Папољубац Порфирије спрема покољ србских душа
Драги чика Милоје,
Ево да Вам још једном заблагодарим на, за мене драгоценим, разговорима које смо водили у дане нашег ходочашћа обилазећи света места у Светој Земљи, као и на Вашим књигама које сте ми подарили, а које су ми много помогле да схватим колко је важно направити, како Ви кажете, равнотежу између материјалне и духовне стране живота .
Почео сам да одлазим у неке катакомбне манастире ЕРП у егзилу, али одлазим и у моју парохијску цркву у којој имамо доброг свештеника који нам иначе свети водицу, реже славски колач и друго.
У сваком катакомбном манастиру служашћи кад пред олтар изнесе свету чашу каже: ко се спремао за свету тајну причешћа, постом, молитвом, покајањем, исповешћу и добио благослов свог духовника нека изговара за мном речи ове молитве: Верујем Господе…
Молим Вас да ми кажете шта Ви мислите о инструкцији Патријарха који каже да пост и исповест нису услов за Свето Причешће и да се обавезно треба причешћивати на свакој литургији?
Шта ми ваља чинити?
Кад на Гуглу укуцате:Патријарх Порфирије: Правила поста, причешћа и исповести https://www.youtube.com/watch?v=j-_LURZ5EOI&t=2s или: ПАТРИЈАРХ ПОРФИРИЈЕ: Постимо када је пост, а причешћујмо се када се служи Литургија! Значи на свакој Литургији… https://www.youtube.com/watch?v=fAAep-gOFyY&t=1s
Видим да га у коментарима подржава огромна већина.
С поштовањем,
Добривоје
Порфирије спрема покољ србских душа
Драги синко и брате у Христу Добривоје,
И мени и Нади је било задовољство друговати с тобом и твојом девојком. Радује ме ако су моја писанија била од вајде за твој духовни живот.
А што се твог питања тиче, ја нисам адреса на којој ћеш наћи одговор на њега. О томе треба да разговараш са својим духовником, под претпоставком да је он пастир добри а не најамник или не дај Боже курјак у јагњећој кожи.
Ја ти могу касти оно што сам научио од својих духовника (о. Саве Вазнесењског, о. Јулијана Студеничког, о. Венијамина Преображењског, светог Владике Артемија и мог садашњег духовника након пресељења Владике Артемија у вечност), а они су ме учили оно што су научили од богоноснијех Светих Отаца, а ја сам то преносио на моју децу и унуке. Видим да они сад, хвала Богу, то преносе на моје праунуке.
То што прича тзв. патријарх Порфирије, кога је у београдску патријаршију, ко кукавичје јаје, потурио Иринеј Каранушић, богоодступник, јеретик, ватикански слугерања, није у складу са светим Предањем. У мојој књизи Дабогсачувај ћеш наћи транскрипт мог разговора коме је водитељ те емисије дао наслов Порфирије је јеретик (док ти је не дотурим можеш је видети на интернету у ПДФ-у: https://kmn.rs/gresni-miloje-knjige/). У истој књизи ћеш видети текст Зашто убијаш веру рода мога – који ће ти припомоћи да, донекле, схватиш од кое сорте је цркворушитељ (Иринеј Каранушић тзв. Буловић) који је „испилио“ тића кукавића еда би овај завео у бестрагију род наш. Тај накарадни вероМучитељ тзв. партријарха који (како сам каза) са узбуђењем у души натакари папин кардиналски прстен и напрсни крст – је још давне 1996. године обећао да ће сломити кичму Артемију, једином верном сину Светог Јустина Ћелијског и кои проћера Догматику Светог Јустина са Богословије.
Кака врба наки клин, каки отац таки син – каже народна измудрица. Тако је папин рукољуб Иринеј (коме је народ испред имена туријо префикс „Зл“ и тако га прекрстијо у „Злиринеја“) породио папиног рукољубца Порфирија.
У односу на речи и дела, узурпатора трона Светог Саве, рукољубца и поштоваоца папе треба се понашати онако како нас је упутио Свети Марко Ефески: Бежите од паписта као што се бежи од змија!
Дакле, о постављеном питању разговарај са својим духовником.
На твоје питање: шта мислим о инструкцији патријарха (нисам случајно ставио мало „п“) који каже да пост и исповест нису услов за Свето Причешће и да се обавезно треба причешћивати на свакој литургији?– мој одговор је: не мислим ништа!
Од Светих Отаца сам научио да са јеретицима не треба општити, па ни слушати њине саблажњиве небулозе.
Кажеш да патријарха у коментарима већина подржава!
Синко, утуви за вјеки вјеков поуку светоотачку: Бог није у већини него у истини и правди!
А Свети Оци насупрот тзв. патријарху Перићу, говораху друкчије. О томе су томови књига исписани.
Свети Сава у Номоканону, уз остало, записа: Пaрохијски свештеник парохијанe својe томe дa поучава: дa сe и мушко и жeнско по могућству на вeлике празнике a aко не, свaкако да се мaкар у чeтири годишња постa за причешће спрeмaју. Они су дужни да са смирeњeм и у тeлeсној чистоти приступају овим Божaнским Тајнама. Ко хоће да приступи Свeтомe Причешћу ван ова чeтри поста, треба да прeтходно пости седам дана пребивајући у Црквеној и личној домаћој молитви… и да се припрема за подробно исповeдање грехова својих…
А свештеницима упути ове речи: Пази коме предстојиш и како служиш, и којима дајеш Причешће. Дар Причешћа подај онима који су достојни… Онима којима то Божанствена правила не допуштају, не даји, јер постадоше слични туђинцима, и ако се не обрате, тешко и њима и онима који их причешћују…
У Служебнику, Српске Православне Цркве из 1962. године, о светом Причешћу слови: „Ко хоће изван четири обична поста да приступи светом Причешћу: седам дана пре тога да пости, пребивајући у црквеним и домаћим молитвама… и припремајући себе за редовно исповедање својих грехова“…
Тзв. патријарх Перић Служебник, Свете каноне, аманет Светог Саве, и учење Светих Отаца бесрамно погази. Њему ништа није свето сем светог му (тамо њему!) „светог оца“ папе и папиног прстеноносца Каранушића.
Куд он гура Србље?
На суд и осуду!
Јер, рече апостол Павле „…човек да испитује себе, па онда од хлеба да једе и од чаше да пије; јер који недостојно једе и пије – суд себи једе и пије.“
Има једно записато сведочанство о томе како е окорели новотарац и безаконик Јован Младеновић, на чију главу је залутала митра, заповиђо свештеницима на свештеничком сабрању: „Хоћу да причестите сваког ко приђе путиру и зине!“
На то га старац Петар Денковачки запита: „Преосвећени, код мене око манастира пасу волови, је л’ и волове да причестим ако дођу и зину?!“
Три су највећа грехопада од постања света: Адамов, Јудин и папин. Папа, по речи Светог Јустина, протера Бога са земље и прогласи себе за Његовог намесника. Хотећи да собом замени Бога, он се изједначио са ђаволом.
Ваљда нема човека, који је при чистој свести и здравом разуму, а да не зна да је папа јеретик. А уз њега су папољубци, међу којима је г. Перић и његов тајко Каранушић, који папу зову „свети отац“ (там они), који му љубе руке и који од њега примају прстење и друге дарове. Они су, дакле, папини (читај: ђавоимани) синови.
А шта је ђавољим синовима главни циљ?
Да направе покољ србских душа!
Ко што су зликовци по Јасеновцима, Голубњачама правили покољ људских тела са ђавољим (тј. папиним и Степинчевим) „благословом“, сада њихови следбеници (дубл: Каранушић-Перић и њина цркворушитељска банда) сатиру душе људске.
У књизи Св. Јустина Православна црква и екуменизам стоје ове речи: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу. У Евхаристији: хлеб јеретички није тело Христово. Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује: једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб.“
„Аргумент“ Порфиријев је да су се хришћани некад причешћивали на свакој Литургији не пије воду. Јок. Јер није објаснио да су се, у време оно, хришћани изутра причешћивали, у дан су их мучили и врло често убијали. Још не рече ни то да су у то време епископи ишли боси, са једном хаљином, да нису имали гаражу од 200 квадрата, ни луксузне лимузине, нити су за украшавање дворца спискали преко 74 милиона народниг пара, него су испуњавали завет скромности и сиромаштва који је и он дао Богу на монашењу. Даде па издаде! Или је, пак, лаго Бога кад се заклињо.
Кад свештеник позива народ светој чаши – он говори: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.
Наш тзв. патријарх нема страха Божјег! Њему је екуменизам насушна потреба! Њему је папа свети отац… Он вере нема јер истинске љубави ни према Богу ни према роду нема, осим према Загребу и другој му отаџбини – Хрватској.
Бог ти је, драги брате Добривоје, дао разум еда би разазно шта ти ваља чинити и којим путом ићи. Свети Владика Николај нам кроз Тамнички прозор довикну: Бирај Србине: Бога или ђавола!
Дакле, бирај и ти: оћеш ли ићи за богољубивим Светим Оцима или за папољубима, ђавољим синовима.
Нека ти у том опредељњу припомогну Свети Оци:
Свети Анастасије Синајски: „Пре свега, морамо запамтити да не можемо приступати Божанским и Пречистим Тајнама без припреме и недостојно… Као што је Јуда, након што је примио комад [хлеба] од Господа, био остављен [од Бога] и пао под власт сатане, (нисам случајно ставио мало „с“) тако су и они који искушавају Господа и недостојно приступају причешћу са Њим, након што су примили [евхаристијски] хлеб, такође остављени од Бога!“
Свети Пимен Велики каже: „Све што је неумерено – од бесова је“.
Свети Исак Сирин: „И оно што је одлично, неумереност ће претворити у штетно“.
Од примања хришћанства у Русији па све до XIV века, мирјани су се причешћивали три пута годишње, а после XIV века – четири пута годишње уз обавезну исповест пре Причешћа.
Свети Игњатије Брјанчанинов: „У крајњој мери неопходно је причестити се у сва четири поста, четири пута годишње. Уколико на жалост и на несрећу животне недаће не допуштају ни толико, онда је обавезно причестити се једном годишње… Није важно често се причешћивати, колико суштински се припремити за причешће и тако стећи велику корист. Света Марија Египћанка за време свог дугогодишњег живота у пустињи ниједном се није причестила: такав живот био је припрема за причешће којег се удостојила пред крај живота.“
Свети Димитрија Ростовски: „Света Црква озаконила је причешћивање током сва четири поста.“
У катихизису Светог Филарета Московског пише: „Црква материнским гласом завештава ревнитељима благочестивог и побожног живота да се исповедају пред духовним оцем и причешћују Телом и Крвљу Христовим – четири пута годишње или сваког месеца, а свима обавезно једном годишње.“
Старац-затворник Гетсиманског скита, јеросхимонах Александар, духовни пријатељ оптинског старца Амвросија, учио је: „Често причешћивање без унутрашњег духовног делања не рачуна се у врлину онога који се причешћује.“
Свети Теофан Затворник: „Неопходно је причешћивати се у сва четири поста. Могуће је причестити се два пута за време Великог и Божићног Поста… Могуће је и чешће, али не преко мере, да не би дошло до равнодушности.“
Свети Серафим Саровски благословио је монахињама Дивјејевског манастира да се „обавезно причешћују за време светих постова, а по жељи и свих дванаест празника“. Дакле, ово правило Св. Серафим упутио је монахињама, а не мирјанима!
Свети Варнава Гетсимански пише сестрама Иверске Виксунске обитељи: „Причешћивати се у свим светим постовима, и чешће, ако је у питању нека болест“. Дакле, старац Варнава повезивао је чешће причешћивање само са болешћу!
О. Јован Сергијев је упозоравао: „После недостојног причешћивања Светим Тајнама, дешава се да сатана улази у људе… Онима који недостојно приступају Светим Тајнама, Господ то неће опростити, и казниће то, строго ће казнити“.
Епископ Антоније Флоренсов који је боравио у Донском манастиру, сматрао је себе недостојним да се причести више, него само један пут у сваком посту.
Схиархимандрита Андроник: „Они који се причешћују сваког дана, то су људи у прелести. То је од лукавога.“
Велики подвижник схиархимандрит Јован Маслов пише: „Уколико човек не прилази исповести с дужном пажњом, онда он приступа Телу и Крви Христовој недовољно припремљен… Неисповеђени грех повлачи за собом смрт душе и страдање тела, јер, по речима Оптинског старца Амвросија, казна човеку не бива само за грехе, већ више за недостојно причешћивање Светим Тајнама,“
Свети Севастијан Карагандински говораше: „Прићи Светој Чаши – није исто што и прићи столу ка чинији супе или шољи чаја“.
Игуман Никон Воробјев у свом завештању оставља аманет својој духовној деци да се „тврдо држе православне хришћанске вере и да се до смрти труде на спасењу душе кроз испуњавање еванђељских заповести и често (не ређе од једанпут годишње) исповедање грехова и причешћивање“.
Свети Владика Николај Велимировић, описујући како се Љубостињска мати Христосија припремала за Причест, између осталог каже: „Немојте недостојно прилазити Путиру. Исповедите се, опростите се искрено са својим сестрама, па онда са страхом приђите и примите Живот од Живота, Светост од Светости, Бога од Бога. А кад примите Причест, целивајте Путир, са помислом да целивате ребро Господа, из кога је изашла крв и вода.“ У књизи „Катихизис“, Свети Владика одговара на питање како се припремати за Свето Причешће следећим речима: „Постом и молитвом, исповедањем својих грехова и опраштањем онима који су се о нас огрешили“.
Свети Јустин Ћелијски вели: „Имајући у виду сву неизмерну важност светог Причешћа за хришћане, свети апостол благовести: Стога, ко недостојно једе овај хлеб или пије чашу Господњу, биће крив телу и крви Господњој. А ко недостојно једе тело Господње, и пије крв Господњу? Онај који непокајан и неисповеђен приступа светом Причешћу. Онај који без претходне припреме постом и молитвом приступа светом Причешћу.“
На папољубца Порфирија би се у целости могле применити речи које је својевремено Свети Јустин упутио бачком епископу Никанору поводом његовог предлога о ублажавању и скраћивању постова говорећи да је то „пореклом су из римокатолицизма и протестантизма“ што је „бременито катастрофалним опасностима по Српску Православну Цркву“ те да „ ако будемо мењали учење Цркве, онда ће се врло брзо стићи до потпуног одбацивања Еванђеља Спасовог“… чиме би „потпуно ликвидирали Српску Православну Цркву, и обрели се и пред овим и пред оним светом као најцрњи нихилисти у историји рода Српског, који су извршили највећи и најстрашнији покољ српских душа откако је рода Српског на овој звезди Божијој што се Земља зове“
Дакле, видесмо како се лажни патријарх гради „мудрији“ од ових србскиг Апостола па учи православне да Светој Чаши прилазе без Страха Божјег који је почетак мудрости. На њега се могу применити речи апостола Павла: Кад се грађаху мудри, полудеше (Рим. 1, 22).
Од мог ђеда Радосава, пре 70 и више љета, примио сам наук: Синко, ко је луд не буди му друг!
Овај наук и теби, драги Добривоје, препоручуем од свег срца.
Како ћеш знати ко је луд и/или ко је прелешћен?
Лако: чим угледнеш да се прави паметнији и светији од светаца бежи од њега докле те ноге носе и очи воде. Кад убарабариш шта кажу Св. Николај и Св. Јустин и чујеш шта булазни ништак понико из никоговине бачке – само ће ти се касти ђе ћеш и кудије ћеш.
Схиархимандрит Гаврило Димитријевић у Поучним примерима које наводи, између осталог, записа: „Видите како пролазе они који живот проводе без страха Божијег, па се причешћују без покајања, поста и без исповести.“
Зато пред Причешће изговарамо: Ево приступам Божанском Причешћу, Саздатељу не спали ме Причешћем, већ ме очисти од сваке нечистоте…
Ја не знам да ли су епископа Саву Шумадијског отровали, али поуздано знам да је он био пастир добри, који је изустио и ове речи: „Немојте се дати обманути ни од оних споља, ни од оних новокомпонованих хришћана изнутра који проповедају да се може причестити без исповести, без поста, без молитве. Није Причешће доручак! Не можете за Свето Причешће рећи: хвала лепо! То је Света Тајна за које су се наши припремали увек постом, молитвом, исповешћу.“
Ја ти, драги Добривоје, не могу касти шта ћеш ти да радиш. Бог ћете научити. И Божји угодници – свети људи.
Могу ти рећи шта сам ја научио од мојих духовника па се, на основу те науке, причешћујем на крају прве седмице у сва 4 поста, а у Божићном посту још и на Никољдан, моју крсну славу, и у Васкршњем посту на Велики Четвртак. Изузетак је био кад сам требо да идем на једну озбиљну операцију, будући да нисам био сигуран да ћу је преживети, па сам иско и добио благослов свог садашњег духовника и добивши га постих седам дана на води, исповедих се и приступих Светој Чаши, па отидок с миром у болницу.
Мој унук Јован је имо је 4 или 5 година кад му је духовник реко да 3 дана пред Ваведење пости на води и да се причести. Ољуштио сам мандарину, пружио му је говорећи: Поручки сине. А он пита: Деда, јел мандарина на води? Наш тадашњи духовник је говорио: Младо дрво се савија. И ево Јову није шкодио пост. Од онда до дана данашњег он га држи часно. Хвала Богу израсто је у горостасног момка о чему сведочи нумера 48 његове обуће.
Моја унука Миона је била мала па је исповедајући се рекла да је сестри Марти кријући завиривала у свеске и том прилику једну мало оштетила.
Многи од мојијег блжњих се слично понашају. Занимљив је пример петогодишњег унука мога кума Милоша који се исповедо код игумана. Кад га је деда пито: Вуче, шта си исповедијо он му оштро одбруси: То само Бог, отац Агапит и ја знамо и нико више. То ти је, деда, Света Тајна.
Циљ „порфијеревске науке“ (читај: бљувотине) није повратак древно-апостолској црквеној пракси, него укидање Свете Тајне Исповести пред Причешћем, укидање подвижничке србске традиционалне дисциплине у постовима, укидање молитвене припреме за ту велику Тајну засновану на Типикону и Светом Предању. Циљ му је да поквари и укаља Веру и поредак Свете Литургије, да раслаби вернике еда би лакше прихватили сједињење са западним и другим јеретицима и тако испунили оно што је његов свети отац папа потписо, са нашим душманима који су нас „частили“ уранијумом преко Милосрдног анђела, а у том Споразуму стоји њихов завет: Тотално уништити православље!
Тако се лажни патријарх нада да ће своје стадо утерати у тор којим газдује син погибли – антихрист!
За очекивати је да скрати и ублажи постове пошто је увек у сусретима са папом (по његовим речима): „биво обогаћен и понео највећа могућа духовна искуства.“ Тако је он научио оно што је важно у католичкој литургијској пракси у којој, практично, не постоји пост: прописано је само уздржавање од хране један сат пре причешћа, као и незнатна ограничења хране у Чисту среду и Велики Петак. Мрсна храна код њих, тамо њима, разрешена је током целе године.
Е нека г. Перић то своје обогаћење и највећа духовна искуства у сусретима са архијеретиком папом, оћера са својим возним парком у своју вилу на Дедињу, а нас Србе (које његов духовни отац Каранушић назива ругајући се: „хистерични самопроглашени челик-Срби и суперправославци“) остави да се Богу молимо и да се с Њим сједињујемо како нас уче Свети Оци а јок онако како би шћеле ватиканске улизице и подрепаши, богоиздајници и ђавољи шегрти.
Жалим оне свештенике који се понашају као Порфиријеви и „Злиринејеви“ вазали, занемарујући светоотачко Предање, поводећи се за накарадним учењима Зизијуласа, Шмемана, Мидића и њима подобнијег вукова у јагњећој кожи, одричући се светоотачја.
Али, Порфирије снује, а Бог одлучује!
Неће он уништити дух Светог Саве, Светог Николаја, светог Јустина, светог Владике Артемија… јербо тај дух живи у верном светосавском роду. Уздајмо се у истинито обећање Господа нашега и Бога нашега: „Где су двојица или тројица сабрани у моје име, онде сам ја међу њима“ (Мт. 18.20).
А Порфирије, његов духовни отац и они кои слепују за њима отићиће, ако се не покају (!) крај Јуде, Арија и свих онјех који починише богоиздају. И што више лудују у свом богоодступништву – то се повећава број људи који увиђају да је на челу Београдске патријаршије Домановићев Вођа.
С радошћу: Христос се роди, Роде!
Аутор: Милоје Стевановић
У Парменцу, о Божићу 2025/26. године Господње
