Вода има памћење, али има и своју цену…
Викендице, багери, мегавати, дуге цеви, границе на води, Београд, Приштина, Брисел, КФОР…
Прича о Газиводама не почиње у скорије време, то је рана која крвари више од пола века.
Ово није прича о политици, већ о пројекту који је потопио векове да би напајао турбине.
Ово је прича о човеку који је био спреман да сопствену историју потопи како би нахранио фабричке димњаке и купио мрвицу будућности.
Ово је прича о Ибарском Колашину – земљи која је заувек остала под водом…
Почетком седамдесетих година прошлог века донета је одлука да се прегради река Ибар и направи једно од највећих вештачких језера у Европи.
Долину Ибра тада су красили воћњаци и пашњаци, али и воденице, занатске радње, ковачнице и ливнице које су ту пркосиле времену још од доба Немањића.
Али, пре него што су стигли багери, стигли су дрвени сандуци.
Људи су морали да отварају породичне гробнице и сакупљају кости својих предака да их бездан не однесе.
Била је то сеоба у којој су мртви морали да крену пре живих.
Иза овог пројекта нису стајале само архитекте и инжењери, на терен су прве стигле УДБА и ЈНА.
Држава није остављала простор за питања ни за отпор, то није била сеоба по избору, већ војнички организована евакуација.
Вода се већ пунила док су поједини мештани са зидова скидали последње породичне фотографије.
Заједница која је вековима дисала заједно брутално је разбијена: једни су се попели уз стрме падине Мокре Горе и Рогозне, док су се други упутили ка централној Србији.
Да би се обуздао дивљи Ибар, подигнута је велика насипна брана „Газиводе“, са својих 107 метара висине и дужином од преко 460 метара, била је то једна од највећих наносно-камених брана у читавој Европи.
Под воденим покривачем који је на појединим местима дубок и преко 100 метара, заувек је нестала долина дуга готово 24 километра.
Настало је тако језеро Газиводе површине око 12 квадратних километара.
Три четвртине његове водене површине припале су општини Зубин Поток, док се једна четвртина протеже на територију Тутина.
Са лица земље збрисано је 12 чисто српских села.
Вода је тако у исти мах спојила и раздвојила обале, створивши границу тамо где су некада била комшијска имања.
Док су мештани Ибарског Колашина гледали како им вода гута прадедовину и векове, плодови те жртве одлазили су на другу страну.
Сви мегавати, индустријски капацитети и милионски профити од продаје струје и воде сливали су се директно ка Приштини.
Газиводе нису давале само електричну енергију – ова вода и данас напаја читаву регију, од Јужне Митровице па све до Приштине и Грачаничког језера.
Срби су заузврат добили тек десетак радних места на одржавању бране Газивода.
Уникатне вредности какве нема нико на свету тада смо олако препустили дубинама.
Подземни свет Газивода постао је права „српска Атлантида“.
У муљу језера Газиводе остала је прва школа за даме у Европи, у којој су се девојке училе писмености, везу, занатима и култури.
Школу је подигла у XIII веку српска краљица Јелена Анжујска, супруга краља Уроша I и мајка светог краља Милутина.
Под водом је остало и пет средњовековних цркава, заједно са фрескама и иконама које су због ужурбане евакуације заувек потопљене.
У свима њима и даље се на дну могу видети звона и камени олтари.
Ибарски Колашин вековима је био важан трговачки пролаз.
На дну језера и данас лежи стари камени мост преко којег су некада прелазили каравани ка Дубровнику и Цариграду.
Због ниске температуре воде и недостатка кисеоника, рониоци наилазе на читаве воћњаке конзервиране у муљу.
На дну су остала и читава средњовековна гробља – некрополе са стећцима као сведочанство о вековном континуитету живота Срба на овим просторима.
Газиводе су биле и остале политички пројекат, од првог ашова забијеног у земљу па све до ових данашњих дешавања.
А народ који ћутке допусти да му потопе светиње, гробове и векове, тешко се може надати бољој судбини.
Лако би било данас упрети прст у духове прошлог века, оптужити УДБУ и другове из Централног комитета.
Лако би било све пребацити на друге, али нас историја демантује и опомиње.
Деценијама касније, 2016. године, урадили смо потпуно исто са Ваљевском Грачаницом.
Поново је вода потопила векове, поново су фреске отишле у таму, а ми смо показали да нам за заборављање сопствених корена нису потребни никакви туђи системи.
То је постала наша сопствена дијагноза…
Аутор: Деки РС
