране не консултовати га приликом своје  одлуке о слободоумном прилазу светом Причешћу.Ово пре свега  треба истаћи, зато што целокупно богословље светог Јустина Поповића нема противуречности са Светим Духом и његовим поучавањем у вери.

Имајући у виду да се учење патријарха Порфирија и учење у вери светог Јустина Поповића веома разликује, треба  казати и то, као општу чињеницу да нема ученика над учитељем својим, него само може ученик кад се  добро изучи да буде  као свој ученик (Лука, 6, 40). И да  не мисли нико да је мудар и мудрији од свих људи, него је потребно да у вери будемо једне  мисли  (Рим. 12, 16), како би се сви правилно научили како треба да се народ понаша и опходи према светим Тајнама. Због ове јеванђеоске  чињенице, треба питати следеће: зашто патријарх Порфирије  не иде стопама свог духовног деде светог Јустина Поповића који је свакако ученик  Светог Саве, пошто је  епископ Иринеј Буловић био ученик светог Јустина  Поповића, а патријарх Порфирије био ученик Иринејев, него пошто пото жели да истакне своју различитост у приступу вери са  заступањем некаквог свог филозофског гледишта које није у духу апостолства нити јеванђеоског учења, а још мање са праксом и традицијом Цркве  Христове.

Аутор: Ипођакон Душан Миљковић

Коришћена литература:

[1] Све одлуке које се спроводе у Цркви Христовој морају се базирати на Одлукама Васељенских сабора, као продукт у коме се налази објашњење преко јеванђеоског садржаја. У противном, верници нису дужни да спроводе ничије слободоумне  захтеве а ни препоруке. Зато, оваква  врста Одлуке коју примењује  патријарх Порфирије, нема ни легалитет ни легитимет, јер се верници не поучавају исправно.

Легалан. лат. који је у складу са законом, озакоњен, правно ваљан (овде немамо канонску подршку за одлуке које спроводи патријарх Порфирије),.

Легализација, значи  снагом закона, озакоњење, потврђивање снагом закона,

Легитиман  значи законит, основан на  закону, праведан правоснажа, означава да је донешена одлука законита, основана по закону, праведна и правноваљана. Види:  Љубо Мићуновић, Савремени лексикон страних речи и израза, Београд, 1991, стр.399 – 400.

[2]  https://www.cudo.rs/митрополит-порфирије-пост-и-исповест., приступљено, 22. 09. 2023.

[3] https://www.bastabalkana.com/2021/01/, приступљено, 28. 09. 2023.Кад је у питању свето Причешће, у Цркви Христовој се уводи нов начин причешћивања где свештеници саветују у примењују причешћивање верника, на свакој светој Литургији.Наиме, верник може да се причешћује  сваке  недеље без икакве  припреме поста, покајања и исповести. Ово понашање и деловање је уведено са постављањем и устоличењем патријарха Порфирија, иако је о овој врсти појаве и пре њега почело да се говори.

[4] Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986, стр.77.

[5] Исто, стр. 80.

[6] Исто, стр. 81 – 82.

[7] Исто, стр.84 – 85.

[8] Исто, стр. 86.

[9] Међутим, треба знати да постоји и литургијска катихеза, која парцијално објашњава сврху и циљ верског образовања, онако како га схвата Црква Христова и која објашњава у својим лекцијама као се доживљава света Литургија. Овде није у питању просто добијање знања, које може имати своје  теоретске облике, него пре свега то је изграђивање личности који треба да постану сателесници светога народа (1.Петр. 2, 9). Овде се пре свега мисли на добро познавање Светог Писма, познавање улоге светих Тајни, како би се наше литургијско учествовање  могло да разуме, са свим могућим духовним димензијама у пружању радости на овом богослужењу.

[10] Архимандрит проф. др Јустин Поповић, Београд, 1978, Догматика Православне  Цркве, трећа књ. стр.569.

[11] https://prijateljboziji.com/ , приступљено, 22.09.2023.

[12] Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986, стр.89.

[13] Исто, стр.112.

[14] Освећени дарови (грч: προσφορά – принос), коначни облик предложених светих дарова хлеба и вина припремљених на проскомидији, који се користе за Причешће свештенства и верника; дарови у облику хлеба и вина који су призивом и силом Светог Духа  постали пречисто Свето Тело и Крв Спаситеља Исуса Христа; најчистија и најсветија храна и пиће за коју знамо да постоји у овом свету у коме живимо.

[15] Служебник, С.П.Ц. Београд, 1986, стр.117.

[16]   Архимандрит Сава     Јањић, игуман Манастира Високи Дечани,https://prijateljboziji.com/
Извор: tvhram.rs , приступљено, 22.09. 2023.

[17] https://prijateljboziji.com/ , приступљено, 22.09.2023.

[18] Исто,

[19] Менталитет, или ментални склоп, је колоквијални термин који означава карактеристичан склоп начина мишљењаверовања и емоционалног реаговања неког појединца, колектива, народа или друштва. У психологији, овом појму делимично одговарају појмови: карактер, личностнационални карактер, моpални карактер.

[20]  Митрополит Загребачко-љубљански г. Порфирије (Перић) https://prijateljboziji.com/пост-и-исповест-нису-услов-за-причешће/, приступљено, 22. 09. 2023.

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!