Никад веће време понижења Срба и Републике Српске него данас
Сваке године пред Васкрс становници Дервенте сећају се убијених суграђана своје општине.
Од мирног посавског градића, Дервента је почетком деведесетих година постала мучилиште за све Србе. Долазак регуларних јединица хрватске војске раздражио је домаће усташко-муслиманске формације које су кренуле у сафари на српске главе. За породицу Живковић из дервентског насеља Јасиковача, супружнике Саву и Јелену, крај априла те 1992. године био је срећан период, син Горан им је славио рођендан. Саво је испекао прасе а обилном ручку присуствовале су и комшије Хрвати. Након гозбе комшије јављају припадницима 108. бригаде ХВО-а из Славонског Брода који су се крили у комшијској кући Нединића, да је код Живковића фешта. Прекаљени усташки кољачи долазе да поједу и попију оно што је остало, затим на кућном прагу кољу целу породицу Живковић и заједно са кућом их пале. Осокољени лакоћом којом кољачи витлају ножевима, и локални Хрвати се брзо прикључују тзв. 103. бригади ХВО-а одбране Дервента. Они су се побринули да нестане породица Лазаревић из насеља Гаковац која ће завршити у масовној гробници заједно са својим коњем. Убијено је тих Васкршњих дана 48 цивила а међу њима су још нестале и целе породице Ћудићи и Зорићи.Како су Срби преко ноћи постали толика опасност да су се сви морали побити, некима изгледа ни до данас није јасно…
А онда, 31 годину касније долази нам још један Васкрс. Само овог пута у Дервенту долази председник Хрватске Зоран Милановић да одликује ту исту 103. бригаду која је клала Србе и на њену „обљетницу“ док га чува МУП РС држи говоре о ХВО-у и Фрањи Туђману. Грађани Републике Српске су у шоку, питају се како је то могуће.
Не знам само зашто се згражавају толико кад се у Дервенти већ 15 година слави обљетница оснутка“ 103. бригаде, разлика је само што је ове године неко наш дао миг и председнику да присуствује па је јавност за то чула. Дервентом већ годинама марширају агресорски демобилисани борци са пуним ознакама а почасну стражу им држе војници ОС БиХ. Споменици погинулим хрватским агресорским војницима налазе се широм Дервенте и то у Модрану, Рабићу, Кулини, Врховима и Бијелом Брду. Споменик на сред српске земље у Модрану је без преседана у српској новијој историји. Усташки споменик је у облику великог слова „U“, ознаке коју су за вријеме Другог светског рата на својим униформама носили припадници Павелићеве војске, на коме чак и шаховница почиње првим белим пољем. Градњу споменика за погинуле агресорске борце ХВО-а је финансирао хрватски „ногометаш“ Ведран Ћорлука и његов отац Јоздимир. За његову градњу нико није ни тражио одобрење а већ 15 година краси срце Републике Српске.
У месту Рабић стоји споменик на коме пише: „У спомен погинулим витезовима 103. дервентске бригаде ХВО-а.“ Споменик се налази пар стотина метара даље од логора Рабић који је био смештен у бившем складишту ЈНА и кроз њега је прошло више од 200 српских цивила. Прошло је само две године од премијере филма“ Коридор 92″, а сцене у којима Азра Башић одсеца Србима полне органе, чупа уши и нокте, десиле су се баш овде.
Толико се ваљда још увек сећамо…
Дервента је ослобођена 4. јула ’92. године а иза усташко-муслиманских кољача су остали логори, мучења, паљевине и масовне гробнице. Са подручја Дервенте у рату је погинуло 608 наших бораца а преко 4.000 их је рањено. ВРС наставила је у својој акцији да напредује даље према Модричи, Оџаку и Броду. А коридором је према Броду наставио и председник Милановић где га је јуче угостио ни мање ни више већ начелник општине Зоран Видић. Преко моста на реци Сави који је повезивао Славонски и тзв. Босански Брод, 3. марта ’92. године на тенковима је прешло 3.000 бојовника који су окупирали општину Брод, потпуно фокусирани да заврше посао ђедова из ’41. Године.
Овде је већ помало смешна она прича да је Србија извршила агресију на БиХ а прве жртве су пале 25. марта у тадашњој улици ЈНА када је убијена цела породица Мартић и њихов комшија Дујанић Душко. Сутрадан је освануо 26. март, дан који многи узимају за почетак рата у БиХ, иако је он почео много раније. У бродском селу Сијековац је тај дан убијено 9 Срба, а у наредним месецима њих још 37 који су хладњачама превожени и бацани у Саву а покољем је командовао њихов комшија Нијаз Чаушевић звани Медо. Надметање у убијању могло је да се захукта јер је ВРС још увек била далеко од Брода а линија фронта стала је у делу одговорности Тактичке групе 3 на узвишењу Костреш. Пуковник Славко Лисица командант ТГ3 знао је да онај ко држи Костреш, контролише и целу Посавину.
На њему је било да операцију „Коридор 92“ приведе крају, а кроз његову ТГ3 је прошао велики број јединица и она је у једном тренутку бројала 10.000 војника. Команданти јединица изненадили су се када су видели да ће операцијом ослобођења Брода пуковник Лисица командовати са прве борбене линије и позвали су га у један шатор на кафу.
„Српски војници неће кафу пити по њивама, кафу ћемо пити за пар дана у хотелу у Броду“, загрмио је Лисица. Тако је и било, Брод је враћен у српске руке у ноћи 6. на 7. октобар ’92. године. Времена за кафу није било, ВРС у Броду затиче пустош, пепео и покољ. Усташе су у бегу запалиле Рафинерију нафте али и минирали исти онај мост који су храбро на тенковима прешли и још храбрије побегли скелама преко Саве. Тад је у њиховом командном центру пронађен документ који уз дечије логоре за српску децу који су правили њихови ђедови, показује да ови људи имају генетски код самог ђавола. Ради се о посебним дозволама за силовање које је потписао командант позадине ХВО-а Ахмет Чаушевић. „Потврђује се право интервентном воду из Сијековца да може извршити привођење особа женског пола у корист мушког пола.“ Поставићу овај документ у коментару, имена жртава сам сакрио, а ове две „најзгодније“ жене из села како су их они звали, привођене су свако вече у подруме и након целоноћних силовања ујутру пуштане кући, у случају опирања, како пише, била је дозвољена употреба силе.
Након ослобођења Купреса, Лисица је ослободио и Брод и најславнију операцију ВРС „Коридор 92“ привео крају. „Овде као и на Купресу, овакве злочине могу радити само усташе“ написао је касније генерал Славко Лисица у свом аутобиографском делу „Командант по потреби.“
Начелник Брода је јуче ритуално угостио Милановића на 31. годишњицу од злочина над Србима у Сијековцу. Угостио га је у селу Доња Мочила, на само 500 метара од кућа ове две силоване Српкиње које су и данас живе. Жива је данас и Миља Зечевић, и то је оно што овој причи даје онај најљући зачин. Она данас има 93 године а двочасовни разговор уз пиће и мезу је вођен на километар од прага њене куће на којем тог 26. марта ’92. године од рафала покошени падоше њен муж Јован, те синови Милан, Васо и Петар, док четвртом сину срце касније препуче од туге.
Никад веће време понижења Срба и Републике Српске него данас, никад веће време неизвесности и страха…
Као да Срби поново долазе на ред…
Аутор: Деки РС
Хвала на поверењу! Молимо вас поделите, ширите истину!
