Нова национална стратегија САД која то није
Формализација империјалне доктрине два фронта: Нова национална стратегија која то није
Изгледа да је постало готово аксиоматично да у свакој периферијској демократији мора постојати једна посебна подврста политичких ентузијаста: домаћи тумачи америчке политике који, у својој наивној ревности, делују као да им је предвиђено место у неком проширеном ПР одељењу Трампове кампање. Заиста, ретко шта тако мучно и истовремено тако едукативно осликава феномен политичке аутоколонизације као домаћи Трамписти—људи који, уз импресивну интелектуалну лакоћу, успевају да истовремено мрзе сваку домаћу варијанту америчког либерализма, а да при томе постану неформални портпароли човека који није баш познат по доследности, а још мање по антиимперијалним склоностима.
Ово поље је посебно занимљиво јер у њему можемо уочити читав спектар когнитивних акробација: од уже специјализације у менталној гимнастици (дисциплина „Трамп хоће, али не дају му“) до виртуозног игнорисања емпиријских података који би сваког трезвеног посматрача натерали да бар на тренутак застаде. Бомбардовање Ирана Б-2 бомбардерима, ракетирање Хута у Јемену, годину дана континуираног наоружавања Украјине за време Трамповог мандата, “аминовање” израелског геноцида у Гази, иживљавања над Катаром и Либаном, стезање обруча око Кине, претње војном интервенцијом и економском изолацијом Нигерије, Јужне Африке, Венецуеле, тарифе за Кину и пола света, појачане санкције Русији у свим сферама — све то мистериозно испарава пред једним јединим твитер саопштењем или написаним документом који се тумачи као месијанска најава „парадигматског заокрета“.
Да трагедија буде комплетна, ти самопроглашени аналитичари живе у уверењу да су се ослободили западног културног утицаја, док у пракси репродукују управо онај најпростији облик америчког дуополног обрасца: навијање за исту империју, али у другој боји. Ако ништа друго, њихов труд нас подсећа на једну стару политиколошку лекцију — да је за колонизацију перцепције понекад довољно двоје: страна империја и домаћи ентузијаста спреман да је брани до последње твитер објаве.
Да ли постоји реалан антагонизам између Вашингтона и Брисела
Често се последњих годину дана води полемика да ли постоји заиста, опипљив антагонизам између Трампа и бриселске бирократије и да ли се доласком 45/47. председника мења идеолошко-политичка парадигма у Европи? Рекао бих да делимични антагонизам није лажан, али није ни искрени антагонизам. Наиме, ради се о покушају Трампа да покаже “чврсту руку“. Наравно, чињеница да су европски лидери махом подржавали Демократе против њега ни мало не помаже целој ситуацији.
Постоји занимљиво тумачење да симулација антагонизма служи као мамац за Москву да поверује да у САД-у може наћи искреног пратнера – све у служби забијања клина у односе Пекинга и Москве. ЕУ која саботира мировни процес и САД која је спремна на уступке – ово свакако јесте снажна порука Москви да може пронаћи далеко рационалнијег саговорника у Вашингтону него у Бриселу. И ово се у потпуности уклапа у ту стратегију два фронта, тако да верујем да то није случајно. Но, о томе ћемо касније.
Ипак, када сагледамо шири контекст, изван питања СВО, видимо да се Трампове критике Европе тичу на првом месту личних идеолошких опредељења — и овде бих чак рекао да се ради о тежини његове личности и антагонизму према лидерима који су подржавали његове ривале и који и даље спроводе политику ближу политици Демократа — али и недовољног прогреса у погледу милитаризације.
Ово је било присутно и у Трамповом првом мандату, али је сада доведено до екстрема — Европа је практично приморана да повећава војне буџете, али и да повећа своју економску зависност од Вашингтона (сви трговински споразуми и цела фарса са тарифама је довела искључиво до тога).
Дакле, шта је коначни резултат — Европа се додатно потчињава САД у економском смислу, али је приморана на самосталност у војном. И ово није толико антагонизам, колико је стављање Брисела на своје место, како би то англосаксонци рекли.
Европа за САД никада ни није била пријатељ или савезник већ сателит и поданик. Само што су Демократе биле вољне да ту чињеницу крију иза лепих речи (економска зависност ЕУ од САД сасвим се ефикасно, мада прикривеније спроводила и за време Бајдена) док Трамп у складу са својим јавним профилом ту делује без длаке на језику.
Шта нам доноси национална стратегија САД-а?
Од националне стратегије суштински нисмо чули ништа заиста, заиста ново. Истина, ту има мало политичке игре, Трампово подбадање Европе по питањима цензуре (САД је беше престала да обележава руске изворе као sponsored by Kremlin?) и оштрији став по питањима миграција, западног идентитета и слично. Ипак, све ово, чини ми се, представља у неку руку Трампову ако не освету свим оним европским снагама које су отворено подржале демократе, онда бар пружену руку оним снагама у Европи које види као савезничке — но, уколико погледамо то мање из Трамповог личног, а више ширег политичког угла, видећемо да се пре ради о Ђорђи Мелони него Виктору Орбану.
Изван тога, све што смо видели јесте наставак реализације стратегије два фронта и приморавање Европе да делује одлучније у припреми за сукоб који предстоји. И мислим да ово, мада под маском America First јесте негде и основна одлика нове стратегије.
У вези с тим, видимо и формално (које по реду) обећање да се САД неће мешати у унутрашња питања других држава и упуштати у ратове у иностранству. Осим што ће осигурати доминацију на западној хемисфери у склопу осигуравања сопствене сигурности. Осим што ће остати фокусирана на Кину, али наравно у светлу жеље за мирним и отвореним индо-пацификом итд.
У том контексту, једнако је политичка игра и реакција Москве која је поздравила нову доктрину — истина, текст документа лако се може поздравити, будући да су формулације довољно неутралне, у навратима чак и необично позитивне. Дух документа, међутим, показаће се у пракси знатно другачијим.
Мора се истаћи да је изузетно мучно гледати покушаје “менталне гимнастике“ многих да у њему виде некакву нову, “хришћанску”, Америку која ће у заокрету од 180 степени престати да претендује на позицију глобалног хегемона, вратити Србији Космет, сарађивати са Русијом и шта све не. Чини ми се да је и овде нешто слично случај. Чини ми се да документ капитализује управо на овом сентименту, како пред спољном, тако и пред унутрашњом публиком, но мислим да не можемо очекивати никакве суштинске измене, изузев оних стратешких.
Са свим тим на уму, чини ми се да се овде ради о некој комбинацији публицитета и формализације те стратегије два фронта, но чини ми се и да управо та два мотива остају доминантна у читавом Трамповом другом мандату.
Садржај доктрине
Национална стратегија која ни по чему није нова је, такође, у потпуности усклађена са концептом такозване европске стратешке аутономије који предвиђа развој пре свега војних капацитета ЕУ до оних нивоа који ће омогућити самостално вођење рата против Русије без директног ангажмана Вашингтона.
Иако се овај концепт на старом континенту објашњава неопходношћу за смањење зависности од САД, његови истински корени налазе се у низу истраживања које су амерички безбедносни стручњаци спровели између 2018. И 2023. Године, а која су показала да у Вашингтон не може бити победник у истовременом рату на два фронта — и против Москве и против Пекинга.
С друге стране Атлантика, припреме за формализацију ове позиције започете су још 2022. Када је усвојена одбрамбена доктрина дефинисала Кину као стратешку, дугорочну и системску претњу постојећем (једнополарном) светском поретку, а Русију као акутну.
У том смислу, стратегија за Русију је једноставна – повремена симулација добрих односа са Москвом уз лажни антагонизам према европској бирократији како би се Вашингтон заштитио од непосредне сопствене укључености у подизање улога у Украјини (али не пре него што и сам подигне тензије провером борбене готовости европских чланица НАТО да самостално води рат са Русијом низом НАТО војних вежби на руским границама и претњом Томахавка) са једне, и како би Москва омекшала позицију и можда помислила како у Трамповој администрацији заправо има пријатеља (али ето “зла Европа и Украјина му стају на пут“) – све у служби забијања клина у односе са Пекингом и одустајање Москве од евроазијске визије, Глобалног југа и дедоларизације, у контексту одвајања глобалног сукоба на два фронта.
У Европи, с друге стране, конкретне кораке у овом правцу могли смо видети тек ове године када је смањење директног ангажмана САД деловало као катализатор како за милитаризацију континента, тако и за процесе концентрације значајних моћи и овлашћења у рукама Европске комисије која се налази под лидерством ратнохушкачког генералног секретаријата.
У документу стратегије се такође помиње “америко двориште“. Реч је о наставку процеса успостављања тоталне контроле над западном хемисфером који смо могли пратити од неформалне анексије Панаме и њеног потпуног потчињавања америчким интересима, преко притисака на суверенистичке снаге Јужне Америке, пре свега Венецуелу и Бразил.
Иако овакво деловање на први поглед представља одступање од стратегије преоријентације САД ка азијско-тихоокеанском региону, овде је реч о критично важном пројекту заштите рањиве јужне границе која представља једини правац на ком Вашингтон не може рачунати на заштиту ни океана, ни НАТО савезника. Амерички заокрет ка азијско-тихоокеанском региону имао је тај прећутни услов осигуравања апсолутне контроле над западном хемисфером — просто у циљу заштите јужне границе. Идеја јасног раздвајања фронтова тешко да би била одржива уколико би се условне руске/иранске снаге појавиле у условној Венецуели. Реактивација Монроове доктрине агресивног америчког протекционизма као таква.
Преговори, избори и фронт — Како се развија политичка ситуација око СВО?
Упркос томе што су крајем новембра бројни светски медији у америчком плану од 28 тачака видели — још једном — назнаку скорог окончања сукоба на територији бивше Украјине, најаве мира који само што није показале су се као очекивано преурањене.
Састанак руског председника Владимира Путина са америчком делегацијом 3. децембра у Москви завршен је, према речима Јурија Ушакова, корисним дискусијама, али без компромиса, па чак и без разговора о конкретној формули евентуалног мировног споразума. С друге стране, земље политичке Европе, али и Кијев практично су одбацили амерички предлог, инсистирајући на сопственим критеријумима које је руска страна више пута описала као апсолутно неприхватљиве, на првом месту због инсистирања на повлачењу руских снага из Донбаса, Новорусије и са Крима.
Но, судећи по саопштењима америчког председника Доналда Трампа, Вашингтон више не верује у могућност наставка сукоба, бар не у таквој форми која ће довести до потпуне стратешке победе Русије — из Беле куће су тако стигли позиви на расписивање избора у Украјини, и констатација да се Зеленски мора ”суочити са стварношћу” и прихватити споразум будући да се већ суочава са поразом на бојном пољу.
Овај позив дочекан је у Кијеву са неубедљивом сагласношћу иза које се крије покушај осигуравања оперативне паузе и практичног замрзавања линије фронта у наредна три до шест месеци — иако Зеленски тврди да је ”осигуравање безбедности” у овом периоду потребно за организацију изборног процеса, јасно је да се ради о покушају куповине времена потребног за прегруписање ОСУ и обнову оштећене инфраструктуре.
Иако бројни извори измењену позицију Вашингтона по питању прихватљивих исхода СВО доводе у везу са личним ставовима и политичким курсом Доналда Трампа, у њеној основи се, напротив, налазе реалије које није могуће игнорисати — најновије информације са линије фронта говоре о значајним успесима армије РФ на неколико стратешких праваца уз перспективе потпуног ослобођења ДНР већ у наредним месецима.
Након избијања на административне границе и последичног формирања тампон-зоне, пре свега у Дњепропетровској и Харковској области, руске снаге моћи ће преусмерити своје капацитете на ослобођење Запорошке области где већ сада видимо висок ниво активности и, најзад, организовање десантне операције преко Дњепра са крајњим циљем повратка контроле над Херсоном и окупираним областима западно од реке.
На тај начин, све територије које су се придружиле Руској Федерацији од 2014, односно 2022. биће под увереном контролом руске армије, а Кијев ће остати и без последњег адута који може разменити за одређене уступке у оквиру мировног споразума — у овом тренутку, Москва више неће имати разлога да разговара, будући да ће активности на земљи бити успорене у корист удара на прежитке инфраструктуре у циљу окончања процеса демилитаризације.
Овакав развој догађаја показао би се катастрофалним за колективни Запад — читав антируски пројекат који је развијан и спонзорисан од 2014. био би у потпуности расформиран, а континуирано наношење штете Русији кроз ударе, диверзије и крваве сукобе на терену било би замењено константним финансијским притисцима на Европу која се већ сада показује као неспособна да осигура наставак сукоба и истовремено очува динамику фронта карактеристичну за претходне године.
Управо из овог разлога Вашингтон је све отворенији за компромис, не зато што заиста жели мир, не зато што Русију не види као непријатеља, већ само због тога што наставак борбених активности у овом тренутку представља пут ка тоталној ликвидацији прозападне Украјине и војном и финансијском слабљењу Европе — у оба случаја, ради се о развоју ситуације који је непомирљив са стратешком визијом САД.
Другим речима, поменута стратегија два фронта (која представља рекапитулирани превод ове националне стратегије) у годинама пред нама представљаће кључни геополитички фактор који ће обликовати глобалну динамику, водећи свет ка све извеснијем конфликту са потенцијално несагледивим последицама. Ова доктрина није одустајање САД-а од глобалне хегемоније, већ механизам да хегемонију одржи са ресурсима који су преостали умирућој Имеприји на онај начин који неће Белу кућу приморати на сигуран пораз и признање постојања других светских сила, као и умирање једнополарног поретка.
Аутор: Радомир Јеринић, политиколог
