Планови Запада о разарању Србије и Русије до уништења

Самоопредељење до истребљења

Шестог фебруара 2025, Телевизија Информер угостила је Зорана Ћирјаковића (1965), новинара, публицисту, универзитетског предавача, светског путника… а гледаоци (и слушаоци) могли су од њега сазнати да се Устав Републике Србије из 2006. године зове и „Коштуничин устав“, да се уставне одредбе понајвише брину о мањинским правима, односно о правима националних мањина, те да се реч „српски“ у њему помиње свега три пута.

Без намере да проверавам је ли ово последње тачно, признајем да сам се са том речју срео свега једном – у ставу првом 10. члана, у тврдњи да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“.

При покушају да остварим речено уставно право тако што ћу убедити Телеком, фирму чији је Држава Србија већински власник, да ми рачуне испоставља на ћириличком писму јер тако пише у Уставу, одговорено ми је да је писало и на тараби. Или, како ми је то подробније објашњено, „под службеном употребом језика и писма сматра се употреба језика и писма у раду: државних органа, органа аутономних покрајина, градова и општина, установа, предузећа и других организација кад врше јавна овлашћења“ која подразумевају „поверавање одређених послова из надлежности Републике Србије аутономној покрајини, јединици локалне самоуправе, предузећима, установама, организацијама и појединцима“. Што ће рећи: став први члана 10. Устава Републике Србије само је украсна зезалица намењена за качење мачку о реп.

Све то заслужује да се каже која реч више о разлозима због којих се придев „србски“ употребљава тек ту и тамо, само у случајевима кад није препоручљиво избећи га да, на пример, не би био назван језиком Србије. Занемаримо ли „откриће“ француског књижевника Гистава Флобера (1821-1880) да је двема именицама тесно кад стоје једна поред друге, користило би Србима кад би се запитали да ли то Србија, у синтагми „Црвени крст Србије“, свакодневно, већ деценијама, ко зна због чега, носи свој крст, спремна на све опасности, чак и на нестанак. Или, с којим правом један Институт за трансфузију крви Србије не питајући Живу Србију, „трансфузионише“ њену крв не зна се коме и са којим циљем. Или, ко је то и када овластио некакво Удружење за јавно здравље Србије да Србију подвргава којекаквим здравственим прегледима, и то јавно, али увек тајећи успостављену дијагнозу. Или, Влади Србије не да се да, као србска Влада, влада (не)приликама у Србији, она се зауставила на сопственој двоименичкој тескоби и на недодирљивости са Живом Србијом, србским народом.

Овде под србским народом подразумевам збир свих појединаца настањених у Земљи Србији, по примеру познатом из Сједињених Америчких Држава где сваки њихов становник себе сматра Американцем. Признајем да сам помало сумњао у тај „американизам“, све док ми један завичајац није поверио да, док је пажљиво „користио“ бродско степениште за силазак у њујоршку луку, у себи понављао речи које ће изговорити кад десном ногом ступи на америчко тле: „Ја сам Американац!“.

Рекох да то подразумевам, али ме је чињеница да томе противрече не само небројени појединци, већ и разне групације окупљене у такозваним националним саветима, натерала да им потражим извориште. Прво чега сам се присетио, био је један мој запис о „узвишеним принципима“ америчког председника Вудроа Вилсона (1856-1924) о самоопредељењу народа“ – садржан у књижици Војводина Српска 1918, Нови Сад 1996, 374 стране, формат А4 – настајалим на чињеници да су Сједињене Америчке Државе финанси­рале Ја­пан да 1905. уђе у рат против Русије а потом и ДругаЛењина да 1. маја исте године тамо покрене ре­волуцију.

И једно и друго са циљем да се поништи све оно што је претходних деценија остварено у руском друштву:

– Године 1861, кметовско пра­во на сељаке и спа­хијске људе (собаре, кува­ре, ко­њушаре…) уки­нуто је безуслов­но­, а цена обавезног рада сва­ког се­ља­ка у корист спа­хије укључена је у процењену вредност зе­мљи­шта које је од­носни сељак добијао приликом изласка из кмет­ске зависности;

– Јуна 1870, ре­ор­ганизована је локална јавна управа, тако што изборно право није условљавано имовинским цензу­сом;

– Године 1874, уведена је свесталешка војна обавеза којој су подлегали сви мушкарци, „без разлике на статус“, али ни у таквим условима, „европска руска армија није у ратним временима прела­зи­ла 1,270.000 људи, док је Аустрија мог­ла формирати армију ја­чу за око шестсто хиљада, а Немачка за св­их два и по милиона вој­ника“;

– Упоредо са друштвеним пром­е­нама текле су и промене у при­вредној сфери, те је у време које је претхо­ди­ло „пролетерској револуцији“ индустријски развој Русије над­ма­шио стопу раста за­падних индустријских гиганата САД, Енг­ле­ске и Немачке. Видљиво је то и из податка да је 1860. године Русија произвела 1.300 тона нафте, а Аме­ри­ка 70.000 тона а 1901 Русија је већ производила 12,170.000, а Америка 9,920.000 тона;

– Године 1913, Русија је постала главни извозник по­љопривредних производа, прва „житница Европе“ на коју је от­падало две петине укупног светског извоза пољопривредних про­из­вода;

– Просечна густина саобраћаја, што је најбољи показатељ привредног успеха, била је већа од оне у Енглеској, а нешто мања него у Немачкој и САД. Са мање од 2.000 километара железни­ч-­ких пруга у 1860. години, уочи Великог рата Русија је стигла на бли­зу 80.000 километара;

– Русија је 1895. године увела златну подлогу за све финанси­ј­ске тран­сакције;

– Уочи Великог рата, Русија је престала да буде аграрна земља, а по томе што ни у чему није зависила од увоза или извоза, она је у економском погледу била је­динствена земља у свету;

– У истом том времену, зараде индуст­ри­јских радника у Русији биле веће од зарада у развијеним земљама запад­не Европе, а нешто ниже него у Америци;

– Економски раст био је праћен и бурним развојем науке, уметности и културе, што је француском песнику Полу Валерију (1971-1945) дало за право да као нај­већа културна достигнућа људског рода именује античку културу, италијански Препород и руску литературу 19. ве­ка. То је време ги­гантског успона руске на­уке: Умов је први у све­ту раз­ра­дио про­блем теорије рела­ти­витета, Сто­летов је форму­ли­сао елек­тромаг­нетну теорију свет­ло­сти, то је вре­ме Мендељејева и његовог општег закона о перио­дичности хе­мијских својстава појединих елемената, водећег свет­ског тер­м­о­хемичара Бекетова, првих руских нобеловаца Пав­ло­ва и Мечни­кова; ботаничар Беке­то­в, истовремено кад и Дар­ви­н али незави­сно од њега, објаснио је структу­ру органских форми; Доку­чајев је засновао светску педо­лошку науку и у свет­ској педо­лошкој тер­ми­нологији после њега на­шло се мноштво руских тер­мина и пој­мо­ва; у светској астро­ном­ској науци огромну улогу оди­грао је Бјело­пољ­ски; проналазак ра­дија и радио-веза везује се за инже­њера По­по­ва; Голицин је засно­вао нову научну дисциплину – се­из­мо­ло­гију и 1911. био иза­бран за председника Међународне сеиз­мо­ло­шке асо­цијације; Жуковски је поста­вио основе теорије и праксе ва­з­ду­хо­пловства, а Циолко­в­ски је (1903) разрадио основе за изра­ду ко­смичких ракета и сма­тра се утемељитељем космич­ких лето­ва и космонаутике.

Има ли се у виду све то, о владавини Николаја Другог Романова (1868-1918) може се говорити „као о злат­ном веку Руске цивилизације. Никада још Русија за тако кратко вре­ме није дала толики број научника, уметника, глумаца, музи­ча­ра. И уз све то, може се без преувеличавања рећи да сва светска историја није забележила такав духовни процват и невиђену екс­пло­зију генијалности и даровитости“. У таквим условима, и дух који је годинама уочи Великог рата владао у руским школама и на факултетима, много приступачнијим ши­рим друштвеним слојевима, био слободоумнији од онога који је „пребивао“ у одговарајућим институцијама на Западу.

Амерички покушај са Јапаном и замишљеном Лењиновом револуцијом тек је донекле успео да ослаби Русију, али не и да ус­пори њен економски успон. Руска далекоисточна флота јесте поражена, али је зато „револуционарна“ побуна слом­љена: Лењин, Владимир Уљанов (1870-1924) је побегао у Швајцарску, Лав Троцки (1879-1940, правог имена Лејба Брон­штајн) се обрео у Амери­ци, а Стаљин, Јосиф Џугашвили (1878-1953) у Си­биру. Прилике су се, како то пише Ралф Еперсон (Невидљива рука : Увод у историју завере, Београд 1999) из основа промениле циљно припремљеним Великим ратом:

„Западне државе су током Првог светског рата желеле разарање, по сваку цену, савезничке Русије: и Америка, и Француска, и Британија. У том науму им је помогла и непријатељска Немачка. То се доказује на основу слања ‘револуционара’ у Санкт Петербург из Швајцар­ске и Америке, а преко Немачке и Шведске. Из Америке је кре­нуо бродом за Шведску Лав Троцки, с 275 својих следбеника… Американци су му дали 10.000 долара (огромна сума за 1917. годину), а у Шведској га је чекало много више новца у једној банци. Да је овим руководила Влада САД, а не неке тајне организације (како многи ‘познава­о­ци’ тајних друштава пишу), види се по томе, што су канадске вла­сти откриле код Троцког доларе у једној успутној луци, ухап­силе га и новац му одузеле. Интервенисао је амерички председ­ник Вудроу Вилсон и тражио од Владе Канаде, да се Троцком вра­ти новац и да га укрцају на брод. Узалуд су била упозорења ка­над­ских државника, да Троцком и друговима треба спречити одла­зак у Русију, да тамо не би изазвали грађански рат и тако помогли непријатељској Немачкој, која ће, тада, убити више канадских и америчких војника и официра. Овакви покушаји Канађана су пропали, јер је Вилсонова администрација направила притисак на Владу Канаде, да ослободи Троцког и његове следбенике и да их пусти да отплове за Русију“.

Да тамо изведу „октобарску социјалистичку револуцију“, неколико дана касније (2/15. новембра) наметну Де­к­ла­рацију права народа Русије „којом се прокламира уки­да­ње на­ци­оналног угњетавања и објав­љу­је право народа на само­оп­ред­је­љење, укључивши и отцјеп­ље­ње… и слободан раз­витак националних мањина и етнич­ких група насељених по Руси­ји“, да у Централни комитет Комунистичке парти­је Русије уведу 90% Јевреја, како би Руси могли после „1000 го­дина писати да су им Јевреји разорили државу и побили станов­ни­штво… а (за то) неће оптуживати Владу Сједињених Америч­ких Држава“, те да, према једној студији америчког Поткомитета за унутрашњу безбедност, полу­ве­ковна комунистичка владавина смањи руско становништво за „најмање 21,5 милион људи“ погубљених или умрлих у логорима Совјетског Савеза. А можда и више јер аутор тог извештаја „твр­ди да је његово предвиђање конзервативно и да реална бројка износи чак 45 милиона“.( Неким Американцима се чинило да је и то премало, а Харију Труману – 1884-1972 –, првом америчком председнику по­сле Другог светског рата, „омакло“ се, без обзира на све стварне или претпостављене жртве, да каже како се „Русија издигла из мрачног доба тек 1917“).

Лењин је такву „револуционарну победу“ представио барем двема својим изјавама. Првом – да „наша снага не познаје сло­боду или правду. Она је у потпу­ности ус­постављена на уништењу по­јединачне воље. Потпуна незаинте­ресова­ност према патњама наша је дужност. У испуњавању наше мисије највећа окрут­ност је врлина“ и другом – да „путем систематског терора, током кога ће свако ра­скида­ње уговора, свака издаја и сва­ка лаж бити законите, ми ће­мо наћи начина да човечанство спус­ти­мо на најнижи ниво егзи­с­т­е­н­ције“.

И, тако, пошто се уверио у успех своје и немачке лењотроцке „рево­луционарне“ мисије и са јединим циљем да се оствари многовековни труд западног света – и Америке у њему – усмерен на стицање некога „вишег“ места на цивилизацијској лествици, Вилсон је 8. јануара 1918. године пред амери­ч­ким Конгресом и Сенатом прочитао своје услове за склапање мира, познате под називом Програм од 14 тачака. Програм као програм, довољно неодређен и уопштен, што се не може рећи за шесту тачку којом, најопширнијом у целом Програму, Вилсон указује на стварни значај почетних резултата равно два месеца раније изведене такозване Октобарске социјалистичке револуције и, самим тим, своје „ратне“ победе против Ру­сије:

„Са руске територије евакуисаће све стране војне снаге, тако да ће, уз најбољу и наслободнију сарадњу других народа света, Русија имати прилику да слободно, неспутано и независно одреди правце свог политичког и националног развитка. Са уређењем које сама себи одабере, Русији ће бити обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа: при томе, она може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна и коју зажели. Не доводећи то у везу са својим интересима, нације-посестриме пружиће доказ своје слободне воље и сопствене интелигентне и несебичне симпатије према Русији и њеним потребама;

Уз узгредну напомену да су Руси србско племе (као „словенско“ познато тек после 491. године) и да се јалови Запад својски трудио, вековима, да Србе, творце људске цивилизације, уништи без остатка, овде ваља истаћи да су сви „западни“ социјалисти били националисти, само се од Срба и Руса тражило да буду интернационалисти и да се „у име интернационализма и општечовечанске правде“ морају оканити шовинизма, национализма и патриотизма. (Јаша Томић – 1856-1922 – био је међу Србима „редак звер“, ако не и једини који је то на време схватио и окренуо се националним пословима – понајзаслужнији је за присаједињење Војводине Србске Краљевини Србији 1918. године). У складу са таквом логиком, творци „научног“ социјализма објавили су да је историја осудила „реакционарне“ Србе за нестанак с историјске позорнице и својим следбеницима оставили у аманет да буде „неумољива борба на живот и смрт са Словенством, борба до истраге и безобзирни тероризам“, у уверењу да, „ако би физички било могуће одвући Србију на сред мора и потопити је на дно, Европа би постала чистија“.

У непосредној вези са марксистичким плановима стоји и Вилсоново „шестотачкасто“ обећање да ће Русија моћи „да слободно, неспутано и независно одреди правце свог… развитка“, да ће јој бити „обезбеђен искрен пријем у друштво слободних народа“, као и да „може рачунати на помоћ сваке врсте која јој буде потребна“.Укључујући и истоврсну „помоћ“ коју је Вилсон пружао кад је „напао Мек­сико и Хиспаниолу (Хаити и Доминиканску републику­) – гдје су њего­ви ратници убијали и уништавали, успоставили поново пра­во роп­ство, срушили политички систем, и (те) државе су се чвр­сто смје­стиле у руке инвеститора САД – према декл­а­ра­цији о независности – у ствари, против било кога ко би био на путу“ (Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 57-58).

Остале тачке Вилсоновог мировног програма биле су, за оно време, декларативне природе, тек да се нађемо у дивану – што би рекле Лале, а овде ће се навести само две:

10. Народима Аустроугарске (у које су спадали, поред осталих, и Срби из крајева западно од Дрине и северно од Саве и Дунава – ИП), чије место међу народима желимо видети обезбеђено и зајамчено, даће се најшира могућност за аутономни развитак;

11. …Међусобне односе појединих балканских држава уредити пријатељским договорима дуж историјски утврђених линија припадности и народности: у том смислу морају се дати међународне гаранције за политичку и економску независност, као и за територијални интегритет појединих балканских народа“. (Ово се нарочито тицало Срба, али међу тумачима такозване Руварчеве критичке историје и следбеника му Стојана Новаковића и Љубе Ковачевића, није се нашао иједан који би регенту Александру Карађорђевићу – 1888-1934 – знао рећи шта је србско западно од Дрине и Дунава, који би га и подсетио да, при прокламовању новога Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. године, помене србску границу „на западу реком Дравом до Осека-жељ. пругом Осек-Шамац-цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планка“, тридесетак километара западно од Спљета, успостављену уговором о примирју са Маџарском, 13. новембра 1918 – ИП).

Тек двадесетак година касније, у условима комуноусташке „народноослободилачке борбе“ против србскога народа и послератне окупације новоосноване Народне Републике Србије, следбеник Вилсонове „слободности, неспутаности и независности“ у лику наводног Амброза Вајса Валтера БроЗЛА Тита, примитивна копија бољшевичког и ватиканског служинчета успела је да преко два и по милиона србских жртава примени Вилсонову навлакушу о „праву народа на само­оп­ред­је­љење“, употпуњеним бољшевичким „правом на отцепљење“. Или, како је то на шумском заседању у Јајцу, 29. новембра 1943, без присуства србских представника (према тумачењу једнога комунистичког идеолога, они који су израсли из србскога крила а тамо као „делегати“ о свему одлучивали, „постајући комунисти престали су бити Срби“), одлучено „да никада више не би постала доменом било које хегемонистичке клике, Југославија се изграђује и изградиће се на федеративном принципу, који ће обезбедити пуну равноправност Срба, Хрвата, Словенаца, Македонаца и Црногораца, односно народа Србије, Хрватске, Словеније, Македоније, Црне Горе и Босне и Херцеговине“, те да ће се „националним мањинама у Југославији обезбедити сва национална права“.

Аутономне покрајине, видимо, нису у „јајчаним“ одлукама помињане, али и одбачена сугестија Моше Пијаде (да ли у четири ока – Валтеру броЗЛУ) о евентуалној србској аутономији у Хрватској указује да је договорена федерализација осмишљена са јединим циљем да се србско национално биће што више раздроби. Као што су то учинили бољшевици у Русији, стварањем бројних република, аутономија, народа, националних мањина… и дробљењем рускога света.

Што ће рећи: да су за једну државу и њено становништво иоле корисне приче о самоопредељењу народа, националним мањинама, аутономијама, отцепљењу, језицима у службеној употреби, националним саветима, „кључевима“ за распоређивање на „одговорна“ места… не би биле „дароване“ искључиво Русији и Србији, најпре би биле примењене у државама демократског Запада, онима које се и иначе налазе не само „на зачељу стварања цивилизације у Европи“, већ и у Сједињеним Америчким Државама.

Аутор: Илија Петровић, историчар

Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!