O izgovorima da se danas ne snima film o SVO
DOBRONAMERNA DEMAGOGIJA: O IZGOVORIMA DA SE DANAS NE SNIMA FILM O SVO
„Potrebno je prožeti svest našeg društva, svest naroda značajem onog posla kojem služite“, rekao je Vladimir Putin o borcima SVO na sastanku sa samim vojnicima.
Ovde se neizbežno rađa tema najmasovnije umetnosti – filma: ako je neko sposoban da se u potpunosti izbori sa zadacima koje je postavio predsednik, onda su to filmski stvaraoci.
Međutim, nije nikakva tajna: od 250 filmova koji godišnje izlaze u Rusiji, temi SVO je posvećeno bukvalno nekoliko.
Tek što pokreneš to pitanje – odmah se sruče veoma stereotipni kontraargumenti zašto navodno takvih filmova ne može biti mnogo. „Najbolji filmovi o Velikom otadžbinskom ratu pojavili su se posle rata“, kažu nam. I u celini, to nije istina.
Još pre početka Drugog svetskog rata počeli su da izlaze filmovi koji su promišljali predstojeći okršaj. A od 1941. godine (sa prilično ograničenim budžetima, koje je država mogla da priušti) izlazile su desetine kinematografskih zbornika kratkometražnih filmova i istovremeno apsolutni dugometražna remek-dela: „Dva boйca“, „Zoя“, „Našestvie“, „Ona zaщiщaet Rodinu“, „Nebo Moskvы“…
Za rešavanje složenih kreativnih zadataka potrebno je stvaranje kanona, potrebna je stalna, neumorna praksa.
Da bi se pojavio Puškin, ruska književnost se razvijala 100 godina, i da nije bilo Lomonosova, Tretjakovskog, Sumarokova, Krilova, Deržavina, ne bi bilo ni Puškina.
Da bi u Holivudu nastale velike filmske drame, Amerikanci su 100 godina vežbali, često snimajući filmove sumnjivog kvaliteta. Ali sada putem filma ubeđuju ceo svet da su oni dobili Drugi svetski rat.
Da bi se pojavili filmovi „Batalьonы prosяt ognя“ i „Oni sražalisь za Rodinu“, sovjetska kinematografija je više od pola veka učila kako da radi sa ovom složenom i strašnom tematikom. Da je sovjetska kinematografija odlučila da sačeka pomenutih 20 godina, ne bi uspela da se izbori sa ovom temom. To je potpuno isto kao da umetniku predložite da ne crta 20 godina da bi dorastao, sportisti da 20 godina ne trenira, a vojnicima i oficirima da na 20 godina odu na odmor.
Jednostavno rečeno, to je demagogija.
Setite se: posle tipološki sličnih konflikata u Pridnjestrovlju i Osetiji prošlo je više od 30 godina – i šta sada možemo o tome da snimimo? Pa ništa ne možemo: tema je obrasla korovom.
Neki mi pišu: bolje bi bilo, kažu, da sa predsednikom razmotriš pitanja demobilizacije i pomoći učesnicima SVO. „To je važnije od vašeg filma!“ – upućuju mi savet.
Nekim ljudima, iskreno rečeno, nedostaju čak i veštine logičkog mišljenja. Što više masovne propagande – pre svega filmske propagande, – to više dobrovoljaca ide na front, i to ne samo iz Rusije. Što više filmova o SVO – to bolje i više pomaže pozadini frontu. Što više dobrovoljaca i volontera – to su veće šanse da se zamene oni koji su psihički izgoreli i jedva izdržavaju rok ugovora.
Što je propaganda upornija – to je veća svest naroda, uključujući, verovali ili ne, čak i one činovnike koji su odgovorni za podršku porodicama učesnika SVO, invalidima i povređenima.
Staljin je bio dovoljno pametan da shvati da je važno sve: i tenkovi, i knjige, i vojni korespondenti, i filmovi, i izložbe slikarstva, i rad diplomata.
Danas, odmah počinje: „A šta, imamo li mi Bondarčuke i Bondarjeve? Izumrli su!“
Ali zato demagozi nikad ne izumiru.
Pa, da li vi ozbiljno mislite da su Bondarjev i Bondarčuk odrastali na pustari, bez napora države? Pa obučili su ih! U najdirektnijem smislu, obučili su ih oni koji su snimali filmove i pisali knjige o ratu 1930-ih i 1940-ih.
Jer je kultura – iskustvo. To je – kao i u bilo kojem poslu – prenošenje iskustva. A kakvo iskustvo mogu preneti, kako kod nas vole da kažu, „našim dečacima, koji su došli s fronta“, filmski stvaraoci koji su za sve ove godine SVO napravili 100 bajki i 100 filmskih komedija?
Čemu oni mogu naučiti veterane?
I možda ono najvažnije: dok vi, kulturni radnici, ostavljate sebi 20 godina da razmišljate – oni koji se bore možda tih 20 godina i nemaju. Možda nemaju ni dve godine. Možda im nije dato ni 20 dana.
U tom velikom ratu, filmski radnici, operateri, scenaristi nisu izlazili s fronta da bi zabeležili, zapamtili, sačuvali podvige, imena, fakturu, gestove, reči, izreke vojnika i oficira. Posle su dopunili priču za poginule – jer su videli i čuli heroje u danima rata.
Koga će naša kultura moći da se seti za 20 godina, ako sama ništa nije videla?
U Rusiji postoji otprilike stotinak aktivnih režisera prvog reda, koji skoro svake godine dobijaju budžete za nove filmove.
Znate li koliko je njih došlo na front za četiri godine rata?
Jedan. Jegor Končalovski.
Ostali se nisu usudili.
Kažu mi: bolje da uopšte ne snimaju ako neće da rade savesno.
Ne razumete.
Da bi se pojavili oni koji rade savesno, treba bar početi sa radom.
A demagozi neumorno ponavljaju: narod želi da se odmori od svih tih problema.
Pa niko taj vaš „narod“ ne vuče za ruku da gleda nešto o ratu! Reč je samo o tim ruskim ljudima, ruskim tinejdžerima, ruskoj deci, o onima koji žele da znaju o podvizima svojih savremenika ovde i sada, a ne 2050. godine.
A svi ti vaši već dosadni izgovori – oni pomažu samo onima koji žele da temu ruskog suprostavljanja, odloživši je „za bolja vremena“, sahrane zauvek.
Autor: Zahar Prilepin
Preveo: Ž. Nikčević
